четвртак, јул 25, 2024

ŠTA SU GOVORILI Aljoša Mimica: Doctor Horribilis

Slične objave

Podeli

Aljoša Mimica (Foto: balcanicaucaso.org)

Moram priznati da sam se, uoči ovog razgovora, prvi put upitao da li je baš razborito da ubuduće javno istupam. Setio sam se one stare, ali vrlo poučne priče o Crncu koji u metrou čita jevrejske novine: »Pobogu, čoveče«, zgrane se jedan »normalan« građanin, »zar vam nije dovoljno to što ste Crnac?« Pobojao sam se da se ne nađem u gorem položaju negoli taj nesrećnik: niti poreklom pripadam »astralnom narodu«, niti o
sadašnjoj vlasti u Srbiji mislim išta dobro. Međutim, ni prvu ni drugu nevolju ne mogu da otklonim: prvu, s razloga koji od mene ne zavise i spadaju u biološki poredak stvari; drugu, upravo stoga što sam je sam sebi svesno priuštio, pa se ona tiče elementarnog građanskog morala i intelektualne odgovornosti. Dakle, neka bude!

Pre godinu dana sam se u jednom tekstu založio za potrebu da rani simptomi fašizacije budu na vreme dijagnostikovani. Naveo sam reči Adolfa Hitlera koji je, već poodavno učvršćen na vlasti, bacio pogled na svoj životni put: »Glavni razlog što sam naišao na tako malo stvarnog otpora«, pohvalio se on, »bila je možda bezopasnost, neostvarivost, pa otuda i bezazlenost koje su moji protivnici propisivali mojoj akciji.« Davno sam se začudio: fašizam, kao navodno »poslednja faza kapitalizma u raspadanju«, pre bi mogao biti »poslednja faza socijalizma u raspadanju«. Jedna ista zver javlja se u različitim obličjima. Komunizam na umoru kao da je priziva i ponovo joj pruža ruku. Zaboravljeni totalitarni brat opet priskače u pomoć na starom, zajedničkom poslu: onemogućiti uspostavljanje parlamentarne demokratije, jer, zaboga, Klasa ili Nacija su vrednosti nesravnjivo više od Čoveka i Građanina. Uostalom, nije li Musolini bio urednik socijalističkog lista i nije li Hitlerova stranka bila nacional-socijalistička? Konačno, Vojvoda je nekoć bio ortodoksni komunista i pisao srdite knjige o »suštini« fašizma. Upitao sam se – hoće li se crta političkog kontinuuma čiji se krajevi gube »ulevo« i »udesno« konačno zakriviti i obrazovati zatvoreni krug?

U maju prošle godine predsednik Socijalističke partije Srbije je, na svojoj prvoj konferenciji za štampu, na pitanje da li njegova stranka sarađuje s ekstremnom desnicom, hladnokrvno odgovorio: »SPS ima svoj program, a ako se negde radi o podudarnosti, to ne znači da sarađujemo sa desnicom.« Između ove ipak pomalo snebivajuće i mlake izjave i skorašnjeg izričitog priklanjanja predsednika Republike »najdoslednijem« i »finansijski  najnezavisnijem« opozicionom (!?) lideru, bolest je dobrano uzela maha: krug se ipak zatvorio. Najviše mesto u državi Srbiji obznanilo je ono što smo dosad osnovano podozrevali: komunizam na izdisaju udružio se s fašizmom u usponu.

Osokoljen predsednikovom izjavom ljubavi, Vojvoda je poslednjih dana odlučio da jasnije stavi do znanja šta ovdašnja vlast, koja ga je svečano miropomazala, priprema ne samo »strancima«, to jest Hrvatima i Slovencima, već i samim nepoćudnim Srbima: za prve – izgon kamionima i marvenim vagonima, za druge – udarac rukom ili nogom, u najboljem slučaju izbacivanje s posla… A Vojvodi, baš kao nekoć Moleru ili Novinaru, treba verovati, jer inače može biti kasno, kao što je i onomad bilo kasno. On nije šarlatan, niti je dosad govorio u vetar: vojska se dohvatila granica koje je on zacrtao, Nenad Čanak se našao tamo gde mu je Vojvoda nagovestio da će završiti, primirje je u Hrvatskoj sklopljeno da bi se, kao što doctor horribilis prostodušno reče, »obezbedio predah« za sređivanje računa u Bosni, pa onda u Sandžaku, na Kosovu, u Makedoniji… i u samoj Srbiji. Sve je već davno viđeno i, u svojoj predvidljivoj tragičnosti, pomalo dosadno: i ravnodušna opozicija koja, u svojoj najnovijoj taktici, navodno računa da će »iskoristiti« (Vojislava) Šešelja za obaranje (Slobodana) Miloševića, i nacionalni intelektualci, »očevi naroda«, koji se čudom čude »otkud toliko krvi, a samo smo mislili da povratimo dostojanstvo srpskom narodu«, i ravnodušan narod koji se ovoj vlasti podastire samo zato što, u paničnom strahu od bilo kakve modernizacije, nije spreman da se suoči s »neizvesnošću«, i izgradnja korporativne države u kojoj sve oblasti javnog života bivaju podvrgnute kontroli centralne vlasti, i bekstvo od sveta u izolaciju koja se prikazuje kao plod svetske zavere…

Gde je, onda, »druga Srbija« za kojom tragamo? Nazirem je tek s onu stranu fašizma kroz koji nam, bojim se, valja ipak proći ako na vreme – a još ima vremena – ne počnemo da vičemo na sav glas i uglas, bili Crni, Jevreji, pa čak i – grozno je i reći – Hrvati ili Slovenci.

D. B.

(Druga Srbija – deset godina posle, 1992-2002)