понедељак, јул 22, 2024

Sad ili (opet) nikad

Slične objave

Podeli

Piše: Anita Beretić

Bog nije hteo da se rodim, živim i, evo, skoro ostarim u normalnoj državi, pa sad umesto zamalo žezdeset, imam bar 106 godina gledajući na broj istorijskih prilika koje sam doživela i preživela, a koje nismo iskoristili vazda nešto mumlajući i zanovetajući.

Znam da je jedan ljudski vek tek kapljica u civilizacijskom toku i da se pojam istorijskog razmerava vekovima i događajima koji za posledicu imaju nove vekove. Mi, nesrećnici na ovim prostorima, ne tečemo, mi traparamo nožicama u mestu u najboljem slučaju, a nije retkost i da junački iskoračimo nožurdama, ali po pravilu – u nazad.

I to baš, baš nazad, izlažući se mogućnosti da se u tom svom srljanju u prošlost susretnemo sa sopstvenim askurđelom ili belim orlom, kako zovu naše pretke u šesnaestom kolenu.

I nije nikako problem u njima, oni su „svoj na svome“, u svom vremenu i prostoru, ali problem je u nama jer smo mudriji i stariji i od belog orla. Znamo kud je leteo i čemu je stremio, pa samim tim znamo i danas dokle u prošlost, nikako u budućnost, i na koju stranu treba da raširimo krila.

Ali avaj, problem je u tome što se mi ne ponašamo u skladu sa tako dostojanstvenim nazivom – beli orao – već više onako, kao očerupani, goluždravi dživdžan. Najbolje nam je ušuškanima u svom gnezdu odakle se možemo derati iz sveg glasa, ali da nas niko napolju ne čuje.

Jer smo hrabri. Oduvek. Od pomenutog askurđela koji se čudi šta je izrodio.

Od raznih veština negujemo naročito: maštanje o boljoj budućnosti, slepu veru u gazdu pa otuda nismo bogobojažljivi već gazdobojažljivi do krajnjeg ponižavanja, kao i apsolutno odsustvo volje i odluke da svojim životima sami upravljamo.

Ima ko će.

Sloboda? Odlični smo poznavaoci brojnih mitova i legendi o njoj i još bolji korisnici fraza kojima je, kao, prizivamo.

Borba za slobodu?

Fuj, to!

To je za one sinje kukavice, ptice izdajnice svoga gnezda, grabljivice naših prestola, a ne za nas, snažne orlušine i lešinare.

Tako, u praskozorje još jednih “presudnih” izbora u svom životu, po ko zna koji put i strepim i nadam se, i verujem.

Strepim da mrgudanje ne nadjača povike, kukavičluk ne pobedi hrabrost i da lenjost ne umori rešenost i volju.

Nadam se da su nam gnezda postala zagušljiva i tesna i da su nam krila ojačala.

Verujem da ćemo poleteti, odlučno i hrabro okrenuti ka sutra.

Ka onima kojima će ove naše nesrećne generacije biti beli orlovi.