понедељак, март 4, 2024

SVOJA GUZICA I SAMO ZA NJU SUZICA

Slične objave

Podeli

Nenad Prokić, dramski pisac

Nemam nikakav film prošlosti, po koja slika krhotine prošlosti samo. Ne osvrćem se. Nikada više nikad nisam ušao niti u jednu zgradu u kojoj sam nekad radio. Odlazak ne treba kvariti, odlazak se mora striktno poštovati.  Ne postoji nešto tako kao prošlost, a ako i postoje tragovi o njoj, onda su izmanipulisani dozlaboga. Prošlost je laž, i to gadna. A nema ni budućnosti. Samo ovo sada postoji, a i to često izmiče i rastvara se na moje oči. Tako to valjda sleduje svima koji pišaju uz vetar, pitajući se o uzrocima i posledicama. To su i zaslužili, jer su  strogi u u principu, blagi u praksi i posle im je djavo kriv u ovom svetu privremeno formiranog skupa ideja. Postoji šest velikih ideologija: liberalizam, konzervativizam, socijalizam, fašizam, anarhizam i verski fundamentalizam. Prve tri su teško podnošljive, ostale tri predstavljaju ušljivi populistički brlog u kojem se koprca najgori ološ, dakle većina Homo sapiens populacije. A kod nas je naravno odvratna smeša svega toga, budjavi mrak ultraortodoksnog sveta. Ovde kad i neka istina trijumfuje u javnosti, to znači da se jedna velika laž izborila za nju. I sve to zaliveno rakijom cujkom. Sad nam je glavni akšamluk nekakav srpski svet projektovan kroz arhaičnu sliku društva kao organske zajednice, dok su pritom svi ti mrsomudi patrioti jedne tudje zemlje, pa nam još bleje molitvice o nekakvom našem pravu, o nekakvom našem društvu. Ali, ne postoji takva stvar kao što je društvo. Postoje samo individue i korporacije. I ne postoji takva stvar kao što je pravo, ako pre toga nisi upoznao stvar koja se zove obaveza. Kraj diskusije. U Srbiji taj proces nije ni na pomolu. Ovde dominira populistički strah kukavičke populacije da se ništa ne mrdne. Zato nema solidarnosti i empatije za tudju bol. Svoja guzica i samo za nju suzica. Od svoje guzice do genocida ne vode dva putića, nego samo jedan.

Iz detinjstva se sećam kako sedim na stepenicama, u mirisu muškatli. To je bilo baš jako rano. Imao sam dve ili tri godine. Ne znam zašto sam baš to zapamtio. Moje detinjstvo je bilo srećno. Bio sam voljen. Odrastao sam u retko dugom periodu mira medju ovim balkanskim tarabama. Hvala našem dragom drugu Titu. Nisam bio zahvalan tada, ali sada jesam. I žao mi je da nikad nisam postao član KPJ. To je sam zlatni vrh našeg učešća u svetskoj istoriji. Nikada više nećemo biti toliko deo sveta i tako važni kao što smo bili tada. Tada su još postojali ideali, moral i viši ciljevi društva. Toga više nema. Sada svaka niska strast nadje načina da se legalizuje. Bašibozuk, bagra i brabonjci, da parafraziram Koču Popovića, došli su na vlast. I eto ih, pred očima svih, šepure se kao blesavi djuvegija. Lako bi nam bilo da je to samo korumpirani politički sistem, ne – to je terminalni stadijum kolektivnog kancera. Zlatne kašike cara Dušana, iskovane od čiste imaginacije. A za to leka nema.

U školi Starina Novak ispod Tašmajdana 1961. učiteljica mi je bila Srbislava Janjić. Mora da sam je voleo kad sam joj ime zapamtio. Što me nije sprečavalo da već u prvom osnovne bežim s časova da bih na radiju slušao Veseli utorak i Miću Tatica, ili bazao po Tašmajdanu. Tamo sam i prvi put video par kako se ljubi u usta na nekoj klupi. Bilo mi je to baš odvratno. Što me uopšte nije sprečilo da se u drugom osnovne zaljubim u devojčicu iz razreda. Bila je plava i sa socijalnom dioptrijom na pegavom nosu. Mi ne biramo ljubav, ona uzima svakog kako želi. Zimi smo se klizali u Knez Danilovoj na klizavicama. Roditelji su nam blokejima potkivali gojzerice da bi to sprečili. Tramvaji su prolazili kroz tunele od snega, tako da se kroz prozor ništa nije videlo. Iako to danas izgleda neverovatno, još u predškolskom uzrastu sam sa Tašmajdana odlazio sam na Kalemegdan, gde smo ranije živeli i do tetke na Zeleni venac. I nikome to nije bilo čudno, a ponajmanje mojim ludim roditeljima. Beograd je meni bio tada čaroban. Pogotovo ulice na Dorćolu i bašte na Senjaku, gde je druga tetka živela. Tetke smatram mitskim bićima.

Tada je Beograd više bio evropski grad nego danas. Išao sam u XIV gimnaziju kod Vukovog spomenika. Dobra sredina, profesori blagi i predusretljivi, divni i pravedni. Ponekad sam odlazio na aerodrom da gledam avione kako poleću i sleću. To je tada bilo mogućno posmatrati s terase. Mislio sam da će to odrediti moj životni poziv. Ali nije. Mnogi snovi mi se nisu ostvarili, ali mi je drago da sam ih imao. Najstrašnija od svih bitaka je ona sa samim sobom. To je veliki džihad. Radio sam već tada kao spiker za vremensku prognozu i stanje na jugoslovenskim aerodromima na jutarnjem programu Radio Beograd I. Tri put nedeljno sam ustajao u 4 ujutro i završavao posao oko sedam. Posle učenje i treninzi. Tamo sam upoznao druga koji se zvao Mario Rosi, koji me je naterao da se bavim pisanjem i upišem FDU. U to vreme sam u Dubrovniku, nasred Straduna, upoznao svoju buduću suprugu Marinu Medi.

Nenad Prokić (foto: portalforum.rs)

 

Pravni fakultet sam upisao jer se nalazio na istoj strani ulice u kojoj sam živeo. Profesor

Kavran mi se jako svidjao, a profesor Vojin Dimitrijević mi se činio prepotentan, što je zapravo i bio. Deo te prepotencije se kasnije uselio i u Gradjanski savez Srbije s njim. Ubedjen sam da je ta vrsta gradjanske prepotencije teško koštala Srbiju. Svi smo mi bili društvo mrtvih pesnika. Nosimo i nemalu krivicu za civilizacijsko posrnuće Srbije od poslednje decenije prošlog veka pa do danas. Ali, šta smo pa i mogli da učinimo s ovakvim materijalom, medju svim tim otačastvujušćim lažovima i prevarantima, Sterijinim rodoljupcima? Utrnula je sablasna svetlost lažnog disidenta i oca nacije, ali se ništa nije promenilo, niti je promena na vidiku. Ostali smo na isti način zarobljeni u vremenu i navikama. Promene pred nama nisu političke, već patološke.

Kada sam prešao na FDU, to je bio raj na zemlji posle Pravnog fakulteta. Ne znam kome da se poklonim prvo. Naravno, svim profesorima na mojoj grupi, pa profesorki Miocinović, Duci Stojanoviću, ma svima. Oni su odlučujuće uticali na sve što i danas mislim i radim. To je tada verovatno bio najbolji fakultet u Jugoslaviji. Danas je tužna slika i prilika onoga što se dogodilo Beogradu i Srbiji. Bio sam Selenićev izbor da ga zamenim. Ništa na svetu nisam više želeo nego da budem Selenićev zamenik i direktor Bitefa. I ostvarilo se i jedno i drugo. Kad me je Selenić pozvao, vratio sam se iz Slovenije. Nisam imao dilemu, iako je to bila godina Oluje i ništa u Srbiji nije vuklo na dobro. Opsesije nemaju razloge, zato i jesu opsesije.

Kad je reč o mom angažmanu kao dramskog pisca, meni su sva vrata od početka bila otvorena. Već na drugoj godini sam sa završnim godišnjim radom ušao u najuži izbor za Gavellinu nagradu u Zagrebu sa Šnajderom, Šeligom i Stefanovskim. Pobedio je Hrvatski Faust Slobodana Šnajdera. S diplomskom dramom sam ušao u Antologiju Savemene srpske drame, a komad je režirao Madjeli u Ateljeu 212 s velikim uspehom. Racionalno sam postao dramski pisac, video sam da niko ne piše slično meni i znao sam da ću uz malo sreće biti objavljivan i izvodjen. I tako je i bilo do raspada Jugoslavije. Od tada sam kao pisac radio samo van Srbije. Način na koji pišem postao je veoma udaljen od interesa srpskog teatra. Nisam više imao šta tu da tražim. Samo jednom sam se vratio 1994. sa adaptacijom “Poslednjih dana čovečanstva” Karla Krausa, izvedenih u JDP-u. Bila je to prva antiratna predstava u nekom od velikih institucionalnih pozorišta bivše države. Na premijeri nije bilo na kraju aplauza, čak ni onog učtivog, jer su ljudi bili zapanjeni onim što se sa scene čulo, pa su se bojali da aplaudiraju. Nije ih zapanjio Vukovar, ali pozorišna predstava jeste. Ona je direktno i teško optuživala Miloševićev režim. I posle četrnaest repriza je tiho ugašena. Ali, eto neka je na čast Srbiji, Beogradu, JDP-u i Jovanu Ćirilovu što su se osmelili na taj potez.

Nenad Prokić (Foto: portalforum.rs)

Već od polovine osamdesetih sam, osim što sam radio u JDP, sve češće radio i u Sloveniji, u Slovenskom Narodnom Gledališću u Mariboru. Igrali su moje komade i to su bile zaista velike i skupe produkcije. Većinu je režirao Tomaž Pandur. Bila je to fascinacija hoda po rubu provalije: Vidiš podalpsku idilu na jednoj strani i potpuni kolaps u Srbiji na drugoj. Osnovali smo Beogradski krug, situacija je bila sumorna i bezizgledna. Srozavanje Srbije, medjutim, tek je bilo počelo. I traje i dan danas. Danas je potpuno jasno da su svi doneli dobru odluku kad su se odvajali od Srbije. Pošto se ja nisam odvojio od Srbije, sredinom devedesetih sam postao profesor na FDU, a dve godine kasnije i Direktor Bitefa.

Oduvek veoma volim Sloveniju. Medju mojim najdražim prijateljima ima mnogo Slovenaca. I mi smo bili bolji dok smo bili s njima u istoj državi i primali tako mnogo dobrih uticaja od njih. Mogao bih reći da je, osim Srbije i Hrvatske, i Slovenija moja domovina. Slovenci vole svoju domovinu tako što oduvek paze da bude čista i sredjena. Potpuno različito od ove guslarske duhoboračke zapevajuće ljubavi usred Marićevića jaruge po kojoj lete pocepane plastične kese.

Režija u pozorištu mi je bila samo usput. Radio sam veliki broj predstava s velikim rediteljima, pa sam i ja nešto naučio i savladao zanat. Kad vodiš pozorišnu kuću, red je ne samo da gradiš repertoarsku politiku, nego i da sam podneseš rizik. Prva režija mi je bila u JDP. Nisam mnogo režirao, niti smatram sebe rediteljem. Kao reditelj sam radio samo komade koji su mi se veoma svidjali. Svoj komad nisam nikad režirao, to je degutantno i nedostojno, to je banalna tezga, ako baš nije reč o Brehtu.

Kad se sve sabere, bio sam naivan i verovao da će doći bolja vremena. Nisu došla. Nema više ni te naivne pozitivne energije. Kao da su se ljudi pomirili s tim da je normalno da ih vode najgori i da se svi davimo u njihovim bolestima. U Srbiji vlada neki pogrešni oblik života, Srbija je zemlja koja se odlučila na propast. Ta odluka nije od juče, ona se brižljivo neguje od pamtiveka. Neguju je pojedinci i institucije na pokvareni i korumpirani način. Crkva je ključno doprinela toj ljigavoj propagandi tobožnje žrtve, iako privatno i političko agresivno bahaćenje većine sveštenstva ukazuje na nešto sasvim suprotno.

Mnogo smo energije uložili u LDP, koji je bio poslednja velika politička nada Srbije, ali je propala zahvaljujući Čedomiru Jovanoviću. Parlament je u Srbiji obična pačavra. Sluga vlasti. Tamo se nikad ništa nije dogodilo što trenutni vladar nije odobrio. Tako je bilo i u vreme kada sam ja bio poslanik. Možda malo bolje, ali na sasvim nebitan način. Poslanik ne može ništa, osim da bude klimoglavac. LDP jedini nije imao blanko potpisane ostavke svojih poslanika. Ali, ni to nije bitno menjalo stvar u načinu na koji se bitne odluke donose. Ogradili bi se od tebe s floskulom: to je njegovo privatno mišljenje i nema veze sa stavom stranke. To je bio srpski liberalizam u svom najvišem osvojenom stupnju.

Posle odlaska iz politike, a i javnog života u Srbiji, već desetak godina sam angažovan u humanitarnim i diplomatskim misijama Malteškog reda u ambasadi u Beogradu. Srbiji i svetu je humanitarna pomoć potrebna, moje drame baš i nisu. A društvance u Kapičićevoj Galeriji se tamo već decenijama sastaje. To je još jedna institucija bolje Srbije kojoj je glavni pečat dao Filip David. Iza njegovih angažmana uvek nešto ostaje i traje. Takav je, za razliku od bezbrojnih probisveta.

A svet, u svetu je sad agrobiznis najveći, nije više nafta. Svet će videti svog Boga kada voda i izvori vode izadju na berzu, kada voda postane papirnata. U Madjarskoj izvore vode čuva vojska. Mi smo svoje prodali.

Populističke vlade su preotele državni aparat i potiskuju civilno društvo. A kulturu nam kroje medijske prostitutke na društvenim mrežama