петак, април 12, 2024

ŠTA SU GOVORILI Nenad Prokić: Auerbachov podrum, polarna noć i druge priče

Slične objave

Podeli

(Odlomak iz romana ili drama)

U to sam siguran: svi lažu, do poslednje slinave misli, sve skrivaju! Tako ih je
naučio truli život. Kad nije bilo televizora u boji, na ekran su lepili šareni celofan: kao
sivo, a i u boji! Sve je tako – skrivaju se u blatu, riju i grokću, a odozgo sve crtaju, crtaju
i crtaju.

Ne znam zašto, dok vozim tuđa, moćna kola, sam, slušajući nerazgovetnu muziku
mađarskog jezika sa radija i moglo bi se reći smiren, mislim te oštre misli? Kome da
ispričam ovu lepotu? Okolina bela do unedogled, čisto bela i nevina. A juče i prekjuče,
brzi sumrak i somborska ravnica, sneg koji tiho i polako, ali temeljno i ozbiljno zida
pokrivač za pšenicu, moja bivša domovina, sante leda koje plove Dunavom, Tisa u daljini
i toploružičasta svetlost na usamljenom salašu u beskrajnom i dubokom ultramarinu
Bačke. Da li smo još uvek tamo, svetli ili okno u ravnici?

Bežim iz tamnice kolektivne svesti, vozim levom trakom, rizikujući možda više
nego što to moja priroda dozvoljava. Pri tom, u poplavi mnogih misli, mozak odmah
izvlači onu jednu, bitnu da bi se hitrinom kopca ustremio na tu usamljenicu, da je ščepa i
odnese u daleka skrovišta svojih misli. Kada se demoni oslobode i furije pojure svetom,
onda sledeći sopstvene putanje, na neka putovanja čovek mora otići sam. Prijatelji,
uostalom, više skoro i da ne žive ovde. Lažem da bez njih ne mogu, jer evo mogu, lažem
i da je bez njih, eto, sve isto. Truli život. Šareni celofan. Sivo u boji.

Jedan se javlja sa juga Afrike. Vratio se sa kupanja, tamo je leto. Žega i
neizvesnost, crnci opasni posle osam uveče. Naših koliko hoćeš, raznih. Penzionisani
oficiri JNA u 29. godini počinju nov život. Njihove penzije ovde podižu njihovi očevi
koji još nisu penzioneri. Drugog zovem u Amsterdam. Telefon uzaludno zvoni, kao i onaj
u New Yorku – sa kojeg se ipak javlja pospani i tužni glas glumca koja tamo, na
Manhattanu, pokušava da zaboravi stare brige i koliko je to mogućno, ignoriše nove.
Večito vlažna atlantska klima pogoduje melanholiji. London, Budimpešta, Helsinki. Rat,
zemljotres, smrt. Dopisnica sa Balija. Zašto ne? Jeftin život, pet dolara dnevno. Ako imaš
dve, tri hiljade i povratnu kartu… Ima i tamo naših, puno, reprezentacija na nivou, od
Dedinja do Kalemegdana. Pobedili su očevi, sinovi su morali da odu. Sad, oterani, leče
poraz u dalekom svetu, sa većim izgledima da ga zaleče nego očevi svoju izopačenu
pobedu.

Prilazim kolima u kojima ću se izvesti u ravnicu. Ona tera na razmišljanje. Grad
ružan kao nikad. Beznađe, raspojasani seljakluk i smeće po ulicama. Jedna velika stilska
nesređenost uzima svoj danak, trijumfujući uz poklike, hrkanje i pljuvanje. Gacam crnim
i masnim fluidom kroz osvetu spota za narodnu muziku beogradske televizije, koji smo
godinama podnosili potcenjujući mu dejstva. Zalupim vrata i utihnu zvuci. Pokretni
zabran u varvarskom okruženju. Koliko napora je potrebno da uložim da bih ponovo,
jedva, dokučio čarobnost Dorćola, nestale velike turske bašte i male srpske vinograde,
radnjice jevrejske, grčke, cincarske i dubrovačke? Kapetan Miša, Kolarac, Mihailo, dobri
knez naš, i ostali umlaćeni narodni dobrotvori mašu, lebdeći u ruži vetrova nad
Kalemegdanom. Probijam se, teško, do mirisa i utisaka utvrđenih u detinjstvu. Palim
mašinu, ubacujem kasetu, osmehujem se sebi u retrovizoru i plovidbi kroz Drugu Srbiju.
Bez obzira šta podrazumevali pod Drugom Srbijom – ona je uvek negde drugde, ali
sigurno tamo gde nas vole.

Nenad Prokić (Foto: portalforum.rs)

U prtljažniku vino, sušeno meso, liker od višnje sa vanilinim štapićem u boci,
turinski vermut, kajsijevača, brašno, voće i sve ono čime sam se još snabdeo u kućama
Nemaca, Srba i Mađara na padinama gornjeg Srema. Vino ipak ne kupujem od domaćina
Srba, jer je vino tamo uglavnom nešto najgore što se pod tom tečnošću još uvek može
podrazumevati. U čuvenom manastiru crkvena dvorana je puna sitne prašine i starih
mirisa. Izmaglica nad upaljenim svećama i starim spletkama, planovima i snovima.
Arhimandrit ne veruje kada ga obaveštavam o novokomponovanoj revizantizaciji iz koje
se rodila ideja, odlučna i nedvosmislena, o rušenju svih baroknih tornjeva i manastirskih
konaka po Vojvodini i zidanju »novih, još starijih«, betonskih, ali »pravih naših,
vizantijskih«. Otac plavih očiju i lepog lica gleda svoj zvonik kao da je poslednji put,
krsti se i pita da li se šalim. Sa zebnjom se slažemo da, ako je u ovim krajevima neka loša
varijanta mogućna, onda je i izvesna. Zatim mi rezignirano prenosi vesti sa fronta, iz
novokomponovanog rata čiji dirigenti i kompozitori tvrde da i ne postoji. Međutim,
postoje zato, itekako, izvođači. Oni, nevino postradali, kao i oni najistaknutiji: neobrijani
i neoprani krezubi kokošari i palikuće, otimači i pljačkaši, skrnavitelji morala u ideologiji
besmisla, rušitelji starih mitova o poštenju i plemenitosti, nepobedivosti i hrabrosti. Nije
lako pravoslavnom popu da svoje ruži. Užas boravi na obe strane, ali njemu teže pada
kad čuje da to njegovi rade.

Brisači zasad izlaze na kraj sa vejavicom. Guram u stranu misli o nepotrebnom
ratu, kao japanski brisači panonski sneg. Ali, mene ipak nije pravio Japanac – nisam baš
toliko efikasan – pa mislim i dalje: to i nije rat, nego veoma trapava promena društvenog
sistema. Energije, dakle volje za rat, tu nije ni bilo, sem u glavama neotesanaca i
političkih slonova. Ipak, neka konačna saznanja, ako se sme tako reći, prete da se uvuku
u mene i da me kao besne Erinije pojure svetom. Osramoćena tradicija, reafirmisani
šljam, apsolutni debakl – sve to se ne može postići u tako kratkom periodu bez veće ili
manje krivice čitave polovine stanovništva. Sveće istinskih mirotvoraca, iako je
negativna energija uglavnom već izmenjena, veoma su slabe spram mraka koji se spušta
na zemlju. Anđeli mašu krilima. Vrlo je hladno. Polarna noć istorije. Kao u
Auerbachovom podrumu u Leipzigu, kad Mephisto kaže: »Pazite samo dobro,
bestijalnost će se doista divno pokazati«. Najžalosnije je to što se ljudi najpre istutnje u
bestijalnostima. Ludilo steže obruč, govorili su već mesecima uspaničeni pogledi
prolaznika. Ali, svako ludilo prestaje to da bude onog časa kad postane kolektivno, kada
se pretvori u ludilo jednog naroda. Onda su u tom narodu ludi samo oni koji zapravo nisu
ludi. Čim neka halucinacija postane kolektivna, pretvara se iz halucinacije u stvarnost, a
stvarnost se pretvara u moru koja bljuje vlastito prokletstvo.

I otkud baš ja koji, alzo, pravog nacionalnog osećanja nisam nikada imao, koji
sam verom prevrnuo valjda još pre rođenja, kako baš ja da budem taj koji je ostao? Da li
uopšte znam šta me to ganja samog kroz moru ove ravnice i ove pustoši, ispod mutnog i
olovnog neba? Da li je to ono jevrejsko slepilo za očiglednost, koje traje sve dok ne
progledaš u koncentracionom logoru? To pitanje sam postavljao sebi kao nikad tokom
ovih pretužnih dana. I, ako se s velikim stvarima mogu uspoređivati male: ima li ikakvog
smisla raspravljati o tome da li je manifestacija hrabrosti ili sopstvene veličine odlazak
Thomasa Mana iz Nemačke toliko godina pre početka rata? Bojim se da mi to ne
možemo razlikovati, koliko god uzgajali oholost razuma, tog manjkavog, ali jedinog
raspoloživog sredstva čovekovog. Možemo iz nekakve davne i ogoljene činjenice samo
nagađati ono što ne znamo, te izvlačiti kao dobar gledalac u dobroj pozorišnoj predstavi
ono što nam u tom času odgovara. Pa nakon svega slučajnost nazivamo drugim,
ponosnijim imenima. Nakon tolikih godina ugasi se i plamen strasti, a sa njim i ono za šta
se mislilo da je svetlo istine. Ko je od nas još kadar reći da li su u pravu bili Hektor ili
Ahilej, Agamemnon ili Prijam što su se onomad otimali oko lepote jedne žene koja je sad
prah praha? A dalji uzrok nevolja koje prate celu ljudsku avanturu čini da ni protok
godina nije neophodan da bismo priznali da ne znamo razlikovati i anticipirati stvari, da
jednostavno ne znamo ništa i da nema ničeg što bismo znali osim davanja raznih imena
za isti alibi kojim pravdamo naše činjenje ili nečinjenje.

Putujem sam. Ne znam ništa. Nema ničega što bih znao. Alibi glasi: Neće me
oterati, otići ću kad ja to budem hteo.

Promičem lagano kroz tamu Fruškog brda i sećam se, ma koliko to patetično bilo
u ovom času, rečenice onog melanholičnog Shakespearevog junaka. Kako da čovek,
kvintesencija prašine, uopšte stigne da i oko sebe uzgaja volju za destrukcijom kad je i
sam u sebi ništa drugo nego otelovljena destrukcija sama, već od prvog dana svoje fizičke
prisutnosti na ovoj planeti koja vitla svemirom bez nekog posebnog razloga?
Rat, zemljotres, smrt. London, Budimpešta, Helsinki. Ja bih voleo da vidim kako
odlazi tiranin sa ovog sveta – napisao je dvadesetogodišnji Shiller uz svetlost sveće u
strogom konviktu, noću, lupkajući nogama, uzdišući i ispuštajući raznolike zvuke koji su
razdraživali njegove uspavane školske drugove. A senke su se izduživale u mračnom
dvorištu. When tyrants fall. Treptaj zadovoljstva, vrhunskog i bezumnog kao da je
ljubavno, prelazi svim ivicama bića – sada – jer kada se to zaista dogodi, svako
zadovoljstvo, kao i osvetoljubivost, postaju besmisleni. U finalnoj ironiji i eventualnom
bezumlju budućnosti dogodi se katkad da još i zažalimo za »starim, dobrim vremenima«.
A melanholija – naš stari najbolji drug – uvek je krivac za to osećanje u kom, recimo, u
Jugoslaviji, onoj prvoj, kraljevskoj, »većoj od Dušanovog carstva« – slika ranije Srbije
raste kao što su pod Turcima rasle slike nemanjićke.

Svaki sistem pada na proklamovanom principu. Zeleni padaju na ekološkom,
komunisti na moralnom, socijal-nacionalisti na socijalnom i nacionalnom principu. Ali,
svejedno, narode, »neka bude što biti ne može«. Svežu ilustraciju te strašne Njegoševe
lozinke, kakvu ne poznaje nijedna poezija sveta i pogotovu je ne poseduje niti jedna
sudbina naroda – gledam danas kroz vetrobranska stakla, preslabu i pozajmljenu zaštitu.

Odavno sam skrenuo s magistralnog puta. Sneg veje kao lud nad bespućima i
točkovi sve češće proklizavaju. Znam da sumrak neće najaviti sebe na istočnom
horizontu i pokušavam da ga preduhitrim i brzo dozovem iz zaborava ona prava skretanja
na sada već sasvim uskim putevima. Kao da je neka dobra Arijadna vukla svoje niti
ispred mene, odjednom, na kraju neprepoznatljivih puteva, iskrsavaju krovovi salaša i
tamno drvo ambara. Zaglavio sam se nedaleko od kapije. Ugasio sam motor i tišina mi je
nagrnula u uši. U saksiji pod tremom našao sam masivni ključ. Brava je zaškripala i
popustila. Gurno sam vrata i zapahnuli su me mirisi: ustajalost, dunje, trulež, tamjan i još
mnogi koji se ne mogu izdvojiti, ali koji su se, nedirani, spojili u nešto nepoznato a ipak
prisutno i blisko. Preneo sam namirnice iz kola, gazeći po sopstvenim tragovima u snegu,
dok je sumrak halapljivo gutao ostatke razbijene i pobeđene svetlosti. Sa velike gomile
naslaganih suvih oblica skinuo sam tri pune korpe i naložio vatru i u peći i u kaminu.
Miris kerozina iz lampe koja je isijavala mekanu svetlost nadjačavao je sve sitnije mirise.
A onda je, kao usud i kao nožem odrezan, pao neprobojni mrak. Možda sam odsekao
malo suvog mesa, i popio čašu vina, ne sećam se. Zatim sam zaspao.

Nenad Prokić (Foto: portalforum.rs)

Nisam siguran da sam se više ikad probudio. Pramenovi onoga što sam nekada
zvao svest o realitetu povremeno bi mi se učinili tako bliskim da sam gotovo pomislio
kako sam se konačno probudio. Odmah zatim video bih čitave smetove vremena i
pustoline kako zjape iz zemlje i sa neba, tako velike da me je ako bih duže gledao u njih
obuzimalo osećanje kako gubim sebe – pa bih brzo skretao pogled na svoje ruke. One,
smirene i pouzdane kao uvek, ulivale su sigurnost i samopouzdanje, pa sam često njima
zaklanjao poglede. Inače, sneg je još uvek padao, ali sve slabije, bez vetra, dok se nije
sveo na retke krupne pahulje koje su više plovile nego što su padale. Sunce se, međutim,
nije pojavljivalo, samo su svetlosne krpe raznolikih nijansi sivila šarale nebo danima.
Noći bez mesečine prekrivale su prostranstva u gustim nanosima i donosile zvuke
nekakve potmule tutnjave iz daljine. Ispred kapije, auto se nije video; zatrpan snegom,
pretvorio se u uzvišicu koja je zatvarala ulaz u dvorište. Dane sam provodio uglavnom
valjajući se ispod perine. Ustajao sam da nasečem drva, jer se gomila naslaganih oblica
potpuno smanjila, da zahvatim mutnu i masnu vodu iz bunara ili da ispečem hleb. Malo
sam jeo. Vino bi me zato dovodilo u stanje nekakve pospane naelektrisanosti, pa bih se
brzo uvukao u krevet i utonuo u omamljujuće šuštanje i brujanje kom nisam znao uzrok.

Prvi zrak sunca ukoso se probio jednog prepodneva. Kao da je bio usmeren tako
da gađa samu liniju horizonta u isto vreme je i određujući, jer se ona slabo razaznavala u
raspršenim, bezbojnim nijansama. Svetlosni zrak je ostao tamo određeno vreme, zatim je
nestao i oblaci su opet razliveno zavladali celokupnim nebeskim svodom. Taj prizor se
ponavljao danima, otprilike u isto vreme i u istom trajanju. A onda se jednog dana,
obasjana blještavim svetlosnim zrakom, na onom mestu gde je on sekao liniju horizonta,
pojavila nekakva vojska. Treperila je u daljini, kao fatamorgana, povremeno gubeći
obrise. Razaznavalo se tek da su na konjima i da sumanuto jure ne pomerajući se u isto
vreme sa mesta. Sa iščezavanjem svetlosnog zraka iščezla je i konjica, a sutra i sledećih
dana pojavljivala bi se sve bliža, svetlucava, ali i dalje nejasna. U zelenom ormaru sam
pronašao dvogled, valjda još iz prvog rata, zamagljenih i poremećenih sočiva. Ipak sam
razaznavao, gledajući kroz njega, da konjanici nose čudne turbane i isukane jatagane.
Kroz nekoliko dana sve sam to mogao videti i bez dvogleda, toliko su napredovali. A
onda se jednog dana nisu pojavili. Nije ih bilo ni sledećih dana. Sve je bilo sivo, sunce
više nije uspevalo da probije oblake makar i jednim jedinim zrakom. Ali, primetio sam
tragove u snegu oko ograde – ne baš brojne, kao da ih je ostavio jedan par čizama.

Okrenuvši glavu na jastuku prema prozoru, jednog jutra, kroz orošeno staklo
ugledao sam husara u raskopčanoj crvenoj dolami i crnim čizmama kako stoji između
kapije i zavejanog automobila. Posmatrao sam ga dugo ne pomerajući se i samo trepćući
povremeno. I on kao da je posmatrao mene, iako ne verujem da je mogućno razaznati
bilo šta sa te daljine u tamnoj unutrašnjosti kuće. Ipak, bio sam siguran da me je gledao
ravno u oči. Možda sam samo jedanput sporije spustio očne kapke i njega odjednom više
nije bilo. Ostali su samo tragovi u snegu, izmešani sa tragovima koje sam ja ostavljao
tumarajući po dvorištu. Zalihe namirnica bile su na izmaku. Telo mi je postajalo nekako
prozračno i lagano. Činilo mi se da bih mogao da poletim i da bih uspeo da se održavam
u vazduhu.

Nenad Prokić (Foto: portalforum.rs)

Automobil je nestao pred sumrak. Izašao sam iz podruma gde sam pronašao samo
nekoliko sasušenih jabuka i šaku oraha i umesto automobila pred kapijom ugledao samo
hrpu odgurnutog snega. Brzo je padao mrak i uskoro se više ništa nije videlo. Ušao sam u
kuću. Pojeo sam orahe i smežurane jabuke i popio poslednji gutljaj likera od višnje sa
vanilinim štapićem u boci. Žvakao sam malo taj štapić pre nego što sam ga bacio u vatru
koja je dogorevala. Cela prostorija zamirisala je na vanilu. Kerozina više nisam imao pa
je žar bio jedini izvor svetlosti u moru tame. Kada sam usred noći pogledao kroz prozor,
video sam zvezde. A ujutro je sunce svuda rasipalo svoje tečno zlato. Plavo razjapljeno
nebo bez oblačka i kapljice vode od istopljenog snega sa krova. Go do pasa izašao sam u
dvorište, žmirkajući.

Gledao sam svoje mršave slabine i rebra koja su se oštro ocrtavala. Gledao sam
nakrivljene barokne tornjeve seoskih crkava kako se okreću i sante leda kako plove
Dunavom. Gledao sam Tisu u daljini. Gledao sam London, Budimpeštu, Helsinki. Gledao
sam rat, zemljotres, smrt. Gledao sam svetlucave odbljeske i pojmio da mi se život
otvara. Polako sam odlazio iz sebe, a svuda je bila svetlost. Lebdeo sam, a ispod mene
izbledeli salaš njihao se u belini i gledao sam sebe kako stojim usred te beline i gledao
sam vrata jednog drugog sveta. Osećao sam da taj svet poznajem.

(Druga Srbija, 36-40)