Piše: Dragan Banjac
Gusta se magla nadvila nad Balkanom. U krčmi balkanskoj od gustog dima slabo se razaznaju likovi. Uglavnom, svi su pijani, što od cujke što od umišljenosti da osim onoga gore, izmšljenog, niko važniji pod šarom nebeskim ne postoji. Samo oni bogomdani da sa svojim pijanstvom, uz viševekovni vonj od riganja i mokraće, uređuju svet po svojim pravilima.
Definitivno – čudan smo soj. Niko nam ne valja. Susedi, Zapad, Amerika. Mrzimo sve koji su drugi i navodno drukčiji od nas, Hrvate, Bošnjake, Mađare, Bugare, Makedonce, Crnogorce, muslimane, katolike… Zaboravih Albance, ove naše, Kosovare a za mržnju spram njih se baš naprežemo.
Ne znamo šta ćemo s njima. Sve ih svetske sile priznale, a mi – jok! Kapric naš, brale. Kao da čekamo da se dese dve nemoguće stvari: Da se vrate u (kobajagi) rajski vrt Srbije ili da negde, što dalje, sami odu sa svete kosovske (srpske) zemlje. Evo, prekjuče dole izbio mali rat. Tridesetak rekoše naoružanih „junaka“ skrivenih kod mantijaša u jednj crkvi odlučilo da zaplaše brojnije Albance i još brojnije i spremnije međunarodne snage.
Zaplaše tako što će mučki da ubiju kosovskog policajca. Afrim Bunjaku nije imao sreće. Stradao je od dojučerašnjih „zemljaka“, komšija ako vam više odgovara. U vreme kada se ceo svet upregao da na Kosovu isposluje mir.
Beograd ćuti. Najpre se čekalo da dođe tobož vožd i objasni otkud (to može svugde da se nabavi) uniforme. I ništa više. Ostali – muk. Istina, srpska premijerka je u svom stilu (tupavo) ustvrdila da je „krv albanskog policajca na rukama Kurtija“. Je li moralo s ovolikom žestinom! Ali, osim Afrima, stradaše i četiri „naša“, a osam su uhitili kosovski policajci. Šta ćemo sad!
Beogradska čaršija danas naglaba da bi svi bili uhvaćeni/pobijeni da nije bilo snaga Kfor-a. Dan kasnije srpski pobunjenici i dalje su bezimeni, četvorica stradalih, ovi što se leče u Novom Pazaru i Prištini. Srpski tron ima neke svoje razloge što se ovako ponaša, slutim zbog čega, kao i to da će „akcija“ najviše da naudi Srbima, nešto više ovima na severu Kosova, ali i onima na jugu.
Vlada naše Bodulice proglasila je dan žalosti za sutra, 27. septembra. Zanimljivo da od naroda odmetnuta Srpska lista nije sledila Beograd a ni Prištinu protiv čije vlade se bore. Proglasila je trodnevnu žalost, danas, sutra i preksutra.
Afrima niko u Srbiji ne pominje. Zaboravili smo, izgleda, staru narodnu „I njega je majka rodila“. Ne bi srpski svet stradao, kada već niko ne sme da pominje ni srpska imena ubijenih, da su rekli „zbog svih stradalih na Kosovu“. Stoga sam ovaj zapis posvetio svim stradalnicima kosovskim i jednu suzu, baška, pustio za Bunjakua. Ako je Kosovo i dalje naše zašto ne svojatamo i Afrima.
Završiću sa kraćim citatom velikog Miroslava Krleže: Jedna je stvar biti primaš ciganski i guditi slatko uz dlakave uši pijandura, a drugo je pisati ozbiljno i mrko kao što se piše na zelenom stolu tribunala, gdje je sve tiho i mrtvački neutralno. A bude li tko pisao o nama kao takvima, on treba da piše mrko, okrutno i neumoljivo!
I ovde se nekad pisalo ozbiljno i mrko.
