Aleksej Kišjuhas
Pre tačno 60 godina, 27. oktobra 1962, svet je bio na ivici nuklearnog rata i vaskolike apokalipse.
Bio je to možda i najopasniji trenutak u ljudskoj istoriji. I skoro niko nije čuo za njega. Šta se (nije) dogodilo? Hladnoratno prepaljeni pojedinci možda i pamte da je 1962. izbila Kubanska raketna kriza, te zveckanje nuklearnim oružjem između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza.
Amerikanci su postavili svoje nuklearne rakete u Italiju i Tursku, a Sovjeti zatim nameračili da svoje nuklearne rakete smeste na Kubu (ili na oko 150 kilometara od obale Floride). Usledila je međunarodna drama, te geopolitička pat pozicija, mrtva petlja, ili meksički klinč sa isukanim nuklearnim revolverima.
Otprilike kao u špageti vesternima Serđa Leonea. Srećom po civilizaciju kakvu poznajemo, intenzivna diplomatija između Moskve i Vašingtona, i razgovori između Hruščova i Kenedija, sprečili su globalnu katastrofu i smrt miliona ljudi.
ZAMALO, TREĆI SVETSKI RAT: Ali, ovde se uopšte ne radi o tome. Prava drama se odvijala – duboko pod vodom. Dok ni Moskva ni Vašington nisu imali pojma.
Naime, tog 27. oktobra 1962, američka mornarica je u Atlantskom okeanu zapazila sovjetsku podmornicu B-59. I koja je, neobično, ronila toliko duboko da uopšte ne može da komunicira sa spoljašnjim svetom. Amerikanci su uzbunili svoj nosač aviona (USS Randolph) i čak 11 ratnih brodova-razarača.
Da bi naterali ovu misterioznu podmornicu da izroni ili da se identifikuje – počeli su da je gađaju (bezopasnim) dubinskim bombama kao činom upozorenja. Međutim, sovjetska posada to nije mogla da zna, niti je komunicirala sa Moskvom danima, zbog čega je ove bombe shvatila kao čin otvorene agresije.
Drugim rečima, Sovjeti pod dubokom vodom zaista nisu znali da li je upravo počeo Treći svetski rat – ili ne. Ali su zato u svom arsenalu imali i jedan T-5 nuklearni torpedo (i što Amerikanci nisu znali). Kao i slobodu da ga upotrebe, odnosno protokol koji je to propisivao u slučaju napada. Dođavola, šta uraditi?
Trojica sovjetskih oficira u ovoj podmornici se sastaju da razmotre kako da reaguju. Bili su to kapetan Valentin Savicki, politički komesar Ivan Masljenikov, i komandant flote Vasilij Arhipov. Situacija je bila na samoj ivici egzistencije i ljudskih živaca. Klima-uređaji u B-59 su stradali, pa su temperature unutar ove limene kante u okeanu dostizale i do 50 stepeni Celzijusa.
Nivo ugljen-dioksida je narastao do opasnog nivoa, uz prateću nestašicu kiseonika i vode. Američke dubinske bombe su konstantno tukle i, prema rečima članova posade, bilo je to kao da „sedite u metalnom buretu koje stalno udaraju macolom“.
Kapetan Savicki je smatrao da je Treći svetski rat očigledno počeo, i da valja lansirati nuklearni torpedo ka mrskoj Americi, odnosno ka američkom nosaču aviona („Udarićemo ih jako. Poginućemo i sami, ali bar nećemo ukaljati čast naše mornarice“). Komesar Masljenikov se složio. Međutim, komandant Vasilij Arhipov – nije. I u tome je ceo kunst.
Vasja Arhipov je bio svestan da bi lansiranje nuklearnog torpeda na američki nosač aviona značilo – totalni nuklearni rat. Američke nuklearne bombe bi odmah poletele ka Moskvi i Lenjingradu, a zatim i one sovjetske ka Vašingtonu, Londonu i Parizu. Pozvao je na razum, savest, i na smirivanje strasti.
Zahtevao je da se prvo izroni na površinu, ponovo uspostavi kontakt sa Moskvom, dobiju sve informacije, i tek onda deluje. Na kraju je uspeo da ubedi ostalu dvojicu, i svet je mogao da nastavi da spava. I Kremlj i Bela kuća su tek kasnije saznali šta se dešavalo, i za koliko sitno smo izbegli Treći svetski rat.
Direktor američkog Arhiva Nacionalne bezbednosti je decenijama posle izjavio: „Tip koji se zove Vasilij Arhipov je spasio svet“. Ovu krajnje poučnu istinitu priču preneo je fizičar i popularizator nauke Dejvid Robert Grajms iz Dablina (Iracionalni majmun, 2019), pozivajući upravo na važnost upotrebe razuma i kritičkog mišljenja.
ŽIVETI U PEPELJARI: Uzgred, ljudska vrsta je već jednom bila na ivici izumiranja – oko 70000. godine pre nove ere. Zbog erupcije supervulkana Toba na Sumatri, oko 6 cm vulkanskog pepela je prekrilo dobar deo planete, kao i atmosfere.
Što je na par godina prigušilo sunčeve zrake, prekinulo sezonske kiše, zaustavilo potoke, i proizvelo nestašicu hrane (voća, divljači, bobica) za sve naše ljude u Africi. Bilo je to kao živeti u pepeljari – godinama (a eksplozija nekoliko stotina nuklearnih bombi proizvela bi sličan efekat kao i erupcija Tobe). Na svetu je tada preostalo samo nekoliko hiljada ljudi.
Pa ipak, čovečanstvo je preživelo, i sada broji skoro osam milijardi Sapijensa. I koji su, zahvaljujući svom razumu, saradnji i radoznalosti, stigli i do Antarktika i Meseca. Kako argumentuje Grajms, upravo sposobnost razboritog rasuđivanja i logičkog zaključivanja je ona najvažnija odlika ljudske vrste, kao i tajna našeg uspeha.
LJudi prirodno ne mogu da lete, da prežive dugo na otvorenom moru (a ponajmanje ispod vode), pa čak ni da se pentraju po drveću vešto poput svojih najbližih rođaka primata. Samo zahvaljujući razumu, mi ipak letimo avionima i ronimo podmornicama. Ali, među prtljagom ponekad nosimo i nuklearne bojeve glave. I u tome je paradoks ili ironija ljudske egzistencije.
Vratimo se u budućnost. Pre samo 60 godina, na vrhuncu Hladnog rata i Kubanske krize, u situaciji uzavrelih emocija, pod nepojamnim pritiskom i nehumanim uslovima u faličnoj podmornici pod vodom – razum jeste prevladao. A sutra? Drugim rečima, ima li razboritih Vasji Arhipova među ruskim oficirima danas?
Koji će ipak da povuku ručnu kočnicu, umesto da refleksno nagaze crveno dugme i pošalju svet dođavola? Ima li razuma u Moskvi (pa i Vašingtonu, Londonu ili Briselu)? Među narajcanim ili nesrećno mobilisanim ruskim agresorima na Ukrajinu? I u Beogradu, dok zveckamo oružjem oko nekakvih dronova sa Kosova?
Opet smo pred bitkama i u bitkama; one nisu nuklearne, mada ni takve još nisu isključene.
S tim (nuklearnim ratom) u vezi, neretko se analiziraju ličnost i zdravlje Vladimira Putina. I u čemu je golemi problem glede budućnosti planete. Ovo je još jedan indikator činjenice da se ceo politički, ekonomski i vojno-bezbednosni sistem u Rusiji vrti oko Putina lično, i da zavisi od njegove lične volje.
Dok na Zapadu, protivu kojeg toliko bogorade Putin i putinoidi, postoji sistem depersonalizovanih institucija koje su građene decenijama, ako ne i stolećima. A Putinova Rusija umire zajedno sa smrću Putina. Upravo zato jeste veoma važno da li je Putin mentalno ili fizički zdrav, da li je racionalan ili ma kakvi, i kakva su njegova osećanja, ideologije i pogledi na svet. Nažalost, biće da je Putin pre kao Savicki, a ne kao Arhipov iz naše podmornice B-59.
LJUDU SU AFEKTIVNE ŽIVOTINJE: U konačnici, odluka da ne izbije Treći svetski rat nije bila doneta ni u Kremlju, ni u Beloj kući – već u pretoploj i zagušljivoj prostoriji jedne sovjetske podmornice. A šta ćemo ako budućnost sveta i trenutno zavisi od anonimne posade neke podmornice, broda ili bunkera za protivraketnu odbranu?
I ukoliko zabrlja tehnologija, ili zaribaju sistemi za detekciju balističkih raketa? Jer i to se dešavalo. Na primer, sovjetski satelitski sistem za rano upozorenje je 26. septembra 1983. javio da je iz SAD lansirana balistička raketa ka SSSR. Jedan drugi nepoznati heroj, pukovnik Stanislav Petrov, koji je nadzirao ovaj sistem, tada zaključuje da je u pitanju ipak bila lažna uzbuna (pokazalo se da su u pitanju odrazi od niskih oblaka).
Ruski radar je i 25. januara 1995. lažno detektovao američku balističku raketu koja putuje ka Moskvi (raketa lansirana iz Norveške, da bi istraživala polarnu svetlost). Lažna informacija o napadu stigla je do Borisa Jeljcina, i na stolu u Kremlju se nalazio kofer sa šiframa za pokretanje nuklearnog napada. Srećom, neimenovani ruski zvaničnici su prepoznali da je u pitanju jedna meteorologija i lažna uzbuna. Zvuči jezivo, zar ne?
I zato, problem nije toliko u nuklearnom oružju – problem je u ljudima sačinjenim od krvi, masti, emocija i mesa. LJudi su i afektivne i impulsivne životinje. A opasne igračke su u rukama neodgovornih, iracionalnih, i upadljivo neozbiljnih individua sa izlivom ogorčenosti i istorije u mozak. Dakle, šta ako je svet ponovo na ivici – samo nam niko nije javio? I trenutno zavisi od par ljudi suženog stanja svesti, bilo zbog ideologije (nacionalizma), bilo zbog manjka kiseonika?
Od greške u softveru, ili od oficira na dežurstvu koji je popio koju votku previše? Ako je „majmun ušao u tenk“, kao u Podzemlju Emira Kusturice (1995)? Najzad, šta ako smo svi mi, ljudi, samo iracionalni majmuni? Razboriti Vasilij Arhipov i Stanislav Petrov su oni istinski ruski heroji, iako gotovo niko nije čuo za njih. Mi radije pamtimo ratne heroje, a ne racionalne mirotvorce.
Po njima se ništa neće zvati. Pa ništa, uživajmo dok možemo. Preostaju nam jedino telesna zadovoljstva i prolazne vrednosti. Život je prekratak, a svet visi o koncu.
PS. Kako to narodno beše – ko radi, taj i greši? Veliku zahvalnost za moje Fusnote dugujem i Radivoju Cvetićaninu, a što sam u prethodnoj kolumni propustio da kažem. (Danas)
