O kvalitetu vazduha se u Srbiji priča godinama, a poznato je i da smo najgori u Evropi po prevremenim smrtima zbog zagađenja. Pogledajte šta pokazuju novi satelitski podaci do kojih je CINS došao u saradnji sa kolegama iz Evropske mreže data novinara.
Teodora Ćurčić (CINS)
One su toliko male, 30 puta manje od dlake na glavi. Ne zna se od čega su sastavljene. Ipak, kada ih udahnemo, brzo se šire našim krvotokom. Što ih je više, to su opasnije. Kada ih je više, mogu da pogoršaju bolesti koje ljudi već imaju, a u nekim slučajevima i da dovedu do raka i prevremene smrti.
U pitanju su PM 2.5 čestice. One su jedan od glavnih pokazatelja koliko je vazduh u Srbiji zagađen. Prema standardima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), koji su stroži nego naši, smatra se da je vazduh dobrog kvaliteta samo ako je njihov godišnji prosek do 5 mikrograma po metru kubnom.
Procena Službe za monitoring atmosfere Kopernikus (CAMS) funkcioniše ovako: satelit meri koliko se svetla odbija od zemlje i ide nazad ka njemu. Što je područje zagađenije, svetla će biti manje. Onda naučnici uključuju i druge faktore (na primer, da li je to urbana sredina ili manje mesto) i program daje procenu zagađenja.
Novinari Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) su, u saradnji sa kolegama iz Evropske mreže data novinara (EDJNet), analizirali podatke sa satelita koji nam ukazuju koliko je Srbija zagađena PM 2.5 česticama u odnosu na druge države u Evropi.
Prema predviđanju Službe za monitoring atmosfere Kopernikus (CAMS), u 2023. godini je granica koju predlaže SZO prekoračena u većini država Evrope.
Kada se analiziraju podaci za Srbiju, predviđanja programa pokazuju da je kvalitet vazduha u Srbiji među lošijima u Evropi, a po nekim parametrima i među najlošijima.
Ipak situacija je možda još i gora. Ekološki stručnjak i nekadašnji načelnik u Agenciji za zaštitu životne sredine Dejan Lekić već godinama upozorava na stanje vazduha u Srbiji. Zajedno sa novinarkom CINS-a je analizirao ove podatke.
Kako kaže, ovako gledano stanje uzima u obzir neke faktore poput veličine mesta i strujanje vazduha. Ipak, kod nas postoje i drugi koji dovode do zagađenja a koji se ovde ne uključuju. Recimo loženje motornog ulja.
„Postoji čitav niz opcija koje kod nas postoje, a koje se tamo više ne pojavljuju. Jednostavno su iskorenjene i smatra se da to niko normalan ne bi radio. Motorno ulje je poseban otpad, morate da ga vratite. Kod nas ga ložite.“
Isto tako, ovaj model može da uzme u obzir 200 hiljada automobila u Beogradu, ali neće računati da ljudi skidaju filter koji prečišćava izduvne gasove jer na taj način mogu da uštede na gorivu ili troškovima zamene filtera .
„Ne postoji opcija da ste vi skinuli filter, autobus koji dimi kao u Beogradu bi bio isključen iz saobraćaja, tačka. Vi imate čitav niz elemenata koji oni ne mogu da izmodeluju i slika je sigurno gora“, objašnjava Lekić.
Prema njegovim rečima, „dijagnozu“ već znamo, ali je potrebno da se učine napori i reši problem. Sve je, navodi, već definisano u akcionom planu koji je usvojila naša Vlada, ali javnost ne zna šta je od toga urađeno do danas, a šta od problema tek treba da se reši.
Sa druge strane, ni ljudi nisu skloni da poštuju pravila.
„Čim oni ne vide da će to da ih pogodi sutra prepodne na primer, oni kažu ma nema veze, neće mene.“
Centar za istraživačko novinarstvo Srbije
