петак, јул 12, 2024

Odbrana i odsudni dani

Slične objave

Podeli

 

Naprednjacima se, u najmanju ruku, smeši neudobna situacija potpune zavisnosti od godinama ugnjetavanih socijalista. Preventiva je izborni inženjering bez granica


Vera Didanović

Vera Didanović (Foto: NIN)

Ima indicija da je Aleksandar Vučić sasvim iskren u dvema tvrdnjama koje ponavlja u gotovo svakodnevnim TV gostovanjima: da su izbori 17. decembra „odsudni“, te da novih parlamentarnih izbora do 2027. neće biti. Za vlast opterećenu brojnim aferama i zloupotrebama, strah da gubitak pozicija znači i gubitak slobode jeste opravdan, što izbore čini odsudnim. Slaba je tu uteha u činjenici da za dosadašnje grehe, pa čak ni one najveće, iz devedesetih, gotovo niko nije odgovarao – jer, ako je Vučić učio na greškama prethodnika, zašto i opozicija ne bi naučila lekciju iz postpetooktobarskog propuštanja prilike da se zlodela kazne, kako se ne bi ponovila?

Jasno je i zašto nastavak igre sa neprekidnim izazivanjem izbora, posle decembra više neće biti prvi izbor za SNS – rejting je u dokazanom padu, verovatno nezaustavljivom, pa bi novi izbori bili put u propast. Ta projekcija četvorogodišnje budućnosti bez izbora, ipak, važi samo pod uslovom da posle glasanja 17. decembra, naprednjaci ponovo formiraju vlast.

Takav ishod parlamentarnih izbora deluje najverovatnije, ali nije sasvim siguran. Najbolje se to vidi iz ponašanja samih naprednjaka, najupućenijih u stanje na terenu. A ono ne deluje baš sabrano. Nije više dovoljna ni „okupacija“ medija i pokretanje mehanizma pritisaka na birače. Podrška se skuplja na sve moguće načine, pa se moćna stranka, kontradiktorno, istovremeno „grebe“ o desničarski ugled poluzaboravljenog Tomislava Nikolića i kači na modernistički imidž pokojnog premijera Zorana Đinđića – čiji je slogan „Srbija ne sme da stane“, hladnokrvno ukrala.

Nije naprednjacima bilo baš prijatno ni posle aprilskih izbora 2022, kada sa osvojenih 42,96 odsto i 120 poslaničkih mandata, nisu imali šansu da sami formiraju vlast. Moglo se nešto sklepati i bez socijalista, uz pomoć stranaka nacionalnih manjina, recimo, ali bi to bila tanka većina, problematična za vlast koja je navikla na apsolutnu moć i njeno neprekidno „vaspitno“ demonstriranje pred građanima.

Ovoga puta, situacija postaje teža. Sva dostupna ozbiljna istraživanja govore da se podrška SNS-u spustila ispod 40 odsto, čak i značajno ispod te granice (jedno u koje se na političkoj sceni obično gleda s najvećim poverenjem, recimo, detektovalo je na republičkom nivou pad od čak pet procentnih poena od početka proleća). Donekle se to moglo zakamuflirati da je uspela ideja o formiranju pokreta u koji bi se utopili i socijalisti, ali to, makar u tako zamišljenoj formi, nije uspelo. Kao i do sada, SPS na izbore ide sa Jedinstvenom Srbijom Dragana Markovića Palme. Ovoga puta, prema saznanjima Danasa, sa samouverenim imenom liste – „Ivica Dačić, premijer“.

Izgleda da Dačić pred „odsudne“ izbore može da bude najmirniji: s obzirom na odnos snaga i političke prilike, gotovo je nemoguće zamisliti njegov pad s vlasti, pa nema razloga da deli Vučićev strah. Baš kao što nema razloga da, poput opozicije, strepi od pogrešnog koraka kojim bi mogao upropastiti dugo čekanu šansu.

Ni preventivna paljba tabloida, koji ga optužuju za koketiranje sa opozicijom (desnom) i teraju socijaliste u javno zaklinjanje u vernost Vučiću, ne deluje, u ovom trenutku, kao veliki problem. Reklo bi se da ni sami naprednjaci ne veruju u tu priču, već samo brinu da im se glasovi ne odliju ka SPS-u.

Socijalisti, zapravo, sada i ne moraju da razmišljaju da li je vreme za odluku o ponovnom slanju dominantne vladajuće stranke u prošlost – kad cela slika bude poznata, tad će i odlučiti. A sva je prilika da će, baš kao što su sada potrebni naprednjacima, u godinama koje dolaze, biti neophodni njihovim naslednicima. I to uprkos činjenici da su se pojedini opozicioni lideri već zaleteli sa obećanjem da ni sa jednom strankom iz aktuelne vlasti ne može biti koalicione saradnje.

Ni velika verovatnoća da SPS ništa ne „petlja“ na drugoj strani, ni potencijalni „osugurači“, poput, recimo, tona za snimak susreta Dačića i Miše Banane, ne mogu potpuno umiriti naprednjake, kojima se, ako žele da očuvaju politiku „ni tamo, ni ovamo“, smeši neudobna situacija potpune zavisnosti od godinama ugnjetavanog koalicionog partnera. Pod uslovom, naravno, da do izbora ne padne još neka „bomba“ koja bi dodatno mogla ugroziti rejtinge i jednih i drugih. I zbir njihovih mandata učiniti nedovoljnim za formiranje skupštinske većine.

Možda je mogućnost promene vlasti na republičkom nivou mala, ali ona prvi put posle mnogo godina zaista postoji. Zato je vreme za pouku da najveća opasnost preti od ranjene zveri, što bi ovde moglo da znači da valja računati na sve zamislive metode izbornog inženjeringa, manipulacija i pritisaka. Najmanje.

Čini se da je jedan oblik tog mešetarenja viđen u nedelju, kada je dogovor stranaka sa desnice o zajedničkoj izbornoj listi, za trenutak postignut uz posredstvo Matije Bećkovića, Miloša Kovića, Mila Lompara i Ratka Ristića, pao u vodu odlukom Zavetnika. Učesnici dogovora nisu javno potvrdili saznanja N1 da je veto na dogovor stavio muž Milice Đurđević Stamenkovski, poznat po bliskim odnosima sa pokojnom Mirom Marković. Ali jeste potvrđeno da je sporazum koji je Zavetnicima bio neprihvatljiv podrazumevao obavezivanje da saradnje sa naprednjacima neće biti i da će, ako promena vlasti bude moguća, sarađivati sa opozicijom koja je organizovala proteste „Srbija protiv nasilja“.

Posledica intervencije funkcionera Zavetnika – ko god on bio – nije samo opasnost da jedan deo glasova namenjenih desnici ostane ispod cenzusa, već i izostanak sinergetskog efekta, kakav bi, sudeći prema prvim reakcijama, na drugom polu mogao doneti formiranje jedinstvene liste Srbija protiv nasilja. A ona je – na užas naprednjaka, gde još nije jasno da li će biti formiran famozni pokret ili ne – nekako uspela i da se predstavi kao prva grupacija koja deluje spremno za izbore.

Na desnoj strani sada izvesno deluju bar dve ili tri kolone sačinjene od stranaka koje su pokušale da se udruže (Novi DSS-POKS; Narodna stranka, Dveri-Zavetnici). Time će biti olakšano izborno učešće i drugih igrača, koji će razvlačiti glasove, s malim šansama da se probiju u parlament. To ne znači da i na građanskom polu neće biti drugih izbornih kandidata – s tim što bi njihova funkcija, ukoliko budu imali podršku vlasti, pre moglo biti pravljenje nesnosne gužve u obaveznim medijskim predstavljanjima, nego što bi zaista mogli dovesti do rasturanja glasova.

I na poslednjim izborima taj problem bio je najizraženiji na desnici, gde je ispod cenzusa ostalo blizu pet odsto glasova (namenjenih radikalima, suverenistima i Ruskom manjinskom savezu, gde se sakrio levijatanac Pavle Bihali). Na građanskom polu, ispod cenzusa na prošlim izborima ostala je samo Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića sa 1,67 odsto glasova. U trenutku odlaska ovog NIN-a u štampu, postojala je mogućnost da se i predstavnici SDS-a pojave na kvoti Miroslava Aleksića u okviru zajedničke opozicione liste, ali konačne potvrde nije bilo.

Posebno opasan oblik izbornog inženjeringa, na kome se sada, reklo bi se, intenzivno radi, jeste selidba birača. O njoj je otvoreno govorio novi član naprednjačkog koalicionog jata, lider stranke Zdrava Srbija i predsednik opštine Čajetina Milan Stamatović, ubeđen da je reč o „legitimnom“ delovanju, zbog koga se, kaže, i odlučio na saradnju sa SNS.

U opoziciji postoji svest od opasnosti da se „prekomandom“ birača utiče na rezultat, pa se intenzivno traži način za preventivu, ali nije baš jasno kako bi se to moglo uraditi. Činjenica da ta vrsta izborne manipulacije pogađa „samo“ lokalne izbore nije nimalo utešna – ne samo zato što se na svakom nivou vlasti donose odluke važne za građane, već i zato što u Beogradu postoji velika šansa za pobedu opozicije. A to bi mogla biti grudva koja pokreće lavinu.

NIN, 2. novembra 2023.