недеља, мај 19, 2024

Vankovska: Bojim se da su ove beskonačne ustavne ‘intervencije’ samo seme budućih unutrašnjih, a možda i regionalnih sukoba

Slične objave

Podeli

Albanian Daily News

Profesorka Filozofskog fakulteta u Skoplju, Biljana Vankovska govorila je za Albanske dnevne novosti (Albanian Daily News – ADN), a razgovor prenosimo uz dozvolu autorke)

ADN: Profesorka, čini se da je kontroverzno pitanje ustavnih promena na vrhu liste političkih i društvenih nedaća Severne Makedonije 2023. jer se prvenstveno odnosi na „smirivanje“ susedne Bugarske i napredak na putu ka pridruživanju EU. Vaša nedavna sveobuhvatna studija pod naslovom „Oktroisani ustavi i međunarodna izgradnja države: slučaj Makedonije u fokusu“, objavljena u časopisu Journal of Balkan and Near Eastern Studies, istakla je na samom početku da je makedonski ustav pravljen u skladu sa željama spoljnih aktera, a ne na volju naroda. Da li je, prema Vašoj analizi, to glavni razlog što državni zakon ostaje „nedovršeno pitanje“ u zemlji i koji je uticaj?

BV: Zaista, bizarna je okolnost da naučnik vidi da je njen/njegov akademski rad skoro zastareo u trenutku kada je objavljen. U državi koja je bila predmet međunarodnog intervencionizma (u obliku izgradnje nacije i/ili države pod okriljem međunarodnih faktora) politikolozi, kao i drugi iz šire oblasti društvenih nauka, često imaju osećaj da su u stalnoj trci sa dinamičkim, a često i nedoslednim promenama, koje predstavljaju fenomene koje treba razumeti. Kao profesor, prečesto mi se dešava da svakoj generaciji mojih studenata moram da ispričam „drugačiju priču“ o političkom sistemu koji se stalno menja. U ovom konkretnom članku, kao i u nekim drugim, moja ideja je bila da razgovaram sa „autsajderima“, sa takozvanim „graditeljima države“. Poenta je da se naučnici sa evropske podperiferije jedva čuju, a posebno da su kritički orijentisani na reforme koje sprovode vlasti SAD/EU.

Upravo u ovom slučaju, polazilo se od toga da država, da bi bila istinski demokratska država, treba da ima pravo da konstituiše, ili bolje da samostalno kreira svoj društveni ugovor u obliku ustava. Zaista, moja analiza je dokazala da je makedonski konstitucionalizam determinisan dvema tendencijama: prvo, uvozom i oponašanjem zapadnih demokratija, i drugo (nakon što je poduhvat propao) – dopuštanjem direktne intervencije spoljnih sila. Ustavne revizije su uglavnom osmišljene i u nekim okolnostima nametnute od strane zapadnih sila. Otuda je makedonska država ne samo slaba, već je i predmet promena koje retko potiču iznutra. Građani su marginalizovani u najvažnijem poduhvatu svake suverene i demokratske države. Kao što ste s pravom napomenuli, u ovom trenutku građani Makedonije ponovo svedoče nametnutim ustavnim promenama kako bi se ugodili ne samo Bugarskoj već i EU (revizija ustava je implicitno postala uslov sine qua non za otvaranje pregovaračkog procesa – nešto što predstavlja opasan presedan za budući proces proširenja EU jer napušta suštinu kriterijuma iz Kopenhagena).

ADN: Kako se studija pojavljuje na 30. godišnjicu ustavnog razvoja makedonske države, koji su glavni aspekti analizirani u njoj?

BV: Ustavnu istoriju Makedonije treba pratiti mnogo pre 1991. godine (kada je stupio na snagu Ustav nove nezavisne države). Naime, tradicija državnosti kao i ustavno iskustvo datiraju još iz bivše Jugoslavije, čiji je federalizam bio prilično labav, posebno u kasnijim fazama. Međutim, 1991. godina je bila prekretnica u mnogo čemu, a sva dosadašnja iskustva i kolektivna znanja odbačena su kao beskorisna i štetna. Novi ustavni poredak osmišljen je u vanrednim okolnostima, pa je takozvanim „očevima osnivačima“ (ustavotvorcima) najlakši put bila operacija dobro poznata našim studentima – copi-paste.

Problem je u tome što bi izrada demokratskog ustava mogla biti „komad kolača“ (da upotrebim dobro poznatu frazu) umesto rezultat društvenog i stručnog promišljanja. Poput mnogih drugih država iz bivšeg socijalističkog bloka (ili čak bivših kolonija), demokratija je padobranom srušena odozgo iako društvene okolnosti nisu bile zrele za takav novi model. Zanimljivo je da je makedonski ustav iz 1991. godine visoko ocenjen od strane svih međunarodnih faktora, kao liberalan i zasnovan na punom poštovanju ljudskih prava i demokratskih principa. Ali bajka je trajala samo deset godina, jer je magija nestala pod pritiskom unutrašnjih protivrečnosti i spoljašnjih smetnji.ž

ADN: Kada je izvršena najsveobuhvatnija ustavna reforma i po vama? Koje su glavne revizije usvojene, i drugo, kako biste opisali ulogu međunarodne zajednice u tom procesu?

BV: Obradovavši susednu Grčku (i Bugarsku) usvajanjem prva dva ustavna amandmana, makedonsko društvo je moralo da pokuša da pronađe rešenja za svoje unutrašnje lomove. Najsveobuhvatnija ustavna reforma dogodila se nakon unutrašnjeg nasilnog sukoba 2001. Kao što znate, Ohridski okvirni sporazum (OFA) su osmislili spoljni fasilitatori (izaslanici EU i SAD) i njihovi stručni timovi. Sadržaj sporazuma uključivao je niz ustavnih amandmana, koji su samo formalno trebalo da budu uključeni u Ustav. Ove odredbe teško da su bile stvar šireg društvenog ili stručnog promišljanja.

OFA je usvojena i potpisana u originalnoj engleskoj verziji, nikada nije podneta na saglasnost naroda ili referendum/ratifikaciju ili tako nešto. Koliko god je tačno da su ova rešenja rešila neke od legitimnih pritužbi etničkih Albanaca u Makedoniji, istina je i da su korenito promenila ustavni poredak. On je iz klasičnog liberalnog transformisan u konsocijacijski (ili podele vlasti) model. Kratkoročno, takvi modeli mogu ublažiti međuetničke ili druge sukobe i podele, ali dugoročno mogu dovesti do produbljivanja podela i onemogućavanja svakog pojma demosa (političke zajednice ravnopravnih građana).

Sada više od dvadeset godina kasnije, OFA ostaje nedodirljiv za bilo kakvu kritiku ili promenu, dok makedonsko društvo funkcioniše kao neka vrsta konfederacije dve glavne etničke elite (makedonske i albanske). Ono što pogoršava stvari je to što ne postoje kohezivne snage ili mehanizmi koji bi ublažili razlike. Drugim rečima, politika (ali i javne politike) je/jesu u potpunosti etizovana(e), dok naša deca žive u paralelnim svetovima sa malo dodirnih tačaka. Etničke/političke elite dobro sarađuju zarad podele privilegija vlasti i unosnih interesa, dok stanovništvo ostaje podeljeno kao nikada ranije.

Međunarodna zajednica (graditelj države) stalno govori o „priči o uspehu“ jer je OFA njihovo dete mozga, a štaviše – demokratija može biti neuredna i teško ju je kontrolisati. Stoga preferiraju lojalne i poslušne političare i opredeljuju se za stabilnost, a ne za demokratiju. Nije ni čudo što akademska zajednica sada široko operiše konceptom stabilitokratije. Po mom mišljenju, međutim, našim društvima su potrebne istinske promene i oslobađanje od političara koji vode ljubav sa biračima, ali su lojalni međunarodnoj zajednici (da citiram našeg bugarskog kolegu Ivana Krasteva).

ADN: Gospođo profesore, u vašim mišljenjima razrađenim u vašoj studiji, ističu se fenomeni „oktroidne konstitucije“. Da li to postoji iu drugim zemljama Zapadnog Balkana i ako jeste, šta takav trend pokazuje u pogledu relevantnih zemalja, političkih elita i ljudi uopšte koji moraju da se pridržavaju tog Ustava poput Severne Makedonije?

BV: Takozvani zapadni Balkan nije jedini region na svetu gde spoljne sile nameću/kreiraju/poklanjaju ustave lokalnim građanima. Za primer se može uzeti postkolonijalna istorija, ali nažalost i mi živimo u svetu neokolonijalizma. Donošenje ustava je postalo sastavni (iu nekim slučajevima početni, suštinski) deo međunarodnog procesa izgradnje države. Čak i ako ‘internacionalci’ imaju dobre namjere da to čine, praksa pokazuje da takvi poduhvati završavaju lažiranjem demokratije (da citiram britanskog profesora Davida Chandlera koji je dosta pisao o Bosni i Hercegovini, ali i o Avganistanu i drugim mestima sa sličnim iskustvima). Američka profesorka Suzan Vudvord nedavno je objavila briljantnu knjigu o tome zašto intervencije ne uspevaju (tačnije, o ideologiji propalih država – gde se internacionalci vide kao spasioci).

U našem regionu možemo razgovarati o Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Kosovu kao državama u kojima su ustavi samo rezultat spoljne pomoći. Ovom prilikom nemam dovoljno prostora da ulazim u dublju razradu, ali verujem da vaši čitaoci dobro znaju šta imam na umu. Ova stanja se često vide kao „slaba“, „krhka“, „nedovršena“ ili čak „nemoguća“. Ne tvrdim da treba svaljivati krivicu samo na internacionalce, ali o našem političkom sazrevanju i emancipaciji kao građana i političkih zajednica treba razmišljati kao o sopstvenom domaćem zadatku.

ADN: Kako su promene Ustava uticale na otvorena pitanja sa susednim zemljama? Spor Skoplja i Sofije se nastavlja i koliko će po vašem mišljenju uticati na proces pristupanja Severne Makedonije EU?

BV: Kao što sam rekla na početku našeg razgovora, ustav shvaćen u njegovom formalnom/pisanom obliku može imati idealan sadržaj. Rad trpi sve što autori žele da dodaju (ili izbrišu), ali ako govorimo o „živim ustavima“, onda vidimo da postoji jaz između pisanih normi i empirijske stvarnosti. Da ne idemo predaleko u prošlost, ali da vas uverim da revizija ustava 2018/2019 (tj. implementacija sporazuma o promeni imena sa Grčkom, tzv. Prespanskog sporazuma) nije donela ništa dobro makedonskom društvu. Naprotiv, sada unutaretničke podele i unutrašnja politička polarizacija opasno duboko zalaze. Protivnici bi tvrdili da je vredelo jer je država od tada ušla u NATO. To je tačno, ali NATO je bio deo spoljnopolitičke agende, dok je cena koju su plaćali makedonski građani bila previsoka.

Sada je unutrašnji politički proces konfliktan i gotovo je nemoguće razviti demokratsku političku kulturu, poverenje i saradnju. Rane Prespanskog procesa još nisu zarasle i eto nas ponovo na početku: moramo da menjamo Ustav pod pritiskom, pa i ucenama. Volela bih da grešim, ali pretpostavljam da je Ustav ponovo revidiran na zločinački način (kao 2018/19) možemo slobodno da se oprostimo od demokratije.

Ne radi se o uključivanju Bugara u preambulu (kao što možda znate, makedonski Ustav je jedini u svetu koji uključuje Rome i niko se protiv toga nije bunio), već je reč o neprincipijelnom i neprijateljskom političkom stavu Bugarske prema postojanje Makedonaca. I, naravno, radi se o pritiscima i ucenama, a ne o slobodi volje i suživota. Inače, prema poslednjem popisu u Makedoniji ima nešto više od 3.000 Bugara. Ne, ne verujem da bi bugarske elite bile zadovoljne kada se promeni Ustav. Na primer, Grčka nije promenila čak ni stare znakove autoputa i odbija da koristi čak ni naziv koji su oni nametnuli (Severna Makedonija).

ADN: Profesorka, kako vidite stav čitavog naroda, uključujući i Albance koji po popisu iz 2022. godine čine 29,5 stanovnika, i druge manjine prema čestim ustavnim promenama i kakva su Vaša očekivanja da društveni poredak bude miran, koegzistencija i napredak procesa pristupanja Severne Makedonije EU?

BV: Volela bih da je celokupno stanovništvo zabrinuto zbog nepoštovanja vladavine prava (uključujući ustavna prava i slobode svih ljudi, bez obzira na njihovu etničku ili drugu pripadnost). Nažalost, ove najnovije reforme se tiču samo etničkih Makedonaca – a njihov identitet je u pitanju.

Često, prateći vatrene razmene na društvenim mrežama, imam utisak da Albanci i drugi ne poštuju Makedonce zbog toga što su tako krotki i poslušni. Sigurna sam da je teško da se ne može uočiti kontradiktornost u društvu: dok se svi ostali otvoreno bore da ojačaju svoj identitet u ovoj multietničkoj zemlji, Makedonce njihove sopstvene elite i Evropljani okrivljuju da su nacionalisti samo zato što se opiru drugom silovitom inženjering identiteta. Stvari dobijaju apsurdnu dimenziju kada se realno uzme u obzir činjenica da se EU neće uskoro širiti, sa ili bez još jedne ustavne promene u Makedoniji (ili Makedoncima). Bojim se da su ove beskonačne ‘intervencije’ samo seme budućih unutrašnjih, a možda i regionalnih sukoba.