Od hatišerifa – kojim je autonomija kneževine međunarodno verifikovana – pa do današnjeg dana, dakle već 191 godinu, u Srbiji su ukupno jedva nešto malo više od šest godina vlast obnašale emancipatorske liberalno-demokratske partije.
Nameravao sam da vam sada raspredem priču o posledicama socijalne inercije – tj. nespremnosti da se bilo šta promeni, makar to bilo i na korist – ali razvoj političke situacije na takmičenju za mis već nečega navede me da se okanem ćorava posla i da stvar okrenem na (polu)zajebanciju iz koje ćete konačno saznati nešto više o orlovim mudima koja krase naše najviše nezvanično odlikovanje.
Elem ovako. Nekog devojčurka iz Čačka, kandidatkinju Srbije za mis (u međuvremenu se obavestih i čega) – „interkontinental“ – đavo je navratio da se slika s kaunterpartkinjama iz Crne Gore, Albanije i sa Kosova i da prilikom uslikavanja napravi figuru dvoglavog orla – simbol „velike Albanije“.
Sam simbol – dlanovi ukršteni na rukama, sa ukrštenim palčevima koji glumataju orlovske glave (ili muda), uteha je moje starosti, jedan od retkih materijalnih dokaza da nismo najgluplji u regionu. A stvar je višestruko glupa. Glupost prva. Famozni simbol „velike Albanije“ mnogo više liči na hobotnicu, nego na orla, a ako izdaleka (i uz mnogo dobre posmatračke volje) i zaliči na orla, najviše liči na logo „Er Srbije“, koji je sam po sebi sprdačina i s heraldikom i s grafičkim dizajnom.
Pre izvesnog vremena, povodom jedne prošle afere sa simbolom „velike Albanije“, našoj propagandnoj mašineriji sam dao besplatan savet. Savet nije prihvaćen. Zašto, objasniću kasnije. A evo kako je glasio savet:
Umesto što naričete do neba što su neki rvač ili neka pevaljka napravili pred kamerama znak „velike Albanije“, zar nije bolje da u etar odašaljete dubaru da se tu radi o lojalnom Albancu/ki koji body languageom izražava lojalnost Republici Srbiji, u čijem se grbu – viđi vraga – takođe šepuri dvoglavi orao. (Mada je, ruku na srce, u poređenju sa albanskim i crnogorskim, nekako bez muda, ko pokisao.)
Besplatni savet je imao i apendiks: ako dva-triput pokazivanje orla (s mudima ili bez njih) proglasite izrazom lojalnosti Srbiji, nikad više niko neće pokazati taj znak u strahu da na Kosovu ili u Albaniji ne ostane bez muda. A kad nema orla, onda nema ni „velike Albanije“, kužite li, stari moji. Jeste to tako. Ali onda nema ni starih srpskih zanata – moralne panike, ibretenija i poziva na linč.
Kad bismo se ovde bavili ozbiljnim stvarima – i o jadu se zabavljali – zar bi se Leonarda – pardon, Vesna – de Vinča „osetila zatečenom i zbunjenom onim što je videla“ i u znak spremnosti da „odbrani“ Kosovo promptno povukla našu kandidatkinju s takmičenja“. Epilog: misicin otac je stao davati izjave za novine u kojima se kune da je četnik, da slavi slavu i da ide u crkvu, a Tijanić-u-pokušaju, Apostolovski je u Rotopalanci postavio retoričko pitanje: „Ko to krade naše decu, pored nas živih“. I ja imam pitanje. Plašimo li se mi „velike Albanije“ ili naših komšija, Srba, i srpskih tabloida.
