Piše: Dragan Banjac
Prvi sastanak predstavnika Beograda i Prištine, nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova (17. februara 2008) , održan je u Briselu tri godine kasnije (početkom marta 2011), kada su stavove sučelili ondašnji politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Srbije Borko Stefanović i zamenica kosovskog premijera Edita Tahiri.
Pred put Stefanović je zemljacima poručio da Beograd započinje razgovore sa torbom punom predloga, dok je Edita Tahiri samo istakla da je reč o razgovorima dve nezavisne države i da se radi o tehničkom dijalogu.
Niko je u Srbiji nije ozbiljno shvatio!
Vrata pregovorima otvorena su nešto ranije, septembra 2010. kada je Generalna skupština Ujedinjenih nacija (UN) usvojila rezoluciju kojom je pozdravljena spremnost Evropske unije (EU) da posreduje. Jula iste godine (2010) Međunarodni sud pravde ocenio je da jednostrano proglašena nezavisnost Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Sic!
Ali Srbija se batrga. Krajem 2009. godine (baš na Dan stvaranja bivše JNA) istekao je rok za odgovore na tri pitanja koje su sudije Međunarodnog suda postavile na kraju devetodnevne rasprave: da li je nezavisnost dozvoljena izvan konteksta dekolonizacije, da li su privremene institucije Kosova vodile kampanju za izbore, u jesen 2007. godine na platformi da proglase nezavisnost jednostrano i da li je dokumentom iz Rambujea utvrđeno pravo na samoopredeljenje.
Prvih jedanaest dana decembra 2009. godine pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, počela je rasprava o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Srbija i Kosovo su imali tri sata za iznošenje argumenata. Tokom devet dana rasprave mišljenje o legalnosti samoproglašene nezavisnosti Kosova iznelo je 29 delegacija. Ocenu da je proglašenje nezavisnosti u suprotnosti sa međunarodnim pravom, pored Srbije, iznele su Kina, Rusija, Španija, Rumunija, Kipar, Argentina, Brazil, Vijetnam, Bolivija, Venecuela, Azerbejdžan i Belorusija, a suprotan stav su, uz predstavnike Kosova, imale: SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Holandija, Austrija, Norveška, Danska, Finska, Bugarska, Hrvatska, Albanija, Jordan i Saudijska Arabija. Predstavnik Burundija ocenio je da će Kosovo nastaviti da postoji kao entitet, bez obzira na odluku Međunarodnog suda pravde.
U međuvremenu, od poslednjeg divana u Briselu „dva lidera“, na kojem je jedino dogovoreno da se ponovi u septembru, bilo je svega. Setite se, mnogo pre nastavka „pregovora“ sa kosovskim Albancima, i Rambujea, razgovora u Beču kada je kiseli Vojislav Koštunica u tim uvrstio i popa optuženog za pederastiju…
Albancima su susreti sa srpskom stranom očito laki i zabavni, što se za Vučića i njegove pajtaše ne može reći. Evo šta je rekao posle susreta sa Albinom Kurtijem: “Ako me pitate mislim da im je ovo strategija, čisto taktički potezi. Ja mislim da je strategija, u stvari, da se u potpunosti obesmisle i na kraju ukinu pregovori i da se u međuvremenu nešto dogodi što u ovom trenutku nisam u stanju dovoljno da sagledam. Nisam u stanju da sagledam gde bi i u čemu bilo njihovo rešenje. Ne vidim šta je to što bi njima išlo u prilog da mogu da urade, ali je očigledno da oni za oubiljan dijalog nisu zainteresovani. I nema nikakve sumnje u to jer na početku kada sam mu čuo prvu rečenicu (Kurtiju – p.a.) ja sam odmah rekao Petru (Petkoviću), samo sam odmahnuo glavom, znao sam šta će da bude. Nadao sam se, verovao i mislio sam da će ovako da bude, a nadao sam se da će da bude drugačije. Nije se dogodilo, šta da radimo. To je to!”
Čovek se nadao i verovao da će da bude „ovako“, a nadao se i da će da bude drugačije.
To je to.
