Svetislav Basara
Posle mnogo peripetija u četvrtak konačno potpisah „Zahtev za raskid ugovora/aneksa o zasnivanju pretplatničkog (polnog) odnosa“, za ugovor sa Total TV koji je istekao pre godinu i kusur dana. Ovo „polnog“ sam ja uturio, nema ga u originalu, ali valjda se podrazumeva da jednom kad potpišeš ugovor, TOTALTVSBB stiče pravo da te jebe ko sansku kozu.
Da ne bude zabune, Total TV-u ne zameram zbog toga što je naplaćivao usluge, iako je ugovor istekao – ko me jebe kad nisam čitao sitna slova – stvar zbog koje sam popizdio je permanentni parapolitički telefonski pritisak na korisnike da izmiruju dugovanja. Toga već nema (i ne može biti) u sitnim slovima, sledstveno bi javni pravobranilac samoupravljanja – tako se to zvalo u SFRJotu, ne znam kako se sada zove – morao da reagovati. (Reagovaće moj qwrz.)
Ukoliko, recimo, ne „izmirite obaveze“ prema Elektrodistribuciji ili Infostanu, pomenuta pravna lica vam pošalju opomenu pismenim putem, ako ni tada ne „izmirite obaveze“, onda vam „iseku struju“ ili vaš slučaj predaju izvršitelju, koji takođe šalje opomene pismenim putem.
Ne znam ko je TOTALUSBB-u dao pravo – ko je da je, nabijem ga na qwrz – da mene (a verovatno i mnoge druge) svaki čas zivka telefonom i pasivnoagresivnim tonom podseća na izmirenje obaveza, koje sam, inače, izmirivao i posle isteka ugovora, doduše sa izvesnim zakašnjenjem, čisto da TOTALUSBB-u stavim do znanja da ne podležem pasivnoagresivnim parapolitičkim pritiscima.
Andrić je, kako je to samo on umeo, još davnih dana izložio šta biva kad se u smutnim vremenima suštinski bednici dokopaju para i naprave poslovne imperije. Oni tada, gonjeni instinktom gladnog kurca kojim su napravljeni, ugrade bedu u sisteme svojih poslovnih imperija.
Onda im se čini da im je samo nebo granica, u suštini samo pomere granice bede u nebeske visine. Možda je unosno, ali je bedno, činiti sve da ugovor koji je istekao nikada ne istekne – mogu samo misliti šta li TOTALTV radi kad nekom padne na pamet da raskine ugovor dok još traje – i na kraju, kad TOTAL na jedvite jade sateraš u ćošak i potpišeš „Zahtev za raskid“, otkazni rok ti oroče na 30 dana da bi naplatli još 10-12 evra.
Takvo poslovanje u Srbiji u boljim se vremenima zvalo „šibicarenje“, a u Bosni „prodavanje cigle“. I to jeste to. Jedan na jedan. Šibicari su vaćarili, a prodavci cigle prodavali cigle otprilike za sumu približnu iznosu mesečne TOTALove pretplate. Jedina razlika je što drevni šibicari i prodavci cigli nisu radili „na veliko“, što nisu imali odrede pasivnoagresivnih telefonistkinja da te podsećaju na izmirenje obaveza iz nevažećih ugovora i što im država nije sasluživala u tome.
Kad na kraju i na silu boga potpišeš zahtev, stičeš pravo – šta pravo, privilegiju – da po isteku otkaznog roka TOTALNOMSBB-u lično vratiš uređaj. U roku od sedam dana. Ne znam da li sitnim slovima piše i da šefu poslovnice moraš uneti ugalj i počistiti kuću. Ne bi me čudilo da piše.
(Famozno Kurir)