U glavama likova poput naslednika pomenutog Komnenovića, izvesnog Carević Bate, koji se svojim inicijativama preporučuje za kraljevskog namesnika, politika je poput magije, svemoćna i ne trpi nikakve razumne granice. Tako Carević nudi Sveti Stefan Karađorđevićima, te nije isključeno da u bliskoj budućnosti proglasi sve Budvane kokošima. A da li će svoje namere sprovesti u delo zavisi od sile sa kojom raspolaže.
Piše: Vlatko Sekulović
Petar Karađorđević, tada tek zet Nikole Petrovića, kog je ovaj izvukao iz anonimnosti udajom ćerke Zorke, septembra 1899. godine piše pismo ruskom Caru u kom ga pokorno moli da mu učini beskrajnu ulogu, te da ga spasi od propasti. Izgleda da ovo pismo nije bilo dovoljno i nakon mesec dana šalje novo pismo ruskom ministru finansija Viteu u kom navodi, između ostalog: „Vaša Ekselencija je sada upućena u velike finansijske poteškoće u kojima se nalazim i u kratko vreme koje mi je ostalo da iz njih izađem.“.
Petar tom prilikom daje veoma precizan opis svojih finansijskih problema, ukupan dug koji je imao bio je 1.560.000 franaka glavnice i 136.800 franaka kamate, te mu je bilo potrebno oko 1.700.000 franaka. Međutim finansijski preokret stiže već 1903. godine kada Karađorđevići dolaze na presto Srbije, nakon što su Apisovi zaverenici ubili kralja Aleksandra Obrenovića. U veoma kratkom roku bogatstvo Karađorđevića se uvećalo više stotina puta, posebno nakon stvaranja Kraljevine SHS, kada se teritorija nad kojom su vršili vlast skoro upetostručila. Sistem bogaćenja potomaka trgovca svinjama i austrijskog plaćenika, bio je zasnovan na dva jednostavna principa: neodgovornost i ispunjavanje svih želja.
Prvi princip bio je definisan članom 55. Ustava iz 1921. godine, odnosno članom 35 Ustava iz 1931. godine, prema kojima je ličnost kralja bila neprikosnovena, niti mu se šta moglo staviti u odgovornosti, niti je mogao biti tužen. Ove odredbe dopunjene su stavom prema kom ovaj apsolutni krivičnopravni i građanskopravni imunitet Karađorđevića, ne važi za kraljevsko imanje, šta god ta formulacija značila jer jednostavno nije moguće razdvojiti predmet prava svojine, npr. ovcu, od titulara prava svojine, pastira, odnosno nikad odgovornost ne počiva na objektu (dobru), već na onome ko vrši vlast nad tim dobrom. Drugim rečima šta god uradio, Kralj nije bio odgovoran čak i u slučaju njegovog ličnog bogaćenja, uvećanja kraljevskog imanja. U stvarnom životu ilustrativne su dve situacije. Petar Karađorđević, tada još pretedent na presto, pozajmio je te 1899. godine oko 700.000 rubalja, na zahtev kneginje Anastazije Nikolajevne Romanove, iz posebnog kapitala banke u Besarabiji, i to na 5 godina i 5 posto kamate, dajući kao garanciju hipoteku na neko imanje u Rumuniji. Petrov, sad već Kralj Srbije, punomoćnik Vujić tražio je 1906. godine od banke da se proda imanje, a od tih para će vratiti zajam banci.
Međutim, Petar, koristeći odredbu o imunitetu iz člana 40 Ustava Srbije donetog mesec dana nakon ubistva Obrenovića, prodaje imanje, ali banci ne vraća pare i obaveštava je da to vidi s novim vlasnikom imanja. Drugi slučaj je vezan za Miločer i Petrovog sina, Aleksandra, koji je, koristeći isto pravo o imunitetu, projektantu arhitekti Đorđu Lukiću, ostao dužan za njegov rad. Naime, Uprava dvora je ukazivala Lukiću da je bila njegova službena dužnost da izradi projekat i vrši nadzor, dok je ovaj bio suprotnog mišljenja smatrajući da se radi o kraljevom imanju za koje ne važi imunitet. Ipak, do početka Drugog svetskog rata Lukić nije bio isplaćen za svoj rad, kako navodi prof. Bartoš u delu „Monarhija i novac“ gde je detaljno opisao način bogaćenja Aleksandra Karađorđevića.
Druga princip je sadržan u odredbama člana 49. Ustava iz 1921. godine i člana 29. Ustava iz 1931. godine, prema kojima je Kralj imenovao državne činovnike, te su u tom smislu i predsednici opštine bili imenovani od strane Kralja. Ove odredbe su bile u skladu sa članom 27. Ustava iz 1931. godine prema kojoj je Kralj vršio upravnu vlast. Dakle, ne samo da je Karađorđević bio vrhovni upravitelj države i njene imovine, već su i svi na lokalu bili njemu podređeni. Ova životna zavisnost lokalnih vlastodržaca dovela je do utrke u povlađivanju šefu, te su tako zagrebačke vlasti poklonile dvorac na Tuškancu, a u Demir-kapiji je poklonjen dvorac sa 500 hektara zemljišta. U slučaju Miločera posebno se istakao tadašnji predsednik nadležne opštine, izvesni Mirko Komnenović, koji je 1934. godine poklonio predmetno zemljište, prema Bartošu, a prema drugim izvorima imanje je kupio u ime i za račun Aleksandra, što sa stanovišta uvećanja imovine dođe na isto. Miločerski primer jasno ukazuje da u suštini nije postojala nikakva pravna razlika između Aleksandra i njegovog imanja, niti između javnog interesa Aleksandra, Kralja, i privatnog interesa, (građanina) Aleksandra Karađorđevića. Najposle Komnenović je kao predsednik opštine, odnosno vršilac javne vlasti , bio punomoćnik jednog istog lica. Miločerski kompleks je izgradila vojska, te je tako kapetan Kosta Mišić bio nadzornik izgradnje, što opet znači da su predmetne zgrade „privatnog“ imanja izgrađene korišćenjem državnih para. Najposle, opštinska uprava pod vlašću Komnenovića i Karađorđevića, izdala je Mariji, vlasnički list nad predmetnim kompleksom, „legalizujući“ isti kao privatno vlasništvo izgrađeno državnim novcem.
Pored navedenih primera potpunog izjednačavanja privatnog interesa sa javnim, zanimljivo je istaći da je tzv. „civil lista“, koja je obuhvatala sve potrepštine kraljevskog dvora, bila izuzeta od državnih nameta (poreza, carina i akciza) te ne stoji tako često iznošena tvrdnja da je privatno lice Karađorđević bio revnosni poreski obveznik, jer nije ni bio poreski obveznik. Aleksandru Karađorđeviću to što je imao uživao apsolutni imunitet, što je vršio neograničenu vlast i imao sve troškove pokrivene, nije bilo dovoljno, te je samom sebi samo 1932. godine odredio godišnju platu od preko milion dolara, tj. oko šezdeset miliona tadašnjih dinara, a, poređenja radi, predsednik SAD, Huver, istovremeno je primao godišnju platu u iznosu od šezdeset hiljada dolara.
Imajući gore navedeno u vidu, tačno je ono što je nedavno izjavio Aleksandar Karađorđević, unuk Aleksandra Karađorđevića, eventualno davanje Karađorđevićima u svojinu Miločera i Svetog Stefana, kao i bilo kojih drugih dobara, jeste političko, a ne pravno pitanje. Pravnog osnova za takvo davanje u svojinu jednostavno nema, te takav čin može biti samo politička odluka. Imovina upisana na Karađorđeviće pre Drugog svetskog rata upisana je u uslovima diktature u kojoj nije bilo vladavine prava. Sledstveno tome ne-pravno je svako sticanje lične imovine diktatora u uslovima kada je čitava država svojina diktatora.
Političke odluke, kojima državna dobra postaju lična imovina, kao u vreme vladavine Karađorđevića su uvek moguće, i jedino je bitno da li sila štiti takve odluke, jer vlast nad dobrima je uvek zasnovana na sili. Skupština Tunguzije npr. bi mogla da donese odluku o davanju čitave Crne Gore u svojinu Karađorđevićima, ali ta odluka bi bila nesprovodiva osim ako Tunguzija ne odluči da izvrši vojnu okupaciju Crne Gore, uspe u tome i silom nametne primenu takve odluke. Bez sile koja bi je podržala, odluka bi bila apsurdna i ravna naredbi da svi stanovnici Tunguzije počnu da lete.
Drugim rečima, politika, kada ne vodi računa o objektivnim granicama prava koje nameću sila i priroda, postaje apsurd. Međutim, u glavama likova poput naslednika pomenutog Komnenovića, izvesnog Carević Bate, koji se svojim inicijativama preporučuje za kraljevskog namesnika, politika je poput magije, svemoćna i ne trpi nikakve razumne granice. Tako Carević nudi Sveti Stefan Karađorđevićima, te nije isključeno da u bliskoj budućnosti proglasi sve Budvane kokošima. A da li će svoje namere sprovesti u delo zavisi od sile sa kojom raspolaže.
(aktuelno.me)
