Miša Brkić
Da li smo najzad prešli Rubikon?
Kad god sam bio u prilici, a bio sam često, maltretirao sam premijera Zorana Đinđića s ovim pitanjem. Svaku put mi je odgovarao da nismo, a pre nego što su ga ubili bio je optimista i rekao mi da nam treba još malo da ga pređemo.
Govorio sam o „prelasku Rubikona“ kao simboličnom putu u stvarni kapitalizam jer me je interesovalo da li smo prešli tačku kad više nije moguć povratak na stari sistem (socijalizam).
Srbija, nažalost, nikad nije prešla Rubikon. Pripadam onima koji misle da je Đinđić ubijen da Srbija ne bi prešla Rubikon i da bi ostala da se valja u bezobalnom blatu.
Bolnu temu o nikad do kraja odbačenom socijalizmu i nikad do kraja prihvaćenom kapitalizmu u Srbiji ovih je dana ponovo otvorio nemački istoričar i sociolog Rajner Citelman na promociji svoje knjige „Deset najvećih zabluda antikapitalista“, u kojoj posebno mesto ima poglavlje o stavovima građana Srbije o kapitalizmu.
Iz tih stavova koje je prikupio Ipsos MORI između jula 2021. i juna 2022. godine može se iščitavati da građani Srbije i dalje robuju ideološkoj matrici iz prošlosti i da na socijalizam i dalje gledaju kao „najzad pronađeni srećni model“ društvenog uređenja, mada se taj model do sada ni u jednom od 24 slučaja u svetu nije potvrdio kao validan.
Braneći kapitalizam od protivnika i teoretičara zavere Citelman kao ključnu zaslugu kapitalizma navodi smanjenje siromaštva i tvrdi da je pre kapitalizma oko 90 odsto globalne populacije živelo u siromaštvu, a da je taj procenat danas manji od 10 odsto.
„Mnogi misle da je kapitalizam dobar samo za bogate ljude, ali ja mislim da je mnogo bolji za siromašne“, izjavio je Citelman i kao primer naveo Kinu i Vijetnam.
Iako se autor knjige nije bavio takvim poslom, tu tezu (o kapitalizmu kao dobrom sistemu i za siromašne) moguće je, na osnovu statističkih podataka, empirijski proveriti i u Srbiji. Dovoljno je uporediti nekoliko ekonomskih pokazatelja u proteklih dvadeset godina srpske kapitalističke ere.
Tako je, na primer bruto domaći proizvod po glavi stanovnika 1999. godine bio 2.571,30 dolara, 2001. godine – 1.740,70 a 2021. godine bio je 9.221,00 dolara.
I podatak o stopi siromaštva potvrđuje tezu o kapitalizmu kao najboljem ekonomskom sistemu koji imamo.
Britanski magazin Ekonomist procenio je u septembru 1999. da 63 odsto stanovništva Srbije živi u siromaštvu a MMF u svojoj analizi konstatuje da statistički podaci pokazuju da je 2001. godine „otprilike 33 odsto stanovništva Srbije živela u relativnom siromaštvu (manje od 30 dolara mesečno po osobi), skoro 20 odsto živelo je u apsolutnom siromaštvu (sa manje od 20 dolara) a, značajna grupa živela je neposredno iznad granice siromaštva i lako bi mogla da padne ispod nje“.
Svetska banka poziva se na srpsku Anketu o prihodima i životnim uslovima za 2013. godinu i konstatuje da je 24,5 odsto stanovništva (ili nešto manje od 1,8 miliona ljudi) u riziki od siromaštva. A Republički zavod za statistiku u saopštenju od 14. 10. 2022. konstatuje da je stopa rizika od siromaštva 21,2 odsto.
I pored nesumnjivih dokaza građani Srbije, konstatuje Rajner Citelman u svojoj knjizi, ne vole kapitalizam i izraziti su antikapitalisti. Kad je u pitanju ekonomska sloboda/slobodno tržište (kao jedna od ključnih pretpostavki kapitalizma) u Srbiji još i postoji izvesna ravnoteža – 28 odsto anketiranih se izjasnilo za jaču ulogu države, a 27 odsto daje podršku slobodnom tržištu.
Državu kao ključnog ekonomskog igrača favorizuje 31 odsto mlađih od 30 godina a čak 41 odsto iz te populacije podržava potrebu još većeg državnog intervencionizma „jer tržište iznova zakazuje“.
Prema tržišnoj ekonomiji skeptični su građani s nižim primanjima (ispod 56.000 dinara) a zanimljiv je fenomen da većina prodržavnih ispitanika sebe svrstava u umereno levi ili umereno desni deo političkog spektra. „Srbija je po tome atipična, jer su levo nastrojeni ispitanici u većini zemalja uglavnom kritički nastrojeni prema tržištu, dok su zagovornici političke desnice orijentisani ka tržištu“, konstatuje Citelman.
Ljudi u Srbiji (40 odsto) skloni su da kapitalizam povezuju s negativnim izjavama, pojmovima i asocijacijama („pohlepa“, „korupcija“. „hladnoća“ ili „Kapitalizam je odgovoran za glad i siromaštvo“, „Kapitalizam dovodi do sve veće nejednakosti“ i „Kapitalizam podstiče ljude da kupuju proizvode koji im nisu potrebni“), što je daleko veće negativno viđenje kapitalizma u poređenju sa ostalim zemljama koje je Citelman posmatrao.
Samo 10 odsto građana Srbije shvata da kapitalizam znači ekonomsku slobodu (iz koje proističe i politička sloboda), jedva 13 odsto veruje da kapitalizam obezbeđuje prosperitet a 22 odsto misli da je kapitalizam bolji od svih drugih ekonomskih sistema iako možda nije idealan. A tek 11 odsto ispitanika u Srbiji slaže se s izjavom: „Kapitalizam je poboljšao uslove za obične ljude u mnogim zemljama“.
Iako je propao svaki pokušaj u svetu da se uspostavi antikapitalistički sistem u proteklih 100 godina i uprkos patnjama bez presedana i više od 100 miliona mrtvih kao posledica tih propalih socijalističkih eksperimenata, samo 12 odsto ispitanika u Srbiji slaže se sa izjavom: „Kapitalizam je nezamenljiv, raniji pokušaji da se zameni kapitalizam uvek su se završavali diktaturama i patnjom.“
Zaključak istraživanja na uzorku od 1.000 građana vrlo je jasan: antikapitalizam preovlađuje u čitavoj srpskoj populaciji.
Dve decenije od početka demokratskih promena Srbija kao da se plaši da pređe Rubikon, nesigurna je li voda hladna i duboka i šta li je sve čeka na drugoj obali.
Od tržišne ekonomije i kapitalizma još se zazire, pandemija i rat samo su pojačali uverenje da je državni intervencionizam bolja opcija od slobodnog tržišta a skloni smo da olako prihvatamo ideje teoretičara zavere o kraju kapitalizma i vaskrsu komunizma.
„Problem je što u Srbiji nema dovoljno kapitalizma, možda ga oni nazivaju slobodnim tržištem, ali u realnosti to nije slobodno tržište već kleptokratija, uticaj političara je prevelik i ono što vama treba je da se razdvoji ekonomija od politike“, tvrdi Rajner Citelman.
Moguće je da se tu, u leglu političke i intelektualne elite (ali ne samo tu) kriju razlozi otpora ekonomskim reformama i izgradnji kapitalističkog sistema u Srbiji. Političari često svojim izjavama i postupcima podstiču priželjkivanje građana za povratkom u bolju prošlost.
Tako bekstvo od ekonomske slobode podstiče političku neslobodu.
Zbog političkog kukavičluka da sprovede radikalne ekonomske reforme nije mnogo trebalo da se probudi uspavani virus koga, kao veliku dozu otrova, čuvamo u svom DNK za trovanje novih generacija.
Nevolja je što će Citelmanova knjiga ostati nedostupan lek za bolesno srpsko društvo.
Srbija nije na putu bez povratka. Nije prešla Rubikon. U glavama njenih građana Srbija putuje u sistem koji je davno propao.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
