Nenad Prokić
Takozvana Druga Srbija je neodređen pojam. Krivicu za to snose njeni
protagonisti. Taj razumniji i bolji deo Srbije uvek je mislio više na druge nego
na sebe, pa nikada nije uspeo sebe da institunacionalizuje.
Zato su to uspeli drugi, koji nisu bili toliko nesebični. Prvo je to uspela
Demokratska stranka, koja je preko svog humanog lica nacionalizma navukla
donekle i masku Druge Srbije i iskoristila u velikoj meri energiju i legat koji je
Druga Srbija već stekla. Naravno da je svima jasno da je sve to i proćerdala
opredeljujući se za kradju i nevešto koketovanje sa nacionalizmom.
Drugi koji su uspeli da to iskoriste jesu dojučerašnji divlji nacionalisti, koji su
kao vukovi preko noći ušli u crkvu i očekuju sada da svi misle kako vuk u crkvi
više nije vuk.
Sve to smatram normalnom društvenom pojavom, doduše veoma zakasnelom
u odnosu na današnje kapitalističko postdemokratsko društvo koje vlada
svetom. Smatram to i pobedom Druge Srbije u najdubljem društvenom smislu.
Njene misli su zauvek promenile Srbiju.
Ono što je problem sa svima koji koriste njena intelektualna vlasništva jeste
da oni nikada neće stići na pozicije koje je Druga Srbija odavno napustila. Taj
eshatološki zaostatak ljudi na vlasti u Srbiji u odnosu na svet, tako će i dalje
produžavati agoniju Srbije i činiti je zaostalom i nesrećnom. Njena politika će
zato i dalje ličiti na cenkanje među prosjacima.
Jedina kopča će im i dalje biti avangarda nekakve Druge Srbije, koja je uvek
imala puno problema u životu, pa odmah vidi kada nešto nije fer. (2014)
