недеља, јун 16, 2024

Svetislav Basara: Strah od Aide

Slične objave

Podeli

Spisku tradicionalnih srpskih strahova – strahovima od Zapada, unijaćenja, promaje, pomračenja sunca, gubitka identiteta itd. – od pre neki dan pridodat je i strah od Aide, ne Ćorovićke, nego one filmske, nedavno ovenčane Evropskim nagradama za najbolju režiju i najbolju glumicu.

Za dalji tok naše današnje kolumne nije zgoreg napomenuti da je glumica nagrađena „evropskim Oskarom“ za ulogu Aide naše gore liska Jasna Ðuričić. Da je počem nagradu dobila za ulogu u nekom srpskom filmu – mada ne vidim koji bi to mogao biti – novine serbske bi se osule naslovima „Jasna pokorila Evropu“, „Srpkinja osvetlala obraz Njegošu“ i tsl.

Ovako – ni mukajet. Ili jedva maličice mukajet. Razlog je prost: „Quo vadis, Aida“ nije „srpski“, nego bosanski, što znači „antisrpski“ film, i – što je još gore – (pogrešno) se smatra da se u filmu „radi o srebreničkom masakru“ i da se u njemu „pljuje po svemu što je srpsko“.

Pogrešno iz osnova. Masakr je tu samo pozornica na kojoj se odvija jedna lična ljudska drama, koja se na raznim mestima i u neprekinutom nizu odvija otkako je Kain ubio Avelja i koja će nastaviti da se odvija dok je svijeta i vijeka.

Nedugo posle premijere – beše to prošle godine – na nekoj platformi sam pronašao i odgledao Aidu, pomno vodeći računa – tema je, štono kažu, delikatna – da mi ne promakne neka tendencioznost, propagandnost i eventualno prisustvo poetike stripa Mirko i Slavko (obnovite onomađašnje gradivo).

Pisac hoće da kaže da mu se povraća od Top Gunova, bili oni američki, ruski, srpski ili bošnjački. Nema tako velike tragedije koja može opravdati umetnički fijasko. „Quo vadis, Aida“ je svetlosnim godinama daleko od svega toga. Naprosto, film je odličan.

Da ne dužim, da se vratimo na „meritum stvari“, na strah od Aide. Deo javnosti je (s pravom) postavio pitanje hoće li RTS prikazati Aidu. (Formalno) nadležni za prikazivanje/neprikazivanje filma – bivši Bujke i Olivera Kovačevićka – umal, grešna mi duša, ne napisah Bećkovićka – već danima ne odgovaraju na telefonske pozive i novinarske SMS-ove, valjda u čekanju da se stekne politička volja da se film prikaže (ili ne prikaže) i da s najvišeg mesta (eventualno) stigne odobrenje.

Da sam ja bio na mestu Najvišeg Mesta, Bujketu bih promptno doneo odluku da film prikaže još pre godinu dana, jer u filmu naprosto nema ničega od onoga što nečiste savesti, zarobljeni umovi i tutumraci vide u glavama, ali ne žele da vide na platnu. Pogotovo ne da ih neko vidi da to gledaju.

Tim pre što neprikazivanje nema nikakvog smisla. Film je na raznoraznim platformama odavno dostupan, mogu samo misliti koliko je dostupniji sada kada je ispoosvajao nagrade, i to u žestokoj konkurenciji, u kojoj su bili i filmovi jednog Sorentina i nove zvezde na evropskom filmskom nebu, Rumuna Radua Žudea. Šta ono u prafrazi kaže stara pesma… Ko ne gleda Aidu, gledaće Oluju.

kurir