Piše: Anita Beretić
Ovih dana mnogo se reči, snimaka, uzdaha, parola i raznih drugih multimedijalnih formi prosulo našom već dobrano mukom natovarenom i zagađenom stvarnošću, zbog – nekih par šamara.
Udario Bjela na Starca Foču Od Stotinu Ljeta! Kriva je matična služba koja te izvode rođenih uređuje s mene pa na uštap, pa kad se sve presabere, ispade Starac tek koju godinicu pretekao svog napadača.
To nije opravdanje.
Nema opravdanja ni što se to uopšte desilo, kako je i sam Dragan Bjelogrlić rekao. I sama sam apsolutno protiv svakog oblika nasilja…ali…
Jbg, opet se sećam…
Bilo je to u mandatu pod nemuštim Vojislavom Koštunicom i meštrom od kohabitacije Borisom Tadićem, kad smo mi „žuti“ čekali da nas spopadne nekakav sanitarni kordon, a svi ostali, koji su samo nekoliko meseci pre toga, narikali nad streljanim Zoranom Đinđićem, već tada su nameštali svoje zadnjice u ime raznih društvenih, a naročito ličnih prosperiteta.
Nas dvadesetak sanitarno neispravnih, sedeli smo u zadnjem redu skupštinskih klupa. Ispred nas, takođe njih dvadesetak, SPS-ovaca, na čelu sa sadašnjim predsednikom Skupštine, poznatim estradnim umetnikom i pevačem po službenoj dužnosti – Ivicom Dačićem. Mislim da im je bio šef poslaničke grupe. Istine radi, tu je bilo nekoliko sjajnih ljudi, pristojnih, dragih i prostodušnih i poneki su mi ostali na srcu za ceo život. Neki.
Jednom prilikom, Dačić je mlatio nešto sa skupštinske govornice, mlatio, mlatio o ko zna već čemu i u tom svom baljezganju provlačio kroz blato Zorana Đinđića. Jednom, pa još jednom, ružno, pa još ružnije, a onim svojim urokljivim očima po sali, u našem kraju, tražio žrtvu koja će se upecati. I našao je – u meni. Kao poslednja početnica, kao da iza sebe nisam već imala nebrojene situacije „sudara svetova” i ostala stamena, jednostavno, više nisam mogla…
Kad sam počela da mu dobacujem iz tog zadnjeg reda: „Sram te bilo!”, on je bio srećan kao Nova godina. Našao je benu. Dok se vraćao sa govornice ka svom mestu, fiksirao me je i odvratnim, izazivačkim izrazom lica dobacivao –“ Šta je, šta je, a? Ajde! Ajde!”
U jednom trenutku već sam bila na klupi i krenula da gmižem po njoj, osećajući kako je tvrdo drvo pod kolenima i još više kako mi srce lupa svugde – i u grudima, i u ušima i u grlu i samo sam molila dragog boga da mi suze ne krenu… Ne od straha, nego od povređenosti, od njegovog pišanja po našem, a naročito po Zoranovom životu i svemu u šta smo verovali i zbog čega smo se izlagali tokom devedesetih.
A on sada, još uvek i sa tolikom smelošću i osećajem nedodirljivosti provocira i vređa kao poslednji kafanski džiber sa ibarske magistrale. On je dominirao, on se smejao, on je odavao utisak – Šta mi možete?
To nisam mogla da podnesem.
Tada se pojavio zvuk paranja tkanine. Moji mili drugovi i drugarice su me vrlo suptilno pohvatali za sako, nabrajajući mi popriličan broj svetaca iz Betlema i svih ostalih ovozemaljskih likova kojih su se usput setili i smestili me na početnu poziciju – u klupu, da sedim sa poderotinama i nezapočetom tučom. Gutala sam knedle, dolazila s teškom mukom do vazduha, molila Zorana da oprosti što nisam uspela da ovu gnjidu onako ženski raščerupam, makar mi to bilo poslednje.
E, to su tako neki šamari.
Za nekima žalIš što ih nisi prišio.