Mojmira Pastorčić, voditeljica najboljeg dnevnog pregleda vesti na bivšim jugoslovenskim prostorima (RTL direkt, s početkom u 22.30 od ponedeljka do petka) poslala je saradnika u Beograd koji je napravio kraći prilog posle utakmice Japan – Hrvatska. Nekoliko sagovornika reklo ja da su navijali za Japan, a više njih, bogami, za suseda. Posebno je bio „simpa“ stariji gospodin koji je svoje opredeljenje objasnio tako što je to „logična stvar“ jer su jedini ostali s ovih naših prostora.
U istom prilogu pojavljuje se i Aleksandar Vučić sa zastavicom Japana koji je, kao i dve trećine građana Srbistana, navijao za „zemlju izlazećeg sunca“. Na pitanje hoće li čestitati Hrvatima najbolji učenik Vojislava Šešelja je zanijekao i čestitao samo novinaru. Donekle(!) razumem znatiželju RTL direkta (koja im je unapred poznata), ali ne i srpskog predsednika koji sa mesta koje mi ni po čemu ne pripada ima potrebu da ispolji svoj mentalni sklop Čipuljića iz okoline Bugojna. Srbi, tražili ste – dobili ste (ga)!
Dragan Banjac
Pola Beograda obožava Luku Modrića! Malo sam preterao, jelte, ali tu je negde.
„Ljubav“ prema istinskom fudbalskom majstoru, krhkom Luki, otkrio sam nedavno, kod dobrog broja/procenta mojih zemljaka potiče od pretpostavke/verovanja da je „naš“, znate na šta mislim.
Pred utakmicu sa Brazilom kratko sam prozborio sa komšijom. Pita me za prognozu. Pogodio sam, ali ga posle toga nisam sreo. „Kako možeš da predviđaš poraz svoje zemlje, kaže. Je li zabranjeno, rekoh? „Ma, nije ali zašto ne kažeš rezultat koji želiš?“ A to, biće 6:0 za Srbiju, tri Dušan Tadić, dva predsednik i jedan Patrijarh Azra. „Neozbiljan si, idem!“ Nije odmah otišao. „Hrvati igraju dobro“, veli. „Luka je genijalan, mora da je naš“. Onda sam ja otišao.
Danima ga čekam ali nikako da se sretnemo. Ali sam zato sreo komšinicu koja mi je pred utakmicu Brazil – Južna Koreja došla na vrata i uz „Dobar ti je Portal Forum!“ podarila podmetač za „miša“ na kome je lik Kraljice, novčanica od 50 funti. Kaže da jedva čeka da „prođe fudbal“ jer njeni muši gledaju sve. Druga misli da su nas orlovi poprilično obrukali i da su Piksijevi izabranici (izuzimajući donekle Dušana Tadića), osim umešnosti sa loptom ispod nivoa bili i u ponašanju. Pravo osveženje u naprednjačkom susedstvu.
Fudbalska reprezentacija Srbije u „pustinju“ je ispraćena s megalomanskim, nerealnim očekivanjima. „Cela nacija – reprezentacija“, ređali su se spotovi a omaleni Dragan Stojković (koji je bio veliki igrač) u tim je klipovima više glumatao „ratnika“ nego selektora. I Napoleon Bonaparta bi mu pozavideo na gardu! Kad se ogrne zastavom Piksi se namršti, samo što kaže: Mater vam šiptarsku. Kao da su on i njegovi momci hteli naciji da poruče da će im u vreloj Dohi zaceliti sve rane kosovske, i neuspehe u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Nedostajao je samo zlikovac Putin i da ih pred put, kao ne tako davno košarkaše, primi ekspert za nacionalizam i mržnju, patrijarh srpski Porfirije zvani Azra.
MAJKO, SRBIJA ZOVE: Građani su nepotrebno „pumpani“ patriotizmom s okusom šovinizma. U jednom spotu u dva minuta i 54 sekunde (Mozzart) predstavljeni su Srbija i članovi reprezentacije. Dvoglavi orao (simbol sa zastave, naslednik petokrake i trobojke) kreće sa planine Tara koja je dom retkih vrsta ptica kao što su suri orao i orao zmijar, ali je moguće (srpski nacionalisti nikad ne dremaju) da se planina svojata i zbog „drugog oka u glavi“, Crne Gore. Ptica iz Srbije odlazi u Holandiju/Nizozemsku, sleće u Amesterdam da bi pozvala Dušana Tadića, Ajaksovog fudbalera koga zatiče dok džogira. Posle širi krila i leti na Mediteran po Filipa Kostića, igrača torinskog Juventusa. Kostić sa jahte skače u vodu i kreće put Katara. „Tica“ leti dalje, pravac – Firenca. Nikola Milenković (Fiorentina) ispija espresso u nekom kafiću, ustaje i prilazi motoru i kreće na prozivku kod Mistera. Orao je neumoran, ide u Rim, gde Sergej Milinković – Savić, igrač Lacija, baca novčić u Fontanu di Trevi. Ptica potom leti u Španiju. Tamo je fudbaler Sevilje Nemanja Gudelj, on potpisuje fudbalsku loptu. Mada mu je bilo bliže da u London ode iz Amsterdama, iz Sevilje ptica sa zastave odlazi na Ostrvo. Aleksandar Mitrović, fudbaler Fulama je pred televizorom, a orao sleće na njegovu terasu. Ovaj uzima torbu prilazi majci koja pita gde će. “Majko, Srbija zove”, odgovara Mitrović i grli majku. Neumorni orao naposletku preleće pustinju, stiže u Dohu, do cilja, fubalskog stadiona na kom su okupljeni srpski reprezentativci. Spremaju se da izađu na teren a Mister (Dragan Stojković) ga iznosi na ramenu. Izlazak Srba prati Marširala kralja Petra garda”, koja svakako ima dodatni simboliku. Kao i ptičurina. Evo pseme od koje se čuje samo prva strofa.
Marširala, marširala kralja Petra garda,
marširala, marširala kralja Petra garda,
korak ide za korakom, a ja junak za barjakom,
boj se bije, bije zastava se vije, za slobodu Srbije,
boj se bije, bije zastava se vije, za slobodu Srbije.
Gledale ih, gledale ih beogradske dame,
gledale ih, gledale ih beogradske dame,
korak ide za korakom, a ja junak za barjakom,
boj se bije, bije zastava se vije, za slobodu Srbije,
boj se bije, bije zastava se vije, za slobodu Srbije.
Klekle dole, klekle dole pa se Bogu mole,
klekle dole, klekle dole pa se Bogu mole,
korak ide za korakom, a ja junak za barjakom,
boj se bije, bije zastava se vije, za slobodu Srbije,
boj se bije, bije zastava se vije, za slobodu Srbije.
IGRAČI DOBRI, TIM – SLAB: Komentarišući nastup Srbije na Mundijalu u Kataru, a posebno, kako su ga mediji videli, meč odluke u poslednjem kolu sa Švajcarskom, zagrebački Jutarnji list konstatuje, za laike nerazumljivo, da je to reprezentacija „koja ima dobre igrače, ali da – nema tim“.
Fenomen primitivnih balkanskih plemena, piše Jutarnji „zaboravljajući“ ne tako davnu makljažu navijača Hajduka i Dinama u Splitu, koja svoje razmirice nastoje rešiti nasilnim putem, često je predmet disertacija uglednih svetskih istoričara, sociologa, psihologa… Dobro, Hrvati ne potpadaju pod Balkan…
Novi prilog ovoj tezi uknjižen je na Mundijalu u Kataru. Većina svetskih medija nije propustila da plasira informaciju o sukobu navijačkih grupa s obeležjima Srbije i – Albanije!? Zašto Albanije, s pravom se pitate, znajući da albanska reprezentacija ne učestvuje na Svetskom prvenstvu u Kataru/ru. Ali, Srbi ne vole što nekadašnji južni jugoslovenski sused ima privezak koji se vika Kosovo (srpski: Kosovo i Metohija, obavezno!) koje je samostalna, nezavisna država, a rečeni Srbi je ne vole jer su u njoj u ogromnoj većini upravo Albanci koje su oni bezbroj puta pokušavali da proteraju preko Prokletija i niz Rugovsku klisuru, sve dok svet nije shvatio da im kaže: Dosta, bre!
ŠVAJCARSKA KAO ALBANIJA/KOSOVO: Jutarnji list je našao da je Srbija „prvak sveta u skandalima, taktičkom neredu i nerealnim ambicijama“. Potpisujem, ali ne i konstataciju da čak 13 reprezentativaca Švjcarske ima dvojno državljanstvo, koliko god da je to istina. Zašto? Jednostavno zbog toga što su Ardon Jašari, Đerdan Šaćiri i Granit Džaka – Švajcarci. Baška što je ta reprezentacija omiljena kod kosovskih Albanaca, posebice kad igra protiv Srbije.
Ali tome nisu krivi Jašari, Džaka i Šaćiri, još manje kosovski i Albanci iz Albanije, već Srbi. Evo nekoliko natuknica za razmišljanje. “Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog varvarskog Balkana uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg, balkanskog naroda – srpskog naroda”, napisaće u Vreme zmija „otac nacije“, počivši Dobrica Ćosić. Naravno, o tome je sasvim drukčije mislio i govorio Dimitrije Tucović ili, kako je govorio Konstantin Koča Popović, “uz velike napore, od kosovskih Albanaca dadu se napraviti Jugosloveni, ali nema tih napora kojima se od njih mogu napraviti Srbi”.
Zašto Srbija nije pobedila Švajcarsku? Dan-dva kasnije isti tim je deklasiran od Portugalije koju je Srbija za prolaz ka Kataru pobedila (1:2) u gostima, što ne znači da je Srbijica trebalo igračima iz „sređene zemlje“ da (hrv.) zabije deset komada. Nije, jer Srbija je u Katar tek pod B išla da se nadmeće a pod prvo slovo – da širi pravoslavlje i srpki pogled na svet. Ostavimo umetnike (Brazil), ali kako razumeti da je 3:1 protiv Kameruna malodušnima bilo nedovoljno za trijumf. Lako. Njima je ona ptica s početka teksta zadala za njih nerešivo. Za mačka je velika goveđa glava. Razboritima – dovoljno!
NA OPROŠTAJU – NEKULTURA: Kao i protiv Kameruna „nesređena zemlja“ nije imala šanse protiv „sređene zemlje“. Prednost iz prvog dela nije sačuvana. Mister i družina više su u mislima bili na „svetoj srpskoj zemlji kosovskoj, uz njihovog predsednika, premijerku, možda i uz srpski svet nečastivog Vulina, sve srpske radilale i naprednjake, misleći o dočeku ispred beogradske Gradske skupštine.
Eto, završili su još u grupnjaku, neko se našalio. Priredbe na balkonu glavnovaroške skupštine nije bilo. Divno, cveće nije zgaženo.
Na aerodromu su izgledali kao usrani golubovi. Mister je, kažu, nešto rekao drugog dana posle povratka, na raznim izlivima fekalija (televizijama) pojavili su se vračevi koji su neuspeh, verovatno i Stojkovićev upad na teren i psovanje šiptarske majke, držanje za vrsnika priprostog Dušana Vlahovića nakon što je protiv „albanske“ Švajcarske povisio na 2:1, opravda(va)li prosto da prostije ne može biti. Svi, osim nas, su imali vračeve, dobro smišljena (hrv.) bedastoća koja se odlično prima kod srpskih šupljoglavaca.
ONO NAVIJALO ZA JAPAN: Mojmira Pastorčić, voditeljica najboljeg dnevnog pregleda vesti na bivšim jugoslovenskim prostorima (RTL direkt, s početkom u 22.30 od ponedeljka do petka) poslala je saradnika u Beograd koji je napravio kraći prilog posle utakmice Japan – Hrvatska. Nekoliko sagovornika reklo ja da su navijali za Japan, a više njih, bogami, za suseda. Posebno je bio „simpa“ stariji gospodin koji je svoje opredeljenje objasnio tako što je to „logična stvar“ jer su jedini ostali s ovih naših prostora.
U istom prilogu pojavljuje se i Aleksandar Vučić sa zastavicom Japana koji je, kao i dve trećine građana Srbistana, navijao za „zemlju izlazećeg sunca“. Na pitanje hoće li čestitati Hrvatima najbolji učenik Vojislava Šešelja je zanijekao i čestitao samo novinaru. Donekle(!) razumem znatiželju RTL direkta (koja im je unapred poznata), ali ne i srpskog predsednika koji sa mesta koje mi ni po čemu ne pripada ima potrebu da ispolji svoj mentalni sklop Čipuljića iz okoline Bugojna. Srbi, tražili ste – dobili ste (ga)!
USTAŠE – OSTAŠE: Nakon vračeva neko je bio oporo duhovit i objasnio da Srbi Hrvate nakon Livakovićevih odbrana penala protiv Japana više ne zovu ustaše nego – OSTAŠE. Danas (sreda uveče) brzinom japanskog voza putem vibera i WhatsAppa-a protutnjao je klip kako je pominjana ptičurina odletela sa Stojkovićevog ramena i ubrzo je bila ustreljena. Snimak dalje pokazuje kako glas sa voki-tokija kaže: Orao, javi se, prijem a, da li Zvonko Lepetić(?), odgovara: Orao – pao!
Jedan moj dobar znanac, gotovo prijatelj, pisac koji je davno napustio ovaj turobni svet govorio je da državi treba davati tačno onoliko koliko nam ona daje. Kako je u njegovom slučaju bilo, i kao što je danas u mom slučaju to nula, onda mi preostaje da lagano privedem loptanje u bogatoj pustinji. Hrvatska, Brazil, Holandija ili Engleska, neko će već da ponese pehar.
Ovi ovdašnji, uži zemljaci, dođu mi kao Bog za poljskog pisca Vitolda Gombroviča (1904-1969) koji se naljutio na Poljsku i skoro dvadesetčetiri godine proživeo u Argentini. Po ubeđenju je bio ateist ali ne u nekom vulgarnom smislu (kako kaže u Dnevniku koji je vodio sedamnaest godina, vredi iščitati!) već prosto zato što u njegovom oećanju sveta „nije bilo mesta za Boga“.
Dakle, do daljnjeg, ni jednoj mojoj kašeti za njih nema mesta!
(Izvor: tačno.net)
