среда, фебруар 28, 2024

Nacionalni i internacionalni socijalizam

Slične objave

Podeli

Ivan T. Srdanović

Knjiga Zlatoja Martinova Treći Rajh i SSSR 1939-1941 za koju autor u podnaslovu naglašava da je nastala prema dokumentima nemačkog ministarstva spoljnih poslova, došla mi je, čini mi se, u ruke u pravi čas. Nisam siguran da bih u nekom mirnijem vremenu tako grozničavo pročitao ono što je Martinov našao u prepiskama nemačkih diplomata tokom čuvenih pregovora SSSR i Nemačke.

Vredni su pažnje komentari i viđenja Ribentropa i Hitlera koji nalaze da između nacionalnog socijalizma Trećeg Rajha i internacionalnog socijalizma SSSR nema nekih velikih razlika.

Šta više, internacionalizam SSSR je, po Hitlerovom mišljenju, neiskren i namenjen neslovenskim narodima. Na njega sovjetski ideolozi sasvim zaboravljaju onda kada se obraćaju Slovenima primećuje on.

Nema sumnje da se iza krupnih reči koje izgovaraju nosioci različitih ideologija obično kriju velike nedoslednosti. Činjenica je i da naizgled suprotstavljene politike na strmoglavom putu od govornica do društvenog dna mnogo brže gube oštre obrise nego što su to ideološke vođe spremne da priznaju.

Ipak, iz dokumenata koje je u svojoj knjizi predstavio Martinov vidi se da se Hitler i Staljin, bar kada je u pitanju razumevanje zla od koga im preti opasnost, veoma lepo slažu.

U nastojanjima da za svoje zemlje pronađu puteve mira i bezbednosti lideri ovih dvaju država u Engleskoj vide najveću pretnju za mir i bezbednost!

Sasvim sam siguran da bi Hitler i Staljin danas u NATO videli pretnju i da bi zemlju koja im je za sve kriva prepoznali na drugoj strani Atlantika.

No, tada su oni mislili da su im se na putu mira i prosperiteta isprečile Engleska i Francuska sa svojim liberalizmom, individualizmom i demokratijom. U oceni da su te dve zemlje glavni neprijatelji sveta slaže se i Macuoka, ministar spoljnih poslova Japana, koji, očigledno zadivljen Staljinom i dočekom u Moskvi koji mu je priređen, nalazi sličnosti sovjetskog kolektivizma sa najboljim japanskim tradicijama ističući da su „Japanci moralni komunisti“!

Čak i kada tvrde da Engleska gubi rat Hiter i njegovi saradnici sve čine da se zaštite od mogućih napada. U borbi za sigurnost i mir, Hitler osvaja gotovo sve evropske zemlje, a Staljin, pod istim izgovorom, u neslavnom pohodu na Finsku ostvaruje Pirovu pobedu ali, uzgred, pripaja jezero Ladogu.

Ne mogu se oteti utisku da će se Putinov pohod na Ukrajinu završiti na sličan način. Izgleda, šta više, da Ukrajinci u borbi protiv „bratskog“ okupatora koriste sličnu taktiku kao i Finci koji su sa bokova napadali agresorsku vojsku, presecali je i odvajali jurišne trupe od komore.

Samo mira radi Staljin ulazi u Poljsku, osvaja Litvaniju, Estoniju i Latviju.

Čitajući beleške iz pregovora ministara spoljnih poslova Molotova i Ribentropa, ali i samih vođa SSSR i Trećeg Rajha, do kojih je došao i u svojoj knjizi objavio Zlatoje Martinov, saznajemo da je zamisao o četvornom paktu bila veoma blizu ostvarenju. Šta više, čini se da je čuvena Hitlerova izjava o tome kako je njegova ideja oduvek bila samo obračun sa boljševizmom i proširenje na istok zapravo bila mit! Zanimljivo je među dokumentima koje je Martinov pronašao tako čuvene izjave nema!

Zastrašujuća je zamisao o paktu Nemačke, Italije Japana sa SSSR!

Izgleda da samo pohlepi Staljina i Hitlera koji su, gotovo do samog početka rata 22. juna sjajno ekonomski sarađivali, možemo da zahvalimo što do tog čudovišno saveza nije došlo! Sukob interesa Nemačke i SSSR u Bugarskoj i Finskoj može se stoga tumačiti kao prava vesela zgoda za današnji svet.

Pada u oči neobična zavisnost Nemačke uoči početka Drugog svetskog rata od sirovina i izvoza u SSSR. Iz današnje perspektive divljačkog rata koji besni u Ukrajini upitna je uloga ekoloških pokreta zahvaljujući kojima se Nemačka odrekla nuklearne energije i postala u najvećoj meri zavisna od volje diktatora sa istoka.

Kako god naivno u ovom vremenu zvučala fraza „interesna sfera“, ipak je zastrašujuće da je Hitler zaista iznosio Staljinu plan o izlasku na Persijski zaliv i gotovo mu nudio prostor od Pakistana do Balkana! Ono što se zbiva u tom širokom području koje je postalo crna tačka sveta (od Pakistana, Avganistana, Irana, Iraka, Sirije, pa sve do Srbije i njenih duhovnih sledbenika) mogla bi da bude dobra opomena da se čuvamo arhaičnih ideja i naivnih shvatanja koja koriste model porodične ili seoske zadruge kao osnovu politike.

U tom ključu naivno zvuče Hitlerove reči da Engleskoj ne sme dopustiti da stekne uporište u Solunu, jer: „Nemačka još uvek ima u neprijatnom sećanju Solunski front!“

No, svet zamišljen kao šahovsko polje na kome se model sukoba izdiže iznad rada još je uvek mnogima prijemčiv.

Još uvek poziv na divljaštvo i otimačinu dobro odzvanja u šupljim glavama onog dela ljudske zajednice koji u ognju rata vidi nekakvo božansko pročišćenje.

Žalosno je da je među Čečenima ova već staromodna ideja i danas veoma popularna. Iako se za ovaj narod sa pravom može reći da je ometen u razvoju tugaljive su posledice zla koje se Čečenima dogodilo i za koje je možda kriv tek jedan njegov promil.

Na žalost, iako je svet otišao veoma daleko od viđenja politike iz XIX i XX veka, stara škola diplomatije zasnovana na nekakvim geostrategijama, resursima i ropskoj radnoj snazi je još uvek na ceni.

No, ko zna, možda baš Putin misli kako je Hitler samo pogrešno skrenuo kod Albukerkija? Verovatno da, pod stare dane ponovo proživljavajući neku svoju hladnoratovsku mladost, Putin smatra kako se greška njegovog duhovnog oca može ispraviti?

Ako pobedi, možda ćemo u novi srednji vek ući sa mobilnim telefonima i pravoslavljem, internetom i divljaštvom, televizijom i terorizmom?