Ako hoćete da saznate ko su najizuzetniji i najbolji ljudi u Srbiji (svih vremena), dovoljno je da pogledate koga ne vole ni Kitaj Gorod ni Euromahala, ni Krugovi dvojke, ni levica ni desnica (raznih boja, a istog materijala) i budite sigurni da nećete pogrešiti.
U posleratnoj Srbiji takvih je bilo troje: Bogdan Bogdanović, Rade Konstantinović i Latinka Perović. Od prošlog ponedeljka, kada je preminula Latinka Perović, nema više nijednog. Iako će Latinkina smrt proći nezapaženo – žutara Blic se čak nije udostojila da objavi vest o njenoj smrti – Srbija će osetiti taj gubitak.
Kitaj Gorod je Radeta Konstantinovića mrzeo zato što je razotkrio mehanizme palanačkog duha, Euromahala i Krugovi dvojke su ga mrzeli jer je bio „komunista“. Latinku je Kitaj gorod nenavidio jer je bila „liberal“, Euromahala i Krugovi dvojke zato što je bila „kriptostaljinista“.
U rascepljenosti palanačkog uma – uzroka tzv. srpskih podela – i površnosti, napred pomenuti toponimi i grupe građana propustili su da pročitaju Konstantinovićevo „Biće i jezik“, filosofsku istoriju srpske poezije – kakvu nemaju ni mnogo zrelije kulture – i da razmotre kojim putem bi Srbija krenula – i na šta bi ličila – da su srpski „liberali“ uspeli da ostave ono što su bili naumili.
U svakoj od mnoštva alotropskih modifikacija Srbije, nađe se grupa ljudi koji pokušaju da Srbiju prenu iz stanja kolektivističke katatonije i poraženosti istorijom. U Knjaževstvu serbskom to je bio Mihalo Obrenović, u Kraljevini Srbiji Milan Piroćanac – u Kraljevini Jugoslavije se nije znalo ni ko pije ni plaća – u socijalističkoj Jugoslaviji to su bili Marko Nikezić i Latinka Perović, u SR Jugoslaviji to je bio Zoran Đinđić (takođe omražen u svim mahalama). Niko od pomenutih nije uspeo u naumu. Polovina nije izvukla ni žive glave.
Toliko sam mator da pamtim period vlasti liberala, između 1968. i 1972. „Šeset osme“ imao sam petnaest, ’72. devetnaest godina. Teško da sam uopšte znao ko su Marko Nikezić i Latinka Perović, ali se kristalno jasno sećam da se tih se godina po Srbiji raširio duh slobode, optimizma i lične preduzimljivosti. Ako sam to osetio ja, kao apolitični klinac, tek je to Tito osetio, momentalno povukao ručnu i smenio „liberale“.
Latinka je sama govorila da liberali nisu imali šanse. Bio je to Nice Try, što rekli Englezi. U celom zamešateljstvu nisu izgubili Nikezić i Latinka, nego Srbija, a srpska istoriografija je dobila. Nakon smenjivanja, Latinka Perović se posvetila istorijskim istraživanjima, a nije preterano reći ni da je oživela zamrlu kritičku istoriografiju.
Još je manje preterano reći da je Latina izvršila kopernikanski obrt u percepciji suštine srpskih problema i posrtanja. „Nikada Srbiju nisam objašnjavala Miloševićem“, pisala je Latinka, „već Miloševića Srbijom“, i govorila je i „da se Srbija – plitka nedovršena država – mora posvetiti svom razvoju, modernizaciji i napustiti velikodržavni program, koji je iz decenije u deceniju čini sve zaostalijom i izgubljenijom u vremenu.
