недеља, април 21, 2024

ŠTA SU GOVORILI Mileta Prodanović: Kuga i posle nje

Slične objave

Podeli

Mileta Prodanović (Foto: serbica.u-bordeaux-montaigne.fr)

Ni oni koji vreme ne vide kao spiralu ne mogu poreći da se određeni događaji ili konstelacije ponavljaju. Čitajući Prokopijevu Tajnu istoriju, čovek često pomisli da ta knjiga nije napisana sredinom šestog veka i da nije posvećena Justinijanu i Teodori.
»Iako je kuga«, piše Prokopije »opisana u prethodnim knjigama, pala na ceo svet – neki su pobegli a neki nastradali. Neki se nisu ni zarazili, a neki, zahvaćeni bolešću, uspeli su da je prežive. Ali od to dvoje ljudi niko od Romeja nije mogao da pobegne. Kao da su bili neka druga fatalna bolest poslana sa neba, napadali su narod i nije bilo čoveka koji je ostao nedirnut..«.

Oni koji prežive i ostanu zdravi svakako će jednog dana doći do zaključka da je sve što nas je snašlo zapravo jedna duga i fatalna bolest. Baš kao što su površinska ispoljavanja kuge crni gnojni prištevi, krajnji ishod bolesti kroz koju prolazimo jeste rat. O uzrocima tog oboljenja rečeno je mnogo; naravno, ne i dovoljno. Ipak, mislim da ima mnogo pozvanijih od mene da o tome progovore. Zato ću pokušati da sagledam ovaj trenutak i ono što će nastupiti posle košmara pre svega u domenu onoga čime se bavim, dakle umetnosti i, šire – kulture.

Da muze ćute kada zuje zolje – poznato je od ranije. I oni najrezistentniji među mojim kolegama imaju teškoće u bavljenju svojim poslom. Ne samo one tehničke prirode, koje se u socijalizmu podrazumevaju, realnom, samoupravnom ili sepsičnom, svakom koji raste na ovim prostorima. Ipak, i u oblasti likovnih umetnosti nastaju dela, neretko i ona koja imaju klicu otpora prema datom stanju. Umetnosti koja se buni protiv neprirodnog ne daju se prostor i publicitet, ali za utehu, ona nije banalna kao ona apologetska, novosocrealistička ili novosocnadrealistička.

Iako sam obećao da se neću vraćati u prošlost, moram ipak postaviti temelj na kome se rascvetava ovo polje bunike sa bokorima lebdećih balvana. Neću ići čak do socestetizma ili umetnosti šezdesetih – počeo bih od časa kada se prisustvo avangardne umetnosti na ovim prostorima ne može više prećutkivati. Kada su, posle nekih gorkih iskustava, oni koji su vodili kulturnu politiku shvatili da lokalne zvezde na međunarodnom terenu prolaze slabo – izvozni proizvod postali su manje ili više avangardni umetnici, koji su govorili međunarodno razumljivim jezikom. Tako je došlo do izvesnog šizofrenog cepanja; jedni su bili za po kući, za velike državne otkupe i prostrane ateljee, a drugi, oni »luckasti«, za paradiranje po svetu. Na taj način se u očima Zapada stvarala lažna slika o prihvaćenosti avangardne umetnosti na jugoslovenskom prostoru i, naravno, iluzija o bezgraničnoj liberalnosti tada vladajućeg režima. Novopridošle garniture – od Jesenica do Đevđelije, bez razlike, nemaju sluha čak ni za takve igre. U Ljubljani će se očas posla zaboraviti uspeh alternativnih pokreta u umetnosti, koji je više nego bilo gde drugde u svetu uticao na promene u politici, a priliku da izlaže u reprezentativnim prostorima dobiće treći ešalon alpskih lokalaca. Zagrebački firer će na prvom zasedanju sabora primiti na poklon sliku naivca i mudro izgovoriti da je naivna umetnost, kao odraz »Blut und Bodena«, za vreme komunizma – koji ju je izmislio i do besmisla propagirao – bila zapravo potisnuta…

Ako novoj kulturnoj politici uopšte bude data mogućnost da nešto od moderne umetnosti pokaže van vrućih granica i ako ona tamo pošalje staro-nove folkloriste – nerazumevanje i odbijanje neće biti protumačeni njihovim besmislom nego, kako to i inače biva, neobuzdanom mržnjom kojom nas svet obasipa.

Niko normalan ne kaže da se treba lišiti tradicije, naprotiv – jedino ono što predstavlja autentični odsjaj podneblja i lokalnog duha može biti prihvaćeno negde drugde. Postavlja se jedino pitanje jezičkog formulisanja te tradicije. (Da bih bio jasniji, daću jedan primer vezan za rusku umetnost. I pored mnogo napora, ozbiljan umetnički svet nije prihvatio pseudodisidentskog kičera i šarlatana Glazunova, ali je zato plejada umetnika – Kabakov, Bulatov, Kopistanski i drugi – koji su, pod Brežnjevim, godinama stvarali o svom ruvu i kruvu itekako osvojila ozbiljne muzeje, galerije i časopise.)

Ne treba ni napominjati da kidanje svih normalnih kanala komunikacije i uzajamnog informisanja snižava ionako nizak nivo naših saznanja o mreži institucija svetske umetnosti.

Da se vratim Prokopiju; samo čas pre no što će zapisati pasus koji sam pročitao na početku svog izlaganja on će primetiti da je Justinijan bio »uporni uništitelj dobrih institucija«. Sveopšti pad i poraz ne mogu se zapravo odvojiti od pada institucija; pale su novine kojima se verovalo, izdavačke kuće koje su u sivim vremenima umele da uzdižu duh, padaju pozorišta i muzeji. Preti se univerzitetu. Ukidaju se specijalizovani umetnički časopisi i umesto njih pokreću listovi za nacionalističko drogiranje stanovništva. Tako je sveukupna tradicija ovog naroda bačena u blato; ona se predstavlja u vidu falsifikata i kiča, banalizovana je i osramoćena. Šta misliti o tome kada centralna nacionalna muzejska kuća priredi estradnu izložbu najjezivijeg kiča – i to na sva zvona bude oglašeno kao deo autentične tradicije ovog prostora i ovog naroda. Sledeći korak mogla bi da bude jedino Vesna Zmijanac u operi. Kako stoje stvari, čini se da ni taj nastup nećemo dugo čekati. Sve vrednosti su, dakle, poništene i poremećene. Ali u tome nije sve loše. Da bi počelo uspinjanje, mora se dotaknuti dno. Najavljeno je da će na čelo kulturnih institucija doći »najbolji i najsposobniji stvaraoci«. Oni koji se toga prihvate daće najbolji dokaz da to nisu. Kako je počelo – nema sumnje da je izabran najbrži način da se do tog dna i stigne. Vitezovi kafanskog stola razmestiće se na duže vreme po gizdavim kancelarijama, zajašiti na zbirke koje ne razumeju i o kojima ne znaju baš ništa, komandovati pozorištima u kojima su bili statisti i izdavati knjige mutnookim prorocima i nepismenim, senilnim socakademicima.

Zato onom vitalnom, stvaralačkom i sa svetom kompatibilnom delu naših umetnika i kulturnih radnika, ne preostaje ništa drugo nego da krenu od nule – da stvaraju paralelne institucije, koje u početku obuhvataju mali krug i imaju slab domet, ali ljudi koje okupljaju imaju bar čiste fotografije. Iza gvozdene zavese nekad su se priređivale izložbe po stanovima – čini se da je pravi trenutak da se ta zamrla tradicija ovde obnovi. Taj softver će se, možda, jednog dana ipak priključiti na hardver – onog časa kada se vitezovi kafanskog stola nađu pod stolom, bilo od delirijum-tremensa ili iz nekog drugog razloga.

Zadatak priključivanja na svetske tokove – za koje ovde i u ovom trenutku kada je naš svet sveden na Kubu, Severnu Koreju i Kinu ne postoji interes – biće težak i naporan. Praćenje načina na koji se to radi u zemljama srednje Evrope i u Rusiji može biti korisno, mada za nas u ovom trenutku ne i primenjivo iskustvo. Napor ovog naraštaja zato će, po svoj prilici, biti sveden na omogućavanje kakvih-takvih uslova za one koji će tek doći. Umetnici nekog budućeg vremena, naravno oni koje propovednici nebeskog naroda ne upute na nebo, moraju se osloniti na zdrave, a ne na razrovane institucije, na časne, a ne korumpirane prethodnike. Zato je naš zadatak da to uključivanje druge Srbije u svet i njen povratak iz devetnaestog veka pripremimo.

Druga Srbija – deset godina posle, 1992-2002.