Pod pretpostavkom kakve na ovom mestu niste čitali, ako bi se striktno poštovao Kazneni zakon Bosne i Hercegovine, odnosno izmene koje je u njega upisao visoki predstavnik međunarodne zajednice Valentin Incko, te još kada bi se identične izmene uvrstile u Krivični zakon Srbije, koji bi se dosledno primenjivao – najjeziviji ološ sa političke scene Republike Srpske i Srbije završio bi u zatvoru.
No, to se neće dogoditi, jer su se oba politička činioca o kojima je reč odlučila za kontinuitet sa genocidom u Srebrenici; entitet Srpska za blokadu institucija Bosne i Hercegovine, a Srbija poodavno, još 2016. za tragičnu lakrdiju, zabranu negiranja genocida koji je presudio Međunarodni sud pravde, odnosno jedinog – genocida u Kongu. I za presude za genocid koji je presuđen pred domaćim pravosuđem, kakve nisu donošene. Naprosto, nisu se našle pred sudovima, jer ih nije podizalo Tužilaštvo, čak ni u vreme novog opozicionog heroja, a starog i iskusnog kadra u stvarima državnim (slučaj “Grmeč”) Vladimira Vukčevića. I malog od dijaprojektora i nesuđenog Tadićevog ministra pravde (nikad nije kasno) Vekarić Bruna.
Ostavimo, tek na trenutak, na stranu nagađanja u vezi sa tim šta je krajnji domet paragrafa koje je Visoki predstavnik nametnuo; podsetimo se činjenice da je on personifikacija odluke civilizovanog sveta da prekine krvoproliće na tlu Evrope. Podsetimo se višegodišnjih patnji prema kojima je današnja Bosna i Hercegovina, opanjkavana dejtonska tvorevina, izgledala kao predivna daleka bajka.
A Milorad Dodik, novi zapovednik sestrinske vojske kalemegdanskih krvoloka, samouvereno trabunja da novi izaslanik međunarodne zajednice “nema legitimitet”. Ma, ko to, u odnosu na tebe nema legitimitet i šta nije legitimno u odnosu na tebe! Malo toga.
Vredi se, dakle, rata podsetiti dok se čuju novi ratni bubnjevi. I glasna, ili tiša, zavisno od političke procene, navijanja da počne novi obračun onih koji su se već krvavo tukli.
Kad genocid porani
Za četvrt veka života bez rata u Bosni i Hercegovini nije postignuto dovoljno da se mogućnost novih ratnih tragedija isključi; moglo je, sada stičemo utisak, biti učinjeno mnogo više, ali, svaljivanje krivice na međunarodnu zajednicu i njene institucije svojevrsna je hipokrizija (ispravno rečeno: nacionalističko iživljavanje), pogotovu kad dolazi sa srpske strane, one koje je krvavo radila na ostvarivanju ciljeva beogradskog agresora. Na zaokruženju teritorije sa “prihvatljivim” brojem nesrba. Što rekla šumska predsednica i haška paćenica Biljana Plavšić: “Ja bih više volela da potpuno očistimo istočnu Bosnu od Muslimana. Sve i da zadržimo 70 posto teritorije – nema tu mira. Ja njima ne želim ništa dobro. Ali, da ja budem mirna, ja njima moram dati da oni imaju neki način života, da sebi organizuju život, da ne bi mene sve vreme uznemiravali. Tako ja shvatam tih 30 muslimanskih posto teritorije”.
I sad, došlo je zakonsko regulisanje činjenice da je genocid bio genocid. Zakasnelo? A kada bi za plemenske vođe, pogotovu za apostrofiranog srpskog, bilo pravovremeno. Naravno nikad. (A fakat kasni).
U Zakon je uneto priznavanje prava žrtvama na to da se niko ne ruga njihovim patnjama i bolu zbog gubitka najbližih ( “Tko javno odobri, porekne, grubo umanji ili pokuša opravdati zločin genocida, zločin protiv čovječnosti ili ratni zločin utvrđen pravomoćnom presudom u skladu s Poveljom Međunarodnog vojnog suda pridruženom uz Londonski sporazum od 8. kolovoza 1945. ili Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju ili Međunarodnog kaznenog suda ili suda u Bosni i Hercegovini, a usmjereno je protiv skupine osoba ili člana skupine određene s obzirom na rasu, boju kože, vjeroispovijest, porijeklo ili nacionalnu ili etničku pripadnost, i to na način koji bi mogao potaknuti na nasilje ili mržnju usmjerenu protiv takve skupine osoba ili člana takve skupine, kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina”, piše u dopunama koje je dopisao Visoki predstavnik).
Tačno, nije primenjivo, toliko je negatora koji će kršiti zakon i, tada se, kao posle ratova, proglašava amnestija. U Srbiji je, nakon intervencije NATO 1999, bilo gotovo dvostruko više pokrenutih krivičnih postupaka protiv dezertera, nego mesta u zatvorima. Dakle, nema krivičnog gonjenja.
Dovoljno vučićevski da smrdi na Šešelja
A šta ćemo s tim što je ovde negiranje genocida nastavak rata? Nema valjanog odgovora.
Pisao je kolega Dejan Anastasijević: “Ova dihotomija (u vezi sa očekivanjima od izmena Krivičnog zakona, sankcionisanjem poricanja genocida i zločina protiv čovečnosti, prim. aut.) je lepo ilustrovana debatom (ako se to tako može nazvati) koja je juče vođena u Narodnoj skupštini između lidera LDP Čedomira Jovanovića i šefa radikala Vojislava Šešelja. Dok je Jovanović govorio o potrebi da se Srbija odredi prema zločincima odgovornim za Srebrenicu koje je nazvao ‘životinjama u ljudskom obliku’, Šešelj uzvratio tezom da ‘postoji osnovana sumnja da su u masovnim grobnicama u Srebrenici nađene životinjske kosti’ “. Inače, tog dana je Šešelj, kao i svi ostali poslanici radikala, nosio bedž sa natpisom ‘U Srebrenici nije bilo genocida’ (Vreme, 17. novembar 2016). “
Šminka, dakle, dovoljno vučićevska da vonja na Šešelja. Paragraf koji neće biti primenjen, dok će horde maloumnika i, nažalost, maloletnika uzvikivati “Nož, žica, Srebrenica”, pevati u slavu krvnika (“Mladiću moj, problem je tvoj, što si mi srpski heroj”), oslikavati zidove, ali i nasrtati na svaku naznaku normalnosti. “Taj sud, koji je osnovan Rimskim statutom kome je u okviru bivše SR Jugoslavije pristupila i Srbija, dosad je doneo samo jednu pravosnažnu presudu, i to protiv kongoanskog ratnog zapovednika Tomasa Lubange, koji je osuđen na četrnaest godina zatvora. zato što je u svoju paravojnu jedinicu regrutovao decu.”
Tako je zabeležio Dejan, u napisu pod naslovim Nož, danga, Lubanga.
Srbija se, veruje, narugala Evropi, a negiranje genocida se nastavlja i danas. Ovde je mesto za podsećanje na presude Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (do donošenja izmena i dopuna Krivičnog zakona) za genocid, ili pomaganje u genocidu; osuđeni su Radislav Krstić (prva presuda, 35 godina zatvora zbog pomaganja i učestvovanja u genocidu), Zdravko Tolimir, Ljubiša Beara (doživotne, izdržane), Vujadin Popović (načelnik zloglasnog Drinskog korpusa, doživotna, za genocid, istrebljenje, ubistvo i progon Bošnjaka, još je izdržava). Na dugogodišnje kazne zatvora osuđeni su i oficiri VRS Drago Nikolić (35 godina), Dragan Obrenović (17 godina), Momir Nikolić (20 godina) i Radivoje Miletić (18 godina).
Posle njih na doživotni zatvor osuđeni su i Radovan Karadžić i Ratko Mladić.
Srbija je opasni recidivista
Srbija je višestruki povratnik u negiranju genocida koji je, kako-tako priznala: “Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde, kao i sve društvene i političke procese i pojave koji su doveli do formiranja svesti da se ostvarenje sopstvenih nacionalnih ciljeva može postići upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem nad pripadnicima drugih naroda i religija, izražavajući pri tom saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se spreči ova tragedija”, piše u Deklaraciji srbijanskog parlamenta iz marta 2010.
“Način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde” podmukli je kukavički eufemizam, jer je jasno da je presuđeno počinjenje krivičnog dela genocida. A Srbija nije učinila sve da ga spreči. Bila je – nepresuđeno – ratni liferant i finansijer svih zala koje je počinila VRS, ali, po slovu presude, donete po tužbi BiH, prekršila je Konvenciju Ujedinjenih nacija o sprečavanju i kažnjavanju genocida „tako što je propustila da preduzme sve mere koje je imala na raspolaganju da spreči genocid u Srebrenici“.
Presuda je naišla na sveopšte veselje saučesnika: nevini smo! Kao što danas presuda Ratku Mladiću, po diktatu Aleksandra Vulina hinjeno potpaljuje sentimente u atonalnom horskom ponavljanju: nismo genocidni.
Žitelji Srbije često negiraju genocid i često se rugaju bolu žrtava, slaveći genocidni šljam; prema polugodišnjem izveštaju Memorijalnog centra Srebrenica, “zabrinjavajući je nalaz da je u 28 slučajeva osoba koja negira genocid bila zvaničnik/ca izvršne (16) ili zakonodavne (12) vlasti, većinom u Srbiji ili u entitetu Republika Srpska”.
Koliko baraba na malo prostora
“Među osobama kojima je pružena javna platforma za negiranje genocida nalaze se i niz onih koji su imali direktne uloge u ratovima devedesetih, uključujući osobe koje su bile na političkim funkcijama (Momčilo Krajišnik, Nenad Kecmanović, Srđa Trifković), te one koji su komandovali ili učestvovali u formiranju i/ili dejstvima vojnih i paravojnih formacija na teritoriji BiH i Hrvatske (Veselin Šljivančanin, Milomir Savčić, Dragoslav Bokan, Nenad Stevandić, Rajko Vasić, Vojislav Šešelj), na čelu sa Ratkom Mladićem. Među individualnim akterima, najčešće se kao negator genocida pojavljuje član Predsjedništva BiH Milorad Dodik (8), za kojim slijede predsjednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj (7) i Miodrag Linta, poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije i predsjednik udruženja Saveza Srba iz regiona (6). Iza njih, sa po četiri pojavljivanja, nalaze se Milivoje Ivanišević koji je učestvovao u odbrani Radovana Karadžića i Slobodana Miloševića; Milorad Kojić, direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih RS; Miloš Jovanović, predsjednik Demokratske stranke Srbije; Vojin Pavlović, predsjednik udruženja Istočna alternativa, te Goran Petronijević, koji je pred MKSJ zastupao Radovana Karadžića i Veselina Šljivančanina”, navodi se u Izveštaju.
Autori su pobrojali i neke medije u kojima se može naći negiranje genocida: “Prednjače mediji, koji se ne pojavljuju samo kao platforme koje daju prostor negatorima genocida, već i kao akteri koji ga negiraju svojim sopstvenim ‘glasom’, kroz tvrdnje iznesene direktno od strane novinara/ki (27 slučajeva). (…) Među medijima koji se pojavljuju kao negatori genocida u Srebrenici (akteri), ali i kao platforme koje najčešće prenose takve stavove, ističu se crnogorski desničarski portal IN4S, te portal Srpskog telegrafa, Republika. Radi se o mediju čiji je rad finansijski podržan javnim sredstvima, kroz čitav niz projekata lokalnih samouprava u Srbiji, uprkos činjenici da konstantno krši relevantne medijske kodekse.To je slučaj i sa drugim medijima iz uzorka, uključujući i one koji se nalaze u prvih dvadeset po broju pojavljivanja. Među njima je najviše medija iz Srbije (14), sa područja entiteta Republika Srpska (5), te jedan medij iz Crne Gore. Među 20 medija koji se najčešće pojavljuju u uzorku, čak su četiri medija u javnom vlasništvu – dva iz RS (javni emiter RTRS i novinska agencija Srna), jedan iz Srbije (agencija Tanjug), te portal Sputnik, medij u vlasništvu Ruske Federacije, lociran u Srbiji. Pored nabrojane dvije javne agencije, tu je i novinska agencija Beta, koja je u privatnom vlasništvu. Najzastupljeniji tip medija na ovoj listi su internetske stranice štampanih novinskih izdanja (11), za kojima slijede web portali…”
Negiranje genocida se nastavlja, u paketu sa dominantnim i vladajućim tumačenjem novije istorije, ide i negiranje zločina protiv čovečnosti, što iz ovdašnje, saučesničke vizure znači apsolutnu nevinost.
Samo je, izgleda, ostalo još terminološko pitanje, kako nazvati kontinuitet sa genocidom. Pa da i to nekakva skupština, predvođena Vučićevim naprednjacima i radikalima, uz sadejstvo patriotske opozicije (devedesetak odsto), proglasi nekažnjivim. Ili, na šta ukazuju simptomi adolescenata koji, poput nedovoljno organizovanih i slabijih terorističkih organizacija, preuzimaju odgovornost za akte masovnih ubistava iz vremena kada se nisu ni rodili. Ponosno, onako ispunjeni tradicijom. Šta je sa njihovim dreserima, kakva je tek njihova dijagnoza, nasilnika i antigenocidnog Srbina koji bi da vidi “reprizu”. Kakva je to konfuzija koju plasira Aleksandar Vučić, Evropljanin sa Arkanovog “severa”, vizionar iz Bulevara Ratka Mladića, sa backgroundom “sto Muslimana za jednog Srbina”.
Krivično zakonodavstvo nema odgovor, nema ni antropologija. Možda samo Zlo.
(XXZ magazin)
