петак, новембар 22, 2024

Srbija protiv Evrope

Slične objave

Podeli

Aleksej Kišjuhas

Bauk Evrope kruži predizbornom Srbijom. A kako najlakše upropastiti šanse „proevropske opozicije“ ili koalicije Srbija protiv nasilja na izborima?

Samo ih priupitajmo za članstvo Srbije u Evropskoj uniji. To jest, za Francusko-nemački plan za Kosovo, a koji se alhemijski transformisao u centralnu babarogu na ovim izborima.

Uzgred, za isti onaj plan koji je (iako usmeno i sa javno iskazanom rukoboljom) već prihvatio Aleksandar Vučić.

I plan koji, izlazeći u susret Srbiji, (još uvek?) ne spominje priznanje nezavisnosti Kosova, pa ni članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama.

Tek posle propale specijalne vojne operacije u Banjskoj se govorka o de fakto priznanju, pošto je odmrzavanje kosovskog sukoba nedopustivo na krvi i tlu Evrope i razboritog sveta. Kako je to izvrsno analizirao Danas (SČ), „Francusko-nemački plan postao je osnovna jedinica mere za saradnju“ između opozicionih partija koje misle postvučićevu Srbiju.

Ništa inflacija, ništa kriminal i korupcija, ništa sloboda govora, ništa demokratija i ljudska prava, pa čak ništa ni smena režima kao latinski uslov bez kojeg se ne može.

Ma kakvi, koga briga za te zapadne izmišljotine i prateće vrednosti, već jedino – šta ćemo sa Kosovom sutra?

Pa i da batalimo tu Evropu već jednom, Putina mu poljubim.

PEDESET NIJANSI ANTIEVROPLJANA

Do juče nominalno proevropska Narodna stranka Vuka Jeremića najzad je odustala od članstva Srbije u EU, i pridružila se gužvi u klubu rusofiličara.

Dok su Dveri, DSS, monarhisti i ostali kosovski zavetnici poodavno protiv Republike Srbije u ujedinjenoj Evropi.

Stari uvlakač javnom mnjenju Srbije, Boris Tadić (u koaliciji sa onim čudnim čovekom), danas takođe bogoradi protiv Francusko-nemačkog plana.

Pa ne silazi sa režimskog televizora. I otvoreno aludira na politiku Dobrice Ćosića sa mantrom „Ne možemo u miru da izgubimo ono što nismo u ratu“.

A Srpska radikalna stranka, u konačno ozvaničenoj koaliciji sa SNS, fura slogan Otadžbina Srbija, majka Rusija.

Da li je to Srbija onda maćeha?

I nije li to definicija – izdaje?

Ili bar slugeranjstva i poltronstva prema jednoj stranoj sili?

Kao što ni Milicu i Boška nije sramota da se slikaju i keze sa Marijom Zaharovom u Skoplju, kao da su ugledali Putina lično.

I ništa izdajnici i strani plaćenici, ma kakvi.

Sa upadljivim i važnim izuzetkom omalene liste Srbija na Zapadu, kao „krhka vertikala“ ili za nijansu drugačiji svetonazor tada zaista preostaje jedino Srbija protivu nasilja.

I koja se, nažalost i takođe, populistički povlači pred centralnim pitanjima našeg društva kao spolovilo u hladnoj vodi.

Pa je naprasno zaboravljena poruka Pravac Evropa, te se jedino kritikuje generičko nasilje, bez reči o tome – koje i kakvo nasilje tačno?

A gde se dede međuetničko nasilje, sa sve ratnim zločinima, koje je 1990-ih bila organizovala država Srbija?

Drugim rečima, na ovim izborima ponovo imamo ponudu od 50 nijansi antievropske desnice.

I koja bi verovatno predstavljala najsnažniji opozicioni blok sproću Vučića, samo da se ujedinila i sabrala.

I što mnogo više govori o Srbiji, nego o Vučiću i opoziciji. Naprosto, na delu je još jedno predizborno takmičenje u velikosrpstvu, i tome ko je veći Milošević od Miloševića.

Samo što opozicija, u poređenju sa režimom, ovu trku trči sa neuporedivo više prepona.

I to je, otprilike, sve u našoj političkoj i medijskoj stvarnosti.

MANJE ZLO

S tim u vezi, hoćemo li da dodatno srozamo Srbiju protiv nasilja u umovima glasača koji se informišu sa nacionalnih frekvencija?

Priupitajmo ove opozicionare i za uvođenje sankcija Rusiji, za članstvo Srbije u NATO i, kao svojevrsni šah-mat – za genocid u Srebrenici.

Upravo to se dogodilo Radomiru Lazoviću iz Zeleno-levog fronta na nacionalno-frekventnoj TV Prva.

I kad je narajcanu voditeljku interesovalo jedino da mu raskrinka antisrpstvo, autošovinizam ili pak nacionalnu „izdaju“ Srbije protiv nasilja. Međutim, činjenica je i sledeća.

Nije bilo drugačije ni među svojima, na predizbornoj debati na TV N1, i gde se pojaviše opozicionari Vuk Jeremić (NS), Boško Obradović (Dveri), Miloš Jovanović (DSS) i Miki Aleksić (Srbija protiv nasilja).

Pod rafalnom paljbom opozicionih kolega, ravnoj naprednjačkim megafonima, sa svih strana pritisnuti Aleksić izjavljuje sledeće: „Svaki sporazum koji podrazumeva priznanje Kosova i članstvo Kosova u UN, ne može biti prihvatljivo za Srbiju, niti za našu koaliciju Srbija protiv nasilja, i tu više nema nikakve dileme“.

Nema dileme?

Da li se to onda i Srbija protiv nasilja transformisala u još jednu – Srbiju protiv Evrope u nizu?

Posebno ako je proevropska opozicija u Berlinu, na okruglom stolu sa nemačkim parlamentarcima, mahom ponovila iste stavove iz ovih debata za domaću publiku ispranog uma? I kad je istaknuto da proevropsku opoziciju „ne obavezuju“ dosadašnji sporazumi, i da će Srbija „sačuvati naš ustavni pogled na Kosovo i Metohiju“ (Borko Stefanović)?

I što je, krajnje kratkovido, samo produžilo podršku Evropske unije za vlast Aleksandra Vučića kao famozno manjeg zla?

Da ponovimo, da bi narod razumeo. Odbacivanje Francusko-nemačkog plana za Kosovo znači jedino – zaustavljanje evropskih integracija naše Republike („Strane primaju k znanju da će Sporazum i Aneks za implementaciju postati sastavni delovi odgovarajućih procesa pridruživanja Kosova i Srbije EU“, stoji u tekstu iz Ohrida).

MEMORANDUMSKA PODEŠAVANJA

Ali koga briga, kad smo se vratili na memorandumska podešavanja, i na Miloševićevu temu izdajnika i stranih plaćenika.

Na ovakvu politiku ili kartu kao predizborni adut zajahali su i Tadić i Jeremić mu, i najnoviji DSS, i Dražin unuk, i Milica Zavetnica. Kao i SNS i SPS na vlasti i na medijima, naravno.

Šatro velika (a zapravo plitka), geopolitička i nacionalna pitanja izbijaju u prvi plan u ovoj kratkoj i kvarnoj izbornoj kampanji.

„Istraga poturica“, izdajnika ili autošovinista je oprobani recept.

Ko je vera, a ko nevera?

I ne treba to zanemariti. Ljudska bića su i veoma teritorijalne i identitetske životinje, pa i kad im promaja svira kroz novčanike. Ili posebno tada.

Od lidera i liderčića opozicije u sporadičnim debatama na televizoru zato možemo da čujemo jedino da svi listom odbacuju Francusko-nemački plan za Kosovo.

Dakle, da odbacuju Srbiju u Evropi. I da su protiv nasilja, kao i protiv ubijanja delfina i globalnog zagrevanja. Dok se baš niko nije usudio da progovori zašto je to Kosovo 2008. uopšte proglasilo nezavisnost?

Podiglo oružanu pobunu ili ustanak 1998?

I zašto se u tom sukobu Zapad svrstao uz kosovske Albance, a ne Srbiju?

Najzad, šta je tačno falilo tim Albancima u Srbiji?

I da li smo se možda, samo malkice, svojim ratnim zločinima ogrešili o njih?

Pogledajmo zato u predizborni listić pred nama.

Transpartijska lista Srbija protiv Evrope je apsolutno dominantna ili vladajuća na istom.

Nema vlasti i nema opozicije u tom amalgamu ili unisonoj sinergiji mišljenja.

A zašto bi politička partija ili koalicija koja zahteva ulazak Srbije u NATO i uvođenje sankcija Rusiji, bila toliko prokazana?

I što su uradile gotovo sve države u okruženju?

Šta onda nama fali?

Zašto je u pitanju tabu?

Prošlo je skoro 25 godina od NATO bombardovanja, i što je dovoljno da se jedna osoba rodi, odraste, i da završi fakultet.

Dođavola, i pridev proevropska ili prozapadna (opozicija) zvuči kao – etiketa.

I mnogo se govori o „promeni sistema“ u Srbiji.

Ali, šta ćemo sa promenom vrednosnog sistema – Slobodana Miloševića?

Udaljimo se od izbora koji zapadaju za par sedmica, i promislimo srpsko društvo.

Zašto više niko ne ističe evropsku zastavu sa onih 12 žutih zvezdica na plavoj podlozi, a da bi se dodvorio svojim biračima?

Kada i zašto je taj barjak prestao da bude kul? Srbija u Evropi bio je decenijski, ako ne i vekovni, san opozicionih generacija i slobodnomislećih ljudi. Piši propalo.

Fiktivni kosovski zavet je (p)ostao kredo srpske politike.

Ne trebaju nama zemaljska dobra i telesna zadovoljstva, već samo nebo i herojska smrt.

Pa hajde da odlučno propadnemo još jednom, u totalnom beznađu, porazu, izolaciji i slomu. Živi bili, pa glasali.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.