– Možda bismo, u ovom putovanju kroz prođlost i sećanja, sada mogli da pređemo u poslertno vreme – ne dovajajući se od Sutjeske. Da čujemo šta se tamo događalo 1973. godine.
Na Trentištu je proslavljena tridesetogodišnica proboja. Vi ste se uoči te proslave nalazili na odmoru, na Brionima. Specijalnim avionom prema Sutjesci odleteli su naši vrhovni zvaničnici. Vi u tom avionu niste bili. Da li su Vas možda zvali?
Ne, niko mi se nije obratio.
– Zar je mogućno da su Vas zaboravili?
Nisu me zaboravili, znali su da sam na Brionima. Nisu me hteli, ni u avionu ni na Sutjesci, ali se zbog toga nisam ljutio.
– Ipak ste otišli?
Smatrao sam to svojim dugom, ne prema svečarskoj zvaničnoj pompi nego prema ratnicima koji su se i pod mojom komandom borili, a naročito prema onima koji su pali.
– Kako ste putovali?
Sam za volanom svoga „Sitroena“ (spačeka) bez odmora od Briona do Tjentišta, iako dosta slabog zdravlja. Iscrpljen od celodnevne vožnje, javio sam se nadležnima na Sutjesci koji su me uputili u šator rezervisan za bivše borce. U hotelu i vilama bilo je mesta samo za zvanice, strane goste i savezne, republičke i druge funkcionere.
– Spavali ste pod šatorom?
Onoliko koliko sam te noći mogao da spavam. Zbog nevolja koje mi je zadavala obolela bešika dizao sam se bezmalo svako pola sata, tumarajući po kiši i mraku između ljudi koji su bili smešteni u istom šatoru, gde je bili i mnogo nekadašnjih ranjenika, naročito Dalmatinaca. Istog dana sam, čekajući u red za večeru imao neprijatan incident. „Štiteći poredak“ jedan milicioner me je grubo gurnuo. Opsovao sam ljutito. Ocenjujući postupak milicionera kao bezobrazluk, neki moji bivši borci osvetnički su se ustremili prema njemu.
Neispavan i neraspoložen zaključio sam da u takvim uslovima ne mogu ostati na Sutjesci. Krenuo sam istim putem, krajnje umoran, natrag „spačekom“ na Brione.
– A dok ste bili na Tjentištu, da li su Vam se organizatori proslave, ili prisutni funkcioneri obraćali s bilo kakvom ponudom? Recimo, da Vam predlože bolji smeštaj ili da Vas pozovu na susrete sa stranim delegacijama, posebno šefovima ratnih vojnih misija s kojim ste i Vi sarađivali u toku NOB?
Ne. Niko mi ništa nije nudio, iako su znai da sam došao. Znali su takođe da bi, na primer, Ficroj Maklin i drugi ratni saveznički predstavnici pri našoj vojsci, normalno želeli da vide i mene. Nadležni su, očigledno, sledili naređenje kojim se sa mnom prekida svaka veza. Bio sam, ukratko, kažnjen. Ne zbog „bekstva“ iz obruča na Sutjesci nego zbog mog političkog povlačenja krajem 1972. kad sam Titu saopštio da, posle nasilnog obračuna s tadašnjim rukovodstvom u Srbiji, ne mogu niti želim dalje da ostajem…
– Vi ste, istina, poznat kao „tvrd“ čovek koji može mnogo da izdrži ali takav povratak ratnika, na Sutjesci posle trideset godina, to mora da je za Vas bilo previše, zar ne?
Ne bih mogao reći da sam bio ogorčen. Nisam prosto mogao sebi dozvoliti da ostajem tamo gde sam toliko suvišan. Nisam se ni za trenutak dvoumio kad sam rešio da odem, ne sačekavši ni govore ni parade, pa ni prikazivanje Delićeve „Sutjeske“, noću pod pljuskom.
(Aleksandar Nenadović – Razgovori sa Kočom, izdanje Globus Zagreb/)
