Piše: Anita Beretić
Ima, evo, već bezmalo dve godine kako nas je korona satrla: fizički, psihički, emotivno, finansijski, zdravorazumski i na još mnogo načina. Kao dosledna budala, ispala sam iz voza još u prvoj krivini sa prvim svojim pitanjem: Šta je uopšte TO? Ne spadam u dežurne sumnjače, daleko bilo, i sama sam obolela zimus, ali još uvek mnogo stvari ne razumem. Pošto sam laik i na nivou preteklog pacijenta, slepo se držim instrukcija svojih par lekara koje cenim, ali i volim, a što je najvažnije – verujem im.
Pošto je nekoliko talasa došlo, prošlo, zakavalo se opet, menjalo ime i oblik, pošto nam zatezalo i popuštalo sa sednica tzv. Kriznog štaba, ipak je stiglo leto. A sa njim i naša nasušna potreba da idemo na godišnji odmor. Razumljivo. Zasluženo. Posle zaključavanja, zastrašivanja, suočavanja sa boleštinom i umiranjem, pa valjda smo, pobogu, stekli pravo da prodišemo i nahvatamo energije za vreme – Ko Zna Šta Nas Čeka Na Jesen.
Vrte se naši ljudi diljem milog nam okruženja – od BIH, jer ima Neum, Crne Gore koju posle pljuju zbog svega čega se sete, Albanije – pa, bože moj, tako su svi fini, nikad ne bi rekli; Bugarske, šta ima veze što smo daleeeko ispred njih; hm, pa dobro, ako baš mora i Hrvatske, mada, s njima se nikad ne zna…
Kao osvedočena izdajnica i domicilna ništarija u eri obnove godišnjih odmora i hitanja na isti, ostala sam u – Srbiji.
To je odmor iz snova, ozbiljno vam kažem. Svima ga preporučujem, a imam nekoliko skromnih argumenata.
NEMA ZAMORNE VOŽNJE I KOTRLJANJA NA TOČKOVIMA. Verujem da mnogi od vas (kao i sama) utučete bespovratno i nenadoknadivo sate i sate u međugradskom i gradskom prevozu kako bi već od te jutarnje avanture stigli iznureni na posao. Ne baš retko, pomenuti učesnik u saobraćaju jednostavno ne dođe, krepa na pola puta, a zna se i zapaliti. Divota. Koji će vam točkovi i putovanje još i na odmoru.
Ako, ipak krenete na neki kraći put, izlet recimo, tipa Sombor – Subotica, ubrzo će vam se ukazati trećina deonice u radovima koja je, normalno zatvorena za saobraćaj, pa ćete birati između obilaska diljem Vojvodine i atarskih puteva ili jednostavno – odustati, što smatram pametnim rešenjem koje radi u korist vašeg odmora i uštede živaca i goriva.
IMATE VREMENA ZA SVE ZA ŠTA GA INAČE NEMATE. Naprimer – da izradite sva dokumenta koja su vam istekla odavno, a zbog posla na kojem rmbate do večernjih sati ne postižete da to obavite. Pošto je e-zakazivanje uglavnom u stanju pada sistema, sada, dok ste na odmoru, možete bez stresa na prijatnih plus 40 celzijusa na miru satima da stojite u redu sa stotinama svojih sugrađana i da razmenjujete tople reči namenjene njihovoj bližoji široj familiji, kao što upućuju i oni vašoj. Ne znam iz kog razloga, uvek se već neki nađe u tim situacijama.
NOVAC UOPŠTE NE TROŠITE. Logično, jer ga uglavnom i nemate. Plata vam je već preraspoređena na dažbine, dugove, dozvoljeni i nedozvoljeni minus, studente I đake, a ni vrtići baš nisu humanitarna organizacija spram slatke dečice, najvećeg blaga naše države, za koju bi ona, država, dala i poslednju paru. Ali, avaj, nema, ima važnijih poslova u ovom istorijskom trenutku. Tako da to što ne trošite novac za vreme vašeg godišnjeg odmora u Srbiji, tj. kod kuće, znači da to što ste imali već ste odavno potrošilli. Stvarno bi bilo glupo da dižete sedmi kredit kako biste postavljali slike na fb dok vam talasi zapljuskuju već isprane i otegnute kupaće gaće ili dok jedete nešto za šta ne znate da li je biljka, životinja sa nogama i repom ili kakva ribetina. A koštalo vas barem pet vaših dnevnica.
NE PRETI VAM TOPLOTNI UDAR ILI SUNČANICA. U ovoj prednosti naročito uživaju stanovnici naše voljene prestonice, a i nekih drugih većih gradova i pokojnih industrijskih centara, jer su zbog kvaliteta vazduha prinuđeni da sede u stanovima sa zatvorenim prozorima, što im je lepo i odgovorno savetovao i sam gradski i još poneki, stručni organ. Što biste bazali po ulicama bez preke potrebe i time se izlagali visokim temperaturama i štetnim sunčevim zracima koji se teškom mukom, kao u samrtnom ropcu, probijaju kroz dimčine raznih deponija. Mi iz provincije nemamo te muke tehnološkog razvoja, već mi lepo zapalimo svoje strnjike, kućni otpad, pobacamo leševe životinja u reke i kanale, pa isto kao i ovi iz velikih gradova sedimo zbog dima i smrada u kućama sa zatvorenim prozorima. Nema tu sunčanice ni toplotnog udara.
NI O ČEMU NE MORATE DA MISLITE. Iskreno, nije da baš spadamo u društvo preterano mislećih I kad nije godišnji odmor, jer nekako smatram da bi nam stvarnost bila drugačija, ali da sad opet ja tu nešto ne zatežem… Ako pomislite na bilo šta… Šta ono bi sa Jovanjicom? Gde je snimak sa naplatne rampe? Koliko je to već prošlo kako ubiše Olivera? I ko ga je uopšte ubio? Šta je sa bunga bunga bilmezom iz Jagodine? Ne goni ga niko? Gde će ovi otpušteni radnici? I taman da zaređate još mnoga pitanja, eto proviđenja – što biste to zaboga sebi radili? Pa ima u ovoj zemlji ko o svemu misli, ko sve zna, ko o svemu brine, ko o svemu odlučuje, odmorite se, na godišnjem ste.
Eto, ne znam šta još treba da nam se desi, dokle treba da padnemo u tom našem nezadovoljstvu spram svega što nam je dato na uživanje, pa da se još akamo po nekim plažama, uvalama, planinama, jezerima… Još nam samo treba da ovaj naš hotel izgubi koju zvezdicu kvaliteta zbog našeg pomodarstva i želje da vidimo svet.
P.S. Niko nam baš nije do kraja objasnio da su ove zvezde – padalice.