субота, април 20, 2024

Smrt Vojvodine

Slične objave

Podeli

Aleksej Kišjuhas

Seća li se neko Petog oktobra? Ali ne onog iz 2000, već 1988? Kad je uspešno započela naša kolektivna destrukcija i slom?

Na vešto organizovanim mitinzima od leta do jeseni pre 35 godina, srušena je autonomija Vojvodine.

I što je bio uvod u raspad i krvoproliće na tlu Jugoslavije.

Nazvali smo to „antibirokratskom revolucijom“, pošto su nam birokratija (sociologa Vebera) i racionalnost (Zapada) bili nekako mrski.

I krajnje nepotrebni posrednici – nekakve papirčine i zakoni kao smetnja između najnovijeg vođe i dogođenog naroda. Zvuči poznato?

Nakon rušenja Ivana Stambolića u Srbiji (kojeg je Milošević kasnije i fizički ubio), odmah zatim je bila ubijena i Vojvodina. A SAP Vojvodina (i SAP Kosovo) je svojevremeno imala svoj “Ustav”, svoju “Akademiju nauka”, i svoju policiju. Ali, ko se danas još seća – Vojvodine?

VELIKA SRBIJA: Muzički hit leta 1988. bio je “Oj Srbijo iz tri dela, ponovo ćeš biti cela”.

Dakle, velika i golema. Po prvi put u socijalističkoj Jugoslaviji, po multikulturnom Novom Sadu otvoreno su šetale nacionalističke slike i parole.

Bio je to gotovo kultovski “pokret obnove” ili “preporoda” čitave nacije, prema terminu antropologa Entonija Volasa (1956). Bar za one koji su tom pokretu narajcano pripadali. Svi ostali su u te godine raspleta i pratećeg raspada ušetali kao mesečari.

Za najnovije generacije, i one sa skromnijim pamćenjem, ceo “revolucionarni” proces započeo je pučem na “Osmoj sednici” (1987), kad je Slobodan Milošević preuzeo vlast u partiji. A završio se njegovim preuzimanjem vlasti u SAP Vojvodini, SAP Kosovu, i SR Crnoj Gori.

Milošević i SR Srbija su ovako stekli 4 od 8 glasova u jugoslovenskoj federaciji. Pakao je mogao da počne. A bio je dobro isplaniran unapred.

Da li znamo kako je počelo? Kako je srušena Vojvodina?

Postoji naučni rad “Antibirokratska revolucija (1987-1989)” istoričarke Olivere Milosavljević (2004), istoimena knjiga koju su priredili Bojana Lekić, Slaviša Lekić i Zoran Pavić (“Službeni glasnik”, 2009), i knjiga koju je napisao politikolog Nebojša Vladisavljević (“Arhipelag”, 2020).

O ukidanju autonomije Vojvodine, knjigu je napisao i Živan Marelj (“Dan Graf”, 2020).

I to je, otprilike, to. Događaji (i narodi) su se tada ubrzali, pa nije bilo dovoljno hroničara da isprate sve, jerbo je sve ubrzo otišlo dođavola.

Kako ističe Milosavljević, umesto radničke klase, na političku scenu je stupio etnički određen – narod. Mrska “birokratija” bili su autonomni pokrajinski rukovodioci, a nosilac “revolucije” bio je narodni vođa Slobodan Milošević.

Uzgred, ovog događanja naroda u Novom Sadu se sećaju i moji roditelji, koji su otišli da svojim očima vide o čemu se tu (zapravo) radi. Dobro se sećaju i jezivog i zloslutnog osećaja koji su tim povodom imali.

(IZ)DISANJE JUGOSLAVIJE: I sad, okruglo 35 godina posle, u međunarodnom i visoko rangiranom naučnom časopisu “Nationalities Papers” u izdanju Univerziteta “Kembridž”, nedavno se pojavio izuzetan naučni rad pod naslovom “Vruće vojvođansko leto 1988. godine: Da li su Vojvođani želeli da svrgnu svoju vlast?” (na engleskom jeziku).

Njegov autor je ugledni jugoslovenski sociolog i profesor emeritus Sergej Flere sa “Univerziteta” u Mariboru. Profesor Flere je, za potrebe ovog istraživanja, vodio niz dubinskih intervjua sa vojvođanskim političkim prvacima i drugim akterima iz ovog perioda (poput npr. režisera Želimira Žilnika).

I, najzad je naučno objasnio šta se tačno dogodilo i kako je to zaista bilo. Da dogođeni narod razume, takoreći.

Delovi ovog istraživanja već su bili objavljeni na portalu “Autonomija – Nezavisnog društva novinara Vojvodine”. Ima li ko da ih pročita?

Ukratko, nikakvog spontanog događanja naroda nikad nije bilo, kako dokazuje Flere.

Ovi mitinzi i prateći im događaji bili su pažljivo isplanirani u Beogradu, uz sinhronizovano-gromoglasnu podršku nacionalističke i crkvene elite, masovnih medija (lista “Politika”, ali i “RTV Beograd”), kao i “Službe bezbednosti Srbije”.

Naučni, sociološki i istoriografski dokazi za to su, naprosto, obilati. I što su i tada veoma dobro osećali građani Novog Sada, bar sa naše “Riblje pijace” u centru grada.

„Raspad Jugoslavije je bio predmet mnogih naučnih radova (…) međutim, u tim radovima dosta neosvetljeno ostaje kako je bila zbačena vlast u Vojvodini“, piše Flere u svom radu za spomenuti časopis Univerziteta “Kembridž” (2023).

A upravo antibirokratska revolucija u Vojvodini je bila ubrzala secesiju Slovenije i Hrvatske, te učinila ratove i međuetničko nasilje verovatnijim. I to čitavih godinu dana pre Miloševićeve otvorene najave ratova na Gazimestanu (1989), ili dok je Jugoslavija još disala.

Prema pažljivom istraživanju profesora Flerea, narodnim mitinzima se pažljivo upravljalo, te u njima nije bilo ničeg spontanog ili “dogođenog”. Na to upućuju i druga istraživanja i doktorati, stenografi sednica, izjave, intervjui, izveštaji, pa i analize “CIA” i slično koje navodi Flere.

Tehnička podrška mitinzima stizala je direktno od beogradskog političkog vođstva, a pokrajinski rukovodioci i direktori preduzeća bili su pozivani na razgovore i pre cele isplanirane gužve.

U izradi transparenata koje nose demonstranti učestvovali su likovni profesionalci. A šetnja “naroda” se neobično usklađivala sa kretanjem kamera za televiziju.

Već viđeno, autobusi sa dogođenim narodom takođe su pristizali vremenski sinhronizovano, a njihovi putnici sa Kosova dobijali poslovične sendviče i piće (jogurt).

Sve za taj skaradni angažman sebe i svoje porodice u svetskoj revoluciji, a protivu otuđene birokratije u Novom Sadu.

MARŠ NA NOVI SAD: Uzeto zajedno, ovo je značilo da ključne naredbe ili komanda dolaze od drugde, a ne odozdo niti naročito iskreno.

Da postoji plan, pa i duboka država i društvo, organizovani protivu Vojvodine i vojvođanskog rukovodstva.

Intervjui profesora Flerea iz njegovog istraživanja potvrđuju da je srpska služba bezbednosti bila uključena u organizaciju rušenja Vojvodine tokom celog leta 1988. godine.

Pisanje “Politike” i nedelovanje vojvođanskih bezbednjaka samo su dodatni indikatori za celu stvar. Mediji su bili stavljeni u funkciju demonizacije Vojvođana, zbog čega je i bila otvorena famozna rubrika “Odjeci i reagovanja” u “Politici”.

Dok je trag “Službe” očigledan celim tokom antibirokratske revolucije, u simfoniji sa nacionalističkom i crkvenom elitom. A politički govori su mahom obuhvatali priču o patnji srpskog naroda na Kosovu, isto kao i danas, predugih 35 godina kasnije. Jesmo li srećniji, jesmo pametniji, rečima filozofa Momčila Bajagića? I zašto nismo?

Neki su evropski narodi tada rušili berlinske zidove, a neki se naoružavao i kopao etničke rovove. I, preko “Novosadskog korpusa”, imperijalno sramno gledao ka susednom Iloku i Vukovaru.

Međutim, za našu Republiku ključni “Marš na Novi Sad” krenuo je iz Bačke Palanke 5. oktobra 1988. Vojvodina je tada bila bogata i razvijena, od industrije do kulture joj, a etnički nacionalizam na istorijskom minimumu.

Ali, famozni mitinzi, narod, živalj i nejač na Kosovu, medijska propaganda i državna bezbednost su napravili svoje. I sada smo tu gde jesmo. Zaostali i zapušteni, celi, i bez Kosova.

Studija antibirokratske revolucije u Vojvodini Sergeja Flerea, upućuje i na sledeće. Od početka je bilo jasno čemu teži nacionalistička politička elita u Srbiji. A to je preuzimanje Vojvodine, Kosova i Crne Gore, a zatim i delova Hrvatske i Bosne i Hercegovine. A danas?

Antibirokratska revolucija je zato bila naša kontrarevolucija, te mračna ili braon reakcija.

Činjenica da šatro demokratske vlasti nakon 2000. nikad nisu vratile autonomiju Vojvodini takođe svedoči o njihovom svetonazoru.

I svojevrsnom kontinuitetu ili dugom trajanju Miloševićeve ideologije i politike ujedinjenja svih Srba u jednu zajednicu. Sa Beogradom u centru, i koji se sve pita.

Ko je počeo rat? Jogurti na institucijama vojvođanske autonomije, eto ko je počeo rat.

Rušenjem Vojvodine započelo je urušavanje naše države i društva. Dok mi još uvek živimo vrednosti tih antibirokratskih mitinga. Kao lažne izraze volje naroda koji nam se tada – isplanirano dogodio.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

1 KOMENTAR

  1. Sve to bilo nam je jasno još tada, ali je pravo pitanje zašto se nije našla neka snaga da se suprotstavi tome? Dobro se sećam da tih godina a i kasnije devedesetih u Beogradu nije bilo na zidovima niti jedne parole protiv politike koja se vodila! I to je pokazatelj.

Comments are closed.