Ovo je prvi razgovor u ciklusu »Druga Srbija« koji organizuje Beogradski krug.
Za svakog od nas to može nešto da znači, nešto više od prostog obećanja: svako od nas je
sve usamljeniji, sve manje je opštenja, čak i same težnje za opštenjem, sve veće je
totalitarističko nasilje: samoća, to je egzistencijska stvarnost totalitarizma.
Živimo pod nacionalističkim totalitarizmom, iz dana u dan sve krvoločnijim: eno
Kupresa u krvi; eno Sarajeva u krvi i strahu. Jesmo li očekivali da će to da se dogodi? Pre
tri godine, marta 1989. u tom istom Sarajevu, u razgovoru povodom dvadesetogodišnjice
Filozofije palanke, rekao sam i to: Ali glave nam igraju, to da znate. Ovo nasilje je
predvidljivo, jer nasilje je u samoj prirodi nacionalizma pošto je on, zahtevajući
apsolutno jedinstvo, neprotivrečnost, osuđen na sukob sa stvarnošću koja je, naravno,
protivurečna: osuđen je na nasilje.
Setite se, uostalom, s kakvom brutalnom netrpeljivošću je od nekih dočekana čak
i sama vest o osnivanju Beogradskog kruga dok još taj isti krug nije ni počeo da radi.
Važno je to što su u takvoj brutalnosti učestvovali pre svega oni koji se predstavljaju kao
demokrate i koji bi, u to sam ubeđen, zaista hteli to da budu. Čuo sam tom prilikom i da
sam dugo čamio pod pepelom, ali da sam izbio naglo na površinu jer ste me izvikali za
šefa. Uzmimo da je sve zaista tako: da li treba ove reči da shvatim kao reči dobrodošlice,
kao izraz ljudske i drugarske radosti što sam izronio iz pepela, oslobodio se strahotne
čame, što sam na neki način vaskrsnuo? Ili to treba da razumem, sasvim suprotno, kao
izraz želje (pa makar i sasvim nesvesne) da ostanem pod pepelom, da ćutim, da na neki
način budem mrtav? Da umrem ponovo?
Ima u tome refleksa nasilja, van svake sumnje. Ali, do guše smo u totalitarizmu, a
totalitarizam je zaraza nasiljem, težnja ka totalnom nasilju, ka nasilju kao univerzalnoj
metodi, prema drugima, ali i prema samom sebi. Totalitarizam je totalizacija nasilja. On
nas osvaja, on nas izopačava, kao što izopačava, do čudovišnosti, sve čega se dotakne.
Rekao bih čak da je on, upravo kao tražilac apsolutnog jedinstva (i upravo zbog toga
osuđen na nasilje), – da je on vrhovni majstor čudovišnosti i nenadmašni tvorac čudovišta
kao promašenih hibrida, izjalovljenog ukrštanja, onemogućene sinteze, svepobednog
paradoksa, u trijumfu dvoglavosti na svim stranama. Eto tih čudovišta sa dve glave što ne
prestaju da se ujedaju i proždiru: to je čudovište nacionalističkog demokrate (ili
demokratskog nacionaliste); i to je čudovište klero-nacizma (hrišćanskog naciste) u
obličju TV-kaluđera koji se pod televizijskim reflektorima igra dečjim lobanjama i nosi
glogov kolac umesto krsta, ili se na televiziji moli bogu, ali ne da ga spase od njegovih
sopstvenih grehova, nego da ga spase od predsednika republike; i to je čudovište
komunističkog antikomuniste u stilu balkanskog makartizma pod rukovodstvom
dojučerašnjih komunističkih prvaka.
To su ta izopačavanja na svakom koraku, te nakazne promašenosti, ti bezizgledni
nesporazumi u režiji totalitarističkog nasilja: preplavljuju ovaj svet, obuzimaju ga sve
više, toliko da već kao da postaju »normalni«. Čudovišnost, ovde gde sa zacarilo nasilje,
gde se pod nasiljem sve izvitoperava, ta čudovišnost postaje sve normalnija tako da mi
kao da živimo u paradoksu normalne čudovišnosti: suštinski izraz paradoksalnosti je
čudovišnost kao normalnost.
Ne samo, dakle, što svakodnevno živimo usred ove normalne čudovišnosti i ne
samo što smo se svikli na čudovišta, što smo se orodili s njima, nego, evo, i sami se
preobražavamo u čudovišta; živeti pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma znači, iz
dana u dan, sve više pristajati na to nasilje, ali i prihvatiti ga kao svoje – prihvatiti
neprihvatljivo: prihvatiti čudovišno kao prirodno. Živimo u svetu (ako je to život) u kome
čudovišno postaje prirodno, a prirodno čudovišno. Zbog toga nam čovečnost, kad se
sretnemo s njom, izgleda kao nestvarna; ali zbog toga čudovište, tako sveprisutno, jedva
da primećujemo. Živeti sa čudovištem, to znači ne primećivati ga, ne videti čudovište kao
čudovište.
Totalitarizam čini ljude slepim za čudovišnost, i to je ono najstrašnije: u
totalitarizmu je strašno to što sve manje ima strašnog. Nepostojanje strašnog,
nepojmljivost čudovišnog, nevidljivost čudovišta, ta fantomizacija čudovišta – da li je to
znak da smo utonuli u čudovišnost; ako ne vidim čudovište, nije li to zato što sam i sam
postao čudovište? Osnovna težnja svakog totalitarizma, kao demijurga čudovišnosti, jeste
ova težnja ka sopstvenoj nevidljivosti: težnja da nas potpuno osvoji, da postane naše »ja«.
Otuda većina ljudi totalitarizam uopšte ne oseća, ne doživljava, ne vidi kao totalitarizam:
najčešće, sami smo totalitarizovani a da toga, naravno, nimalo nismo svesni. Ne postoji
samosvest totalitarizma.
Svest i totalitarizam su nepomirljivi. Svest i čudovišnost su nepomirljivi: rad
Beogradskog kruga može da počne.
Druga Srbija – deset godina posle 1992-2002
