Nazovimo stvari pravim imenom: u državi koja – kako je još februara 2007. presuđeno u Međunarodnom sudu pravde u Hagu – nije učinila sve da spreči genocid, odzvanjaju zadušničarske srceparajuće tužbalice zbog presude Haškog tribunala (Mehanizma za krivične sudove) Ratku Mladiću, penzioneru ovdašnjem, državljaninu Srbije, zlikovcu po vokaciji, na doživotni zatvor.
Još smo u opisu poslova svih segmenata srbijanske izvršne i sudske vlasti pre i posle Slobodana Miloševića (uz prekratke i marginalizovane izuzetke) – falsifikovati, zataškati, prikriti sve ratne zločine, uključujući i presuđeni genocid, počinjene tokom pokušaja realizacije velikosrpske ideje i zaokruženja teritorije. Državni, dakle, posao koji traje, institucionalizovano ubijanje i zaposedanje teritorije nastavljeni su prikrivanjem i sumanutim upumpavanjem izmaštane nevinosti u javni prostor, u krhotine razuma milionske armije saučesnika zatomljene ljudskosti.
Jednako kao i priča o ostvarenju vekovnih snova iz indukovane kome, u kojoj se mešaju neartikulisane želje i karte sa dosledno markiranih časova istorije. Snova u kojima je nesporno da smo mi oni koji nisu oni.
I šta god da smo, to smo zato što oni nismo, a jesmo plemeniti, humani, zato nam i pripisuju kolektivnu genocidnost.
Dolazimo do baksuznog logiciranja koje i nije svojstveno življu u Srbiji; tek, nije logično da Srbija naoružava krvoloke, a da za njihove zločine, tako je presuđeno, nije nimalo kriva. Da njeno jezivo knjigovodstvo smrti knjiži rashode municije koja je završila u telima nedužnih žrtava velikosrpskog projekta, a da plotuni pomahnitalih streljačkih strojeva ne dobiju istinsko, ljudsko tumačenje. Grubo rečeno, bili su srbijanski plaćenici, ubijali na teret budžeta Srbije, dopunjujući skromne prihode dozvoljenom i poželjnom, čak, pljačkom.
Platili, pa nisu sprečili
Živimo nastavak, zvaničnu državnu politiku i nacionalno suočavanje s prošlošću izvikuje grupa vaspitno zapuštenih adolescenata koja usred glavnog grada pokušava da spreči izložbu mirnodopskih fotografija na kojima su žrtve genocida. Nimalo različiti od nalogodavaca ili zaštitnika iz kabineta.
Kriva je, dakle, država, krive su institucije; Međunarodni sud pravde u Hagu, presudio je da je Srbija “prekršila obavezu sprečavanja genocida iz Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida – u vezi sa događajima u Srebrenici, u julu 1995. godine – te da nije ispunila obaveze iz privremenih mera koje je Sud naredio 8. aprila i 13. septembra 1993. u ovom predmetu, tako što je propustila da preduzme sve mere koje je imala na raspolaganju da spreči genocid u Srebrenici”.
Institucije zapravo predstavljaju milionsku skupinu saučesnika koji ne pomišljaju na to da dele ikakvu odgovornost, ili, preciznije, kojima je saosećanje amputirano propagandnim floskulama o izmišljenom proglašavanju Srba za genocidni narod. Nema razloga za brigu, presuđeno je da Srbi iz Srbije jesu platili dovoljno da se monstruozni posao okonča, ali nisu krivi. Platili su oružje, metke, granate, minuli rad i odvojeni život zapovednika. I ekstra profit zaduženih za nacionalnu homogenizaciju oko jedinstvenog cilja. Nove kartografsko-terenske hegemonističke avanture koja je značila smrt i patnju. Etničko čišćenje, tamo gde su nacije izmešane, tamo gde ništa nije bilo prljavo.
Srpska rasna supremacija
Prognanik iz ratnog Beograda Bogdan Bogdanović pisao je: “Etničko čišćenje – taj danas već zastrašujući uobičajeni pojam, cinični je eufemizam, prvobitno potekao upravo od onih kojima je fikcija etničke i rasne čistote bila bliska, pa valjda i razumljiva. Izraz se nekako ušunjao u svakodnevni govor i mnogo je puta ponavljan uz potpuno prenebregavanje ishodnog smisla. Olako se zaboravljalo da su reč i pojam izvedeni iz zlog duha Staljinovih čistki i Hitlerovih tehnika postizanja i dostizanja rasne čistote. Ovako ili onako, tek u minulom ratu, u srebreničkoj tragediji, ponos srpske rasne supremacije se razigrao do epskog pseudo besa. I to još pomalo i na neki slavjano-serbsko-ruski način. Da, bilo je u kolektivnom orgijanju zlikovaca – počinitelja i nekog usijanog, deseteračkog ludila, za koje je srpsko (inicijalno, ipak, srbijansko) pseudo-epsko fraziranje ponudilo svoj početni impuls.”
Dobro, ako Srbi već nisu genocidni narod (nigde u novijoj istoriji genocidnost čitavom jednom narodu nije pripisivala nijedna međunarodna institucija), može li makar da im bude žao… Ako nisu genocidni, mogu li makar da ne slave zlikovce, da pozdrave to kad im se presudi.
Mogu li da se zapitaju kako to da se u Beogradu duže od tri godine sudi osmorici optuženih za ratni zločin počinjen tokom srebreničkog genocida. Za masovno ubistvo 1.313 civila koji su streljani u zemljoradničkoj zadruzi Kravica. Da li pravosuđe i političari rade svoj posao (rade, naravno).
Nisu Srbi genocidni, a možda su za nešto istinski odgovorni; tu, kod te odgovornosti, dolazimo do velike haške sramote (nije jedina), u drugostepenoj presudi Momčilo Perišić, glavni beogradski ratni liferant, nevin je zato što je Žalbeno veće “smatralo da politika pružanja pomoći opštim ratnim naporima VRS sama po sebi ne pokazuje da je pomoć koju je omogućio Perišić bila konkretno usmerena ka pomaganju zločina koje je VRS počinio u Sarajevu i Srebrenici”.
Jeste plaćeno i poklonjeno, ali nije za zločin. A zločini bili svakog dana. Mora biti da je neka zabuna.
Anatomija suza i ćosićevske nesreće
Nismo genocidni, samosažaljivo laju tabloidi, iako, rekosmo li, Srbima niko nije presudio kolektivnu krivicu. Ta će propagandna matrica obeležiti prizemnu ratnohuškačku, paljansku, valjda, doktrinu Aleksandra Vučića i biti predložak za šmiranje duboke ćosićevske nesreće, bola izazvanog vređanjem njegovog naroda. A narod vidi to ko ga oslobađa svake krivice i zna da nagradi.
Nije Vučić ni sadržajno, ni retorski, napredovao od radikalskih dana; ovo što danas do besvesti ponavljaju on i njegove opskurne poslaničke i ministarske pojave samo je kontinuitet u emitovanju mešavine laži, falsifikata, mržnje, samosažaljivosti, od kojih se ne sme odstupiti, budući da nikakve (drugačije) ideologije nema. Prodaju se suze bez roditelja, sirotice, i realizuje suicidna državna politika, režimska korupcija, regionalna brutalnost i oholost. Ko se suprotstavio, uglavnom Vučiću nije zamerio prikrivanje ratnih zločina. Ideologija velikosrpske nevinosti, shvatiće se, ali kasno, praksa je dozvoljenog zločina, odsustva zakonitosti i pravde, brižljivo kreiranog meteža za razbojništvo.
U julu 2001, kad je na državnoj televiziji emitovan film o ubistvu Bošnjaka u Trnovu tražio je Vučić odgovornost za onoga ko je prikazivanje odobrio (optimista bi očekivao da zahteva kaznu za zlikovce). Kazao je i to da film “predstavlja sramotu i hajku na srpski narod”. Kao da čitamo neki od današnjih roto izbljuvaka.
“Srpski narod nije kriv, već ste vi krivi što hoćete da mu nametnete krivicu, što hoćete da kažete da su krivi i Karadžić i Mladić i svi ostali Srbi koji su junaci, a ne zločinci i krivci. Za to ste vi krivi, a ne ja i ne ceo srpski narod“, kazaće u Otvorenom parlamentu 12. jula. 2001 (ovo zvuči poznato).
Povodom namere tobož katarzičnog Borisa Tadića da prisustvuje komemoraciji u Srebrenici 2005. kazao je današnji predsednik da Tadić “kao čovek može da izrazi svoje saučešće i žaljenje, ali ne i kao predsednik u ime građana Srbije” (Reporter, 29. jun 2005). U maju 2008. zalepio je na zgradu B92 plakat Bulevar Ratka Mladića.
Kakva evolucija: „Sada samo jasnije kažem da je bez ikakve sumnje u pitanju stravičan zločin. Dobro, tada sam bio i u drugačijoj političkoj partiji. Ali, oduvek sam mislio da je postojao zločin u Srebrenici i da to niko živ ne može opravdati“, izgovorio je 2010.
Sada nije više u Srpskoj radikalnoj stranci. I kaže da se promenio.
Ko bi to sporio.
(Dnevni list Danas)
