четвртак, јун 20, 2024

Tomislav Marković: Genocid u Srebrenici kao oružje u predizbornoj kampanji

Slične objave

Podeli

Srpsko društvo se već trideset i kusur godina ne mrda s mrtve ideološke tačke, besomučna nacionalistička propaganda je sve izvrnula naglavce, prožela je čitavu političku zajednicu i zacementirala naopako viđenje sveta u kojem nema mesta za istinu o odgovornosti Srbije za ratove, zločine i genocid

Piše: Tomislav Marković

Foto> radiokosovaelire.com

Srpska napredna stranka u prljavoj predizbornoj kampanji ne bira sredstva, treba iskoristiti svako oruđe pogodno za diskreditaciju opozicije. Naprednjački skakavci ne prežu ni od čega, pa ni od korišćenja genocida u Srebrenici kao aduta u negativnoj kampanji. A zašto bi i prezali? Njima je poricanje genocida normalna aktivnost i van izbornog ciklusa, a i to samo kad im neko nametne temu. Ne ustežu se da se narugaju žrtvama i kad im od toga ne zavisi opstanak na vlasti, pa što bi se ustezali pred izbore.

Na samom početku kampanje pojavio se video na anonimnom YouTube kanalu u kojem su opozicioni političari iz koalicije Srbija protiv nasilja prozvani jer priznaju da je u Srebrenici u julu 1995. godine počinjen genocid. Doduše, u tom uratku samo pripadnici Zeleno-levog fronta izgovaraju reč genocid u vezi sa Srebrenicom, ali to autoru ne smeta da postavi pitanje: “Ima li ikoga na listi Srbija protiv nasilja ko ne misli da su Srbi genocidan narod?” Autor ovog videa je nepoznat neko, ali je rukopis prepoznatljiv, vidi se rad naprednjačke ruke.

Kao po komandi, svi režimski mediji su odmah napali Srbiju protiv nasilja po istom osnovu, ponavljajući optužbe iz video-snimka. Sevali su naslovi tipa “Opozicija optužuje Srbiju i Srbe za genocid” ili “Cela Đilasova opozicija udarila pečat na Srbe”. Državotvorna “Politika” koja odavno liči na “Informer” dodatno je razradila nabačenu tezu u tekstu rečitog naslova “Mi priznajemo genocid u vaše ime”.

Vredi navesti čitav uvodni deo tog člančića, da bi se bolje videli osnovni propagandni mehanizmi režimskih udarnika, a nije loše ni podsetiti se nepopularne činjenice da su samozvani rodoljubi, obožavaoci Srbije, Srba i svega srpskog, uključujući srpski jezik – mahom polupismeni. Evo tog malog remek-nedela: “Funkcioneri bivše vlasti, sada mahom okupljeni oko liste ‘Srbija protiv nasilja’ uz nekoliko ambicioznih pojačanja iz neslavnih NVO, glavni su politički zagovornici priznanja krivice za navodni genocid koji je, opet navodno, počinjen u ime srpskog naroda i srpske države. Ova interpretacija ima za cilj da se Srbima i državi Srbiji nametne kolektivna krivica za događaje o kojima niko od nas, ne samo da nije ništa znao, nego se ni dan danas ne može doći do istine sakrivene ispod površine presuda raznih političkih tribunala i političke agende prema kojoj je potrebno naći dežurne krivce pored kojih bi se zaboravila krvava prošlost gubitnika dva svetska rata. Ovim moćnim strukturama iz inostranstva, u Srbiji svakako neće nedostajati saradnika”.

Ništa mi nismo znali, ni zločin jeli, ni genocid mirisali, a ionako je nemoguće doći do istine, jer se Haškom tribunalu ne može verovati, a još manje se može verovati hiljadama svedoka ili optuženicima koji su zločine i genocid priznali. Sve je to deo belosvetske zavere protiv Srba, jer nas mrze i rade nam o glavi, hoće da skinu Aleksandra Vučića kako bi Srbija stala, kao što je stala 5. oktobra, dočim su joj u prethodnom periodu cvetale ruže, pogotovo kad smo radili za tri marke i služili kao topovsko meso režimu Slobodana Miloševića. Tako nekako zvuči paranormalna logika Vučićevih nesposobnih propagandista.

U ovom tekstu i ostalim člančićima istog tipa citirani su Radomir Lazović i Dobrica Veselinović iz Zeleno-levog fronta (ex Ne davimo Beograd) i Nebojše Zelenovića iz stranke Zajedno, koji zaista govore o genocidu u Srebrenici. Veselinović je ove godine 11. jula posetio Potočare da oda poštu žrtvama i tada je takođe nedvosmisleno osudio genocid. Kad su ostali članovi koalicije Srbija protiv nasilja u pitanju, Vučićevi propagandisti su se poslužili providnim trikom. Prvo citiraju na primer Lazovića, a potom mirno saopšte kako Dragan Đilas ili Aleksandar Jovanović Ćuta misle isto, bez navođenja citata.

Zapravo, jedino zvaničnici Zeleno-levog fronta otvoreno priznaju da je u Srebrenici počinjen genocid. Na primer, to je učinila njihova poslanica Jelena Jerinić u Narodnoj skupštini Srbije. Propagandisti navode i izjavu Marinike Tepić iz Đilasove Stranke slobode i pravde (SSP), ali njene izjave u kojima priznaje genocid u Srebrenici zapravo potiču iz ranijeg perioda, kad je bila u Ligi socijal-demokrata Vojvodine. SSP baš i ne potencira pitanja suočavanja s prošlošću, pa se i Tepić prilagodila politici nove partije.

Đilas koristi eufemizme tipa “Međunarodni sud pravde je donio presudu o tome i mi više nema potrebe o tome da pričamo“. Slično se ponaša još jedna članica iste koalicije, Demokratska stranka, Zoran Lutovac se poziva na Rezoluciju koju je donela Narodna skupština 2010. godine, mada su i tu demokrate izbegle da direktno pomenu reč genocid, već su pribegli zamagljenoj formulaciji kako se osuđuje zločin na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde. Na toj liniji stoji i Zdravko Ponoš, lider stranke Srbija Centar. I to su glavne taktike dobrog dela demokratske opozicije, ili se pozivaju na Haški tribunal ili na pomenutu Rezoluciju.

O genocidu u Srebrenici otvoreno govori još jedna članica koalicije, Pokret slobodnih građana Pavla Grbovića. Međutim, ima i onih koji negiraju genocid, poput Miroslava Aleksića, predsednika Narodnog pokreta Srbije, koji je do skoro bio funkcioner Narodne stranke Vuka Jeremića. Jeremićeva partija izlazi samostalno na izbore, a on takođe negira genocid, odnosno veli kako je “odluka kojom je Međunarodni sud pravde odredio masakr u Srebrenici kao genocid jedna od najkontroverznijih“, te kako „u Srbiji o toj temi traje žestoka debata i to sa veoma dobrim razlogom”.

O ekstremnim desničarima ne vredi ni govoriti, njihovi stavovi su dobro poznati. Dveri, Zavetnici, Novi DSS, Pokret za obnovu kraljevine Srbije i ostali su listom poricatelji genocida, obožavaoci lika i nedela Ratka Mladića, te zagovornici velikosrpske ideologije koja je i dovela do silnih ratnih zločina i genocida. Ukratko, oni ne priznaju genocid, ali bi ga rado ponovili. Predsednik Srpske radikalne stranke, osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj, ide i korak dalje – on bi da kriminalizuje priznanje genocida. Ko god kaže da je u Srebrenici počinjen genocid, trebalo bi da bude osuđen na 20 godina robije, tako misli četnički vojvoda.

Do toga neće doći, bar za sada, ali za dalju budućnost ne smem da garantujem, pogotovo ako ne dođe do istinske promene vlasti. Radikali su na lokalnom nivou u koaliciji sa Srpskom naprednom strankom, došlo je do povratka korenima, svi su na okupu kao nekada kad su se šetkali po brdima oko Sarajeva, dok su srpske snage granatirale i snajperisale koga stignu. SNS zvanično negira genocid u Srebrenici, mada njihovi stavovi umeju da variraju.

S jedne strane imamo premijerku Anu Brnabić koja kaže da se u Srebrenici dogodio “strašan zločin”, ali odbija da ga okarakteriše kao genocid, služeći se tardicionalnim metodama relativizacije i poricanja. S druge strane, imamo visokog partijskog funkcionera, bliskog Vučićevog saradnika Vladimira Đukanovića koji ima običaj da 11. jula srpskom narodu čestita nešto što naziva “oslobođenjem Srebrenice”. Naravno, genocid tradicionalno negira i vladajuća Socijalistička partija Srbije i njihov koalicioni partner Jedinstvena Srbija.

Kad se sve sabere, dolazimo do zaključka da je najveći deo srpske političke scene ujedinjen po pitanju poricanja genocida u Srebrenici. Istini za volju, Srebrenica nije predizborna tema čak ni kod onih koji priznaju genocid, suočavanje s prošlošću nije među prioritetima ni većine građana koja bi da zauvek skloni naprednjake i socijaliste sa vlasti. Srpsko društvo se već trideset i kusur godina ne mrda s mrtve ideološke tačke, besomučna nacionalistička propaganda je sve izvrnula naglavce, prožela je čitavu političku zajednicu i zacementirala naopako viđenje sveta u kojem nema mesta za istinu o odgovornosti Srbije za ratove, zločine i genocid.

Zato predstavnici vlasti i koriste genocid u Srebrenici kao predizborno oružje za difamaciju opozicije. Ako priznaješ realnost, ako kažeš da je u Srebrenici počinjen genocid – to se tretira kao nedostatak za koji bi mogla da usledi kazna na izborima. Sve je izopačeno, izokrenuto i pervertirano, sve je suprotno od onog što bi bilo moralno i normalno.

Jedino članice koalicije Srbija na Zapadu, Glas i Građanski demokratski forum, insistiraju na suočavanju s prošlošću, govore o genocidu u predizbornoj kampanji, ali i o drugim temama koje srpska javnost izbegava: sankcije Rusiji, Kosovo kao nezavisna država, prihvatanje francusko-nemačkog plana, zagovaranje članstva u NATO-u, rušenje nacionalističkih mitova i iluzija. Reč je o malim političkim organizacijama koje, bar za sada, nemaju veći uticaj na šire slojeve društva.

Kako sada stvari stoje, do suočavanja s prošlošću i definitivnog raskidanja sa zločinačkom politikom velikosrpskog nacionalizma moglo bi da dođe tek u generaciji unuka ili praunuka onih koji su bili savremenici genocida. Čuveno pitanje nemačke omladine u našem slučaju glasiće: “Šta si radio u ratu, pradeda?”

(tačno.net)

Prethodni tekst
Sledeći tekst