субота, јул 20, 2024

Srbija protiv Luja Vitona

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Iako na astronomski skupu, tzv. firmiranu garderobu, aksesoare i džidžabidže gledam kao na smrdljiv sir, vrlo sam blagonaklon prema proizvođačima i dilerima papreno skupih brendova, pomalo im čak i zavidim iz istog razloga zbog koga ne osećam nikakvu empatiju prema „skromnim penzionerima“ koji nasedaju na šarene laže berzanskih špekulanata, polakome se da za mesec dana dupliraju ušteđevinu, pa završe na prosjačkom štapu.

Držim da je sasvim legitimno – verovatno i obostrano dušekorisno – debelo zaraditi na ljudskoj pohlepi, tupoumosti i taštini. Ne bih, štaviše, imao ništa protiv da i ja dizajniram neki „brend“ – novčanike i kaiševe, npr. – da ih nazovem, da kažemo, „La Basara“, pa da namlatim pare. Ali ne ide to tako. „Nemam visinu“, nisam brend, a i dockan bih na luksuzno Kosovo došao, kužite, stari moji.

Ako na produkte visoke mode (Marjanove) i gledam kao na smrdljiv sir, ne gledam tako na robine kupce i nosioce. Em retko dolazim u kontakt s takvima, em ne obraćam pažnju na to šta ko nosi, niti se pitam koliko to košta ponajpre zbog neobaveštenosti – sa izuzetkom nekolicine brendova za koje sam čuo u povremenim furtutmama koje izbijaju kad se neko/neka savata u nošenju „tag hojera“ ili „luja vitona“ – slabo se ja u to razumem.

Povremeno čak stajem i u odbranu nosilaca preskupih satova i aljina, obično u situacijama kad ih salete novindžije nerežimskih tablodia; nije džaba Super Hik moj alter ego. Ali na autore i čitaoce tekstova tipa „taj/ta viđen/a sa satom od 60.000 evra ili sa torbom „luj viton“ – ne gledam kao što gledam na bredniranu robu – kao na smrdljiv sir – gledam ih kao na smrdljive malograđane koji se foliraju da su se uzdigli iznad malograđanštine i da zastupaju interese sirotinje raje.

I tako, mic po mic, dođosmo do teme naše današnje kolumne, „Luja Vitona“ – čiji cegeri su (bar u mojim očima) neopevani treš, u najboljem slučaju kemp – čije otvaranje prodavnice u Beogradu na vodi je najavljeno s Najvišeg Mesta.

Što je bio povod za još jednu erupciju pravednog građanskog (smeh vrabaca iz off-a) gneva. Nije mi bilo druge nego da zapušim nos i da se odam istraživačkom novinarstvu u pokušaju da utvrdim šta to tačno divnim građanskim stvorenjima smeta. Krenimo nasumice. „Do juče su jeli parizer (Vučić i Mali, prim. aut.)“ – zbori novindžija Danasa – „i onda je za manje od godinu dana došlo do neverovatnog preokreta, pa više nisu problem visoke cene parizera i jogurta, već se ima para i za ‘luj viton’ torbice, ili zapravo ovaj brend dolazi da otvori prodavnicu za neke druge ljude.“

Tako Danas. Nova.rs ovako: „Vučić najavljuje dolazak ‘Luja Vitona’, ali prosečan Srbin će moći samo da gleda u izlog. Patike koštaju i do 150.000 RSD, a za haljinu treba izdvojiti milione.“ Treća opet žutara (zaboravio sam koja) ovako glagolji: „Beograd na vodi nema kanalizaciju, a ovamo dobija prodavnicu ‘Luj Viton’.“ Da vam Uncle bad kaže: Kad se pomešaju dupe i glava, pa se kenja kroz glavu, tu ne pomažu ni „Luj Viton“ ni kanalizacija.