Sreća naša što se svet zabavio o svom jadu i što je malo kome do ćeranja komendije. U suprotnom me ne bi začudilo da Saša Baron Koen snimi film na temu političkih budalizama u Srbiji. Naslov filma: Bora Igbatijević. Podnaslov: Kulturno uzdizanje u Americi za pravljenje koristi slavnoj naciji Srbije. Kratak sinopsis (prava zadržana, Koen, ne oklevaj):
Bora Igbatijević odlazi u Ameriku s namerom da tamošnjem predsedniku objasni užase života u Srbiji, GUlag Beograda na vodi i da uz miraz od dvadeset pet ovaca Bajdenu podvede maloletnu ćerku ne bi li Bajeden zauzvrat srušio Vučića.
Preterano? Da, ali samo donekle. Ruku na srce, samo taj plan da se strmopizidi Vučić, a da se pritom prstom ne mrdne i da se ne podigne dupe, nije uzet u razmatranje. A baš šteta. Bilo je i mnogo glupljih. Ovaj bi , štaviše – pod uslovom da Borina ćerka Bajdenu naspe saliguz u kafu i da ovce budu baš onako debele – još mogao i da uspe.
Povod za ovu boratovsku kolumnu je uragan u čaši vode koji je izazvalo pismo Skupštine slobodne Srbije (u daljem tekstu SSS) o raskidu s koalicijom oko Ðilasovog SSP i najava sklapanja koalicije sa zeleno-levom koalicijom Moramo Nebojše Zelenovića, kome – krene li u tom pravcu – proričem lepu političku prošlost.
Pokušao sam da se na internetu obavestim o pravnom statusu Skupštine slobodne Srbije, ali internet o tome ni mukajet. Pretpostavljam da se tu radi o udruženju građana koje u opisu svojih delatnosti ima i političku, ali građani općenito imaju pravo političkog delovanja, sledstveno ne vidim zbog kog bi qwrza građani okupljeni u SSS bili povlašćeni u odnosu na ostale.
Jedno je (neprikosnoveno) pravo na političko delovanje, nešto je sasvim drugo politički legitimitet koji se stiče: 1. registrovanjem političke stranke u nadležnom kadiluku ili 2. (slučaj pokreta i grupa građana) podnošenjem izborne liste, takođe nadležnom kadiluku.
Koliko sam mogao dokonati, građani okupljeni u SSS politički legitimitet temelje na ličnom ugledu svojih članova, koji su – uzeti ponaosob – vaistinu ugledni muškarci i žene, ostvareni u svojim profesijama. Nezgodna stvar je što se lični ugledi ne mogu sabrati u jedan kolektivni, koji će proizvesti politički efekat – pogotovo ako imamo u vidu da čujnost/vidljivost slobodnih skupštinara završava u Lipovičkoj šumi. Ali to je već kulturološki, ne politički problem.
Iz konteksta/podteksta smušenih SSS saopštenja da se naslutiti da su slobodni skupštinari radi da učestvuju u (eventualnoj) podeli plena, ali ne i u podeli poslova i odgovornosti. To mene, da prostite, podseća na još jedan biser boratovske dramaturgije – legendarne „vanstranačke intelektualce“ iz devedesetih, koji su, je li, „davali podršku“, ali onako poizdalje, sa strane, da bi u slučaju da đavo pokuca na vrata – a tih godina je znao da zakuca – đavolu rekli: ko, ja, ja sam vanstranački intelektualac, nemam ja ništa s tim. Nastavak u sutrašnjem broju.
(kurir)