Svetislav Basara
Nemojte misliti da sam, preganjajući se sa TotalTV-om, hteo da isteram neku pravdu kao kmet Siman, još manje da ćeram inat. Daleko od toga. Dobro sam znao da je TOTALSBB ugovornim klauzulama, štampanim onim gotovo nevidljivim slovima, sebi obezbedio pravo da jebe pa da rastura.
Pa zašto sam se onda preganjao? Iz istog razloga zbog koga sam, tokom lockdowna i zakonski pravosnažne uredbe o rasističkoj zabrani kretanja za populaciju 65+ , štekovao 150.000 RSD (tolika su odrapljivali) i slobodno se kretao u periodima dozvoljenim za sve. Komedijant slučaj je udesio da me nijednom ne savataju. Da su me savatali, platio bih kaznu i nastavio da se slobodno krećem.
Ne treba se miriti sa svim što je zakonito, svašta se može uturiti u zakon – treba li pominjati nacističke zakone – ali se zakoni moraju poštovati. Sledstveno sam tokom preganjanja sa Totalom „izmirivao obaveze“, ali ne redovno kao pre isteka ugovora, nego povremeno, zajebantski, posle nekoliko meseci, nakon višekratnih insistencija totalnih starleta.
Onda bih uplatio totalni račun za pet meseci i puštao da ćeranje još teče. Kao što rekoh, suštinski ništa nisam gubio. Totalove usluge sam koristio jedva nešto manje nego što ih koristim kad ih ne uopšte koristim. Televizor i Total sam natovario na vrat po inerciji. Ko biva… treba imati televizor.
Štaviše, da me Totalova starleta nije podsetila da je ugovor istekao, po istoj toj inerciji bih nastavio uredno da plaćam Totalove račune, kao što i inače činim: odneo bih ih sa ostalim računima u menjačnicu i platio „na neviđeno“.
Stvar se, međutim, usložnjila. Dok su Total starlete zivkale jednom u dva-tri meseca, to je bilo OK, ali od pre izvesnog vremena počeše da zovu svaka dva-tri dana i da se vrlo neljubaznim – pa čak i naredbodavnim – tonom raspituju da li sam „izmirio obaveze“. Stvar je kulminirala pre nekoliko dana kad me je neka Total starleta ko danas opomenula na „obaveze“, a ko prekosutra me zvala da pita „jesam li ih izmirio“.
Dokonao sam da je kucnuo čas da preganjanje privedem kraju i da slučaj Total stavim ad acta. Sa reči sam prešao na delo: izmirio sam recentne „obaveze“, uprtio Totalov hardver, seo u Krntiju i odvezao se u Totalovu poslovnicu u Novi Sad.
U Poslovnici ovako nastupih: Dobar dan, ja došao da raskinem ugovor, prilažem uplatnicu, vraćam andromolje. Sad bi onaj naš Marsovac, koji samo što nije došao na novogodišnji doček, pomislio, pa to je to, završena stvar. Jeste moj qwrz. Ovako će meni Total starleta: A, pa ne ide to tako, gospodine, vi ste, vidim, platili račun u menjačnici, trebaće dva dana da stigne do nas. Posle dva dana možete doći, potpisati zahtev za raskid ugovora i potom sačekati mesec dana… Sačekati – šta?
Da ugovor ratifikuje Kozačka skupština? Da stupi na snagu? Ne znam. Saznaću danas (tj. juče). Prošla su dva dana pa idem da, ako se Total smiluje, potpišem dokument o raskidu ugovora. Izveštaj o tome u sutrašnjem broju.
(Kurir)
