U ovoj zgradi Doma omladine održane su brojne sesije Beogradskog kruga, tokom ranih devedesetih. U mnogima sam bio moderator, učesnik ili jednostavno prisutan. Sve se to dešavalo na čast i slavu ovog zdanja, Beograda, Srbije i svih nas, gde god i ma gde danas svi mi bili. I danas mislim, kao i onda, da je Beogradski krug bio u pravu, dok su svi ostali grešili. I možda je konačno trenutak da se taj diskurs proširi po Srbiji, ovoga puta i kroz stranku sa istovetnim odrednicama. Sazreli smo i za to, sada, kad već nažalost nismo ranije.
Šta je to radila Srbija u međuvremenu, i kako je u svemu tome prošla? Srbija je razvijala ideju cepelina. To je sasvim logična linearna ideja: da ako hoćeš da letiš vazduhom, moraš da budeš lakši od vazduha. Međutim, ostatak sveta je lateralno razvijao naizgled nelogičnu ideju: da ako hoćeš efikasno, brzo i sigurno da letiš vazduhom, moraš obavezno da budeš teži od vazduha! I tako su nastali Boeing, McDonell Douglass, Airbus, kao i Concorde, koji je u međuvremenu i nemilosrdno prizemljen, iako je najlepši i najbrži putnički avion ikada napravljen, jer je zastareo i postao nerentabilan. Da smo kojim slučajem mi Srbi napravili Concorde, mi bismo s njim leteli dok ne bi postao cepelin. U tome, moram da priznam, ima neke lepote – ali je ona veoma tužna. Naravoučenije za Srbe glasi: nemoj biti previše zaljubljen u svoje vazdušne brodove. To se uvek pretvori u oponiranje savremenoj civilizaciji, dakle u sopstvenu propast.
Nije nužno ni u tome, kao ni u svemu drugom, da se svi složimo. Naprotiv, neslaganje je u svim aspektima života mnogo zanimljivije. Ali, ipak, moramo prihvatiti neka pravila u raspravi. Na primer: da važe racionalni argumenti, da važe činjenice. A za veliki deo srpske populacije i srpskog establišmenta to nije važilo i sad se suočavamo sa posledicama.
Osnovno liberalno glasilo za mene glasi: nastupati u ime slobode drugoga i onda zajedno s njim snositi odgovornost za nju. Zato je cilj Liberalno demokratske partije ne samo težak, nego i jednostavan: navesti ljude da propituju, da razmišljaju. Taj dar imaju deca. Ona su uvežbana da preispituju sama sebe. Tokom našeg nužnog preispitivanja mora se imati jasno definisan cilj. Neophodan je takođe i pozitivni ideal. I još je neophodniji nerv za opšti interes. I najneophodnije je da se pri tom ponašamo odmereno i pristojno, i tako uvedemo do sada nepoznati diskurs u politički život u Srbiji. Od najvećeg značaja je da se ne popusti populističkoj politici, bez obzira da li ona dolazi iz vlade ili opozicije. Za zemlju Srbiju, gde su lažna obećanja uobičajena, kaže Vladimir Gligorov u Ekonomskom programu LIberalno demokratske partije, od velike je važnosti da se afirmiše politika istine i da se daju obećanja koja će se ispuniti. To ne znači da ona moraju da budu skromna. Upravo suprotno, ona moraju da budu epohalna. Ne smemo, kao stranka i ne smemo kao društvo – ni na šta manje pristati od promene vektora, ni na šta manje od kopernikanskog obrta. Jer, Srbija će postati moderna zemlja u kojoj je većina ljudi srećna, sa Srbima ili bez njih. Onda će ovde živeti neki drugi, srećniji i sposobniji ljudi, a Srba će nestati jer su živeli neku smrtonosnu mutaciju. I zato je neophodno zalaganje za liberalnu demokratiju. Nije tu reč o ideološkom stanovištu; reč je o zalaganju za sistem prava i obaveza koji su u temelju evropskog konsitucionalizma, vladavine prava, samostalnosti građanskog društva i demokratskog političkog sistema; reč je o privrednim slobodama, slobodnom poduzetništvu i napretku svake vrste inovativnosti. Samo to daje jednaku šansu svim ljudima, nezavisno od njihovog socijalnog porekla i političkog shvatanja.
Ovih dana se puno govorilo i zgražalo nad izjavama Janeza Drnovšeka. Kaže se kako je skandalozna njegova izjava da je nezavisnost Kosova jedna od solucija u pregovorima. To se kaže, a zna se savršeno istovremeno da je to zapravo, ne jedna, već jedina solucija, još poodavno. Tadić i Koštunica će nam to isto reći, samo malo kasnije ili više kasnije – zavisno od primoranosti. Bio bih srećan da u pregovorima Srbija dobije ono što Drnovšek predlaže. I bio bih nesrećan da, kao mnogo puta do sada, ustanovimo da bi to bilo mnogo više od onoga što smo na kraju dobili našom beslovesnom politikom.
Sećam se dobro lica Janeza Drnovšeka na Gazimestanu. Srbi su gledali Miloševića tamo, a ja sam gledao Drnovšeka. I video sam na njegovom očajnom licu sve, već tada: sav užas, sve mrtve i izgnane na sve strane, sve zločine i njihove počinitelje, sve te profitere i odvratno kuvanje čorbe na požaru suseda. Savijen, sav sklupčan u sebe, zgađen i svestan u šta zapravo sve to vodi. Snimak postoji, proverite izraz tog lica, pa mi recite da li grešim? Drnovšek je onda bio u pravu, zato je Slovenija sada jedna od dvadeset najbogatijih zemalja na svetu i ne treba im viza za Sjedinjene Američke Države. Drnovšek je u pravu i sada, iako se to u diplomatskom žargonu može okarakterisati kao skandalozna izjava. Pa onda neka bude barem usaglašena sa realnošću. A njegova izjava to i jeste. Jedina razlika je u tome, što onaj ko to odmah priznaje, ima i određenu prednost u pregovorima. Pa, recimo, mogao bi racionalni političar da kaže sada, kad već to nije ranije: znam da je gotovo, ali znam da i vi imate problem da sada menjate unutrašnje avnojevske granice, kad to niste nikako dopuštali ranije. Pomoći ću vam, ali da vidimo šta možete vi da učinite za moju Srbiju, zauzvrat. Takvu vrstu racionalnosti želimo da naglasimo i preporučimo, za opšte dobro i ubrzani prosperitet. Deseterce ostavite za lepe trenutke njihanja unuka na krilu, unuka kome se, zbog onoga što ste to konačno uradili, napokon osmehuje srećnija budućnost.
Jedva smo dobili ovu salu danas. Hteli smo da iznajmimo salu Jugloslovenskog dramskog pozorišta, kuću u kojoj sam radio deset godina. Nismo je dobili. Direktor pozorišta je pitao sekretara za kulturu, sekretar gradonačelnika, gradonačelnik predsednika partije, predsednik partije predsednika države i ovaj mu je rekao NE. To NE je izrečeno nama koji smo 15 godina podržavali Demokratsku stranku više nego iko drugi. Čak ni tu nisu mogli za trenutak da napuste svoje naopake procedure. Nećemo zameriti, ali problem je što oni tako postupaju sa svima nama, što je to generalno njihov način bavljenja politikom. Na svim građankama i građanima Srbije primenjuje se ista takva procedura, ista takva sitna mera, bez sposobnosti velikog zamaha i širokog pogleda. A bez ideja i ideala se živeti ne može.
Liberalno demokratska partija je prva stranka u Srbiji koja će u svom programu imati zapisan antifašizam i jasno određenje prema antisemitizmu. Demokratija se osvaja organizovanom akcijom. Ljudima to ponekad nije jasno. Organizovana akcija podrazumeva odgovornost. A preuzimanje odgovornosti podrazumeva i definisanje krivice. Liberalno demokratska partija mora pre svega da povede taj diskurs. To je diskurs krivice i sramote, koju ovde niko ne sme i neće još uvek da započne, relativizujući je kroz krivice i sramote svih zaraćenih strana u seriji balkanskih ratova krajem dvadesetog veka. Kada je sve započelo, samo sam se pitao: ko će snositi krivicu i koga će biti sramota? Napokon je došlo vreme da se ovde javno objavi sramota koja je ionako na srpskim plećima. I Liberalno demokratska partija će je objaviti, kad već niko drugi neće. Nema iskrenog i potpunog pomirenja sa susedima i nema uspešnog priključenja zajednici evropskih i svih drugih naroda, dok se to ne učini. I tek onda može da stigne na red i nacionalni ponos, između ostalog i zato što ste kadri i takva priznanja jasno da iskažete.
Da sam u Engleskoj, ja bih kao Pinter kritikovao Blaira i da sam u Americi, kao Chomsky bih kritikovao neoliberalne krrstaške ratove za demokratiju. Ali ja sam u Srbiji i moram pomagati Srbima da dovedu svoje misli u red i da koegzistiraju s vremenskom strelicom koja uvek pokazuje prema budućnosti. Univerzum je racionalan, postoji neko duboko značenje u ljudskoj egzistenciji, ne verujem da je početak života bizarna hemijska slučajnost, ali neću zbog toga odbaciti hemiju kao nauku. U tom večitom nebeskom koncertu, nije verovatno da ćemo ikada biti prva violina, ali to nije razlog da ne budemo punopravni članovi orkestra.
Nenad Prokić, 5. novembar 2005. godine, Domu omladine Beograd
Na Osnivačkoj skupštini za predsednika LDP izabran je Čedomir Jovanović, a za članove Predsedništva birani su: Aleksandar Gavrilović, Aleksandar Virijević, Branislav Lečić, Dejan Ranđić, Dušica Anđelković, Marko Maršićević, Nenad Milić, NENAD PROKIĆ, Nikola Samardžić, Dragan Pavlović, Srećko Pecikoza, Jakov Stamenković, Gordana Cerović, Đorđe Đukić, Mile Korićanac, Milka Marinković, Tomislav Milanović, Jovan Mirosavljević, Predrag Patić, Stanislava Vranić, Tomislav Petrović, Ratko Filipović i Radoje Simić.
LDP je bio nagoveštaj nečeg novog, drukčijeg, uljudnog, evropskog… Ubrzo im je skraćenica prevedena u Lepi, dobri, pametni, ali nisu dugo trajali. Najviše zahvaljujući Jovanoviću koji je kvalitet oko sebe razjurio a ideju napustio. (Dragan Banjac)
