Sonja Biserko
Ruska agresija na Ukrajinu bila je svojevrsni katalizator za njeno prisustvo na Zapadnom Balkanu, posebno u Srbiji. Od svih evropskih zemalja Srbija se izdvojila kao jedina koja je stala na rusku stranu, bez obzira na to što je glasala za rezolucije UN koje podržavaju teritorijalni integritet Ukrajine i osuđuju agresiju. To je bila svojevrsna taktika balansiranja pred zapadnom političkom zajednicom koja se u međuvremenu izgubila. Sedenje na više stolica, što je Srbija vešto praktikovala poslednju deceniju, svelo se na rusku i kinesku.
Produbljena proruska orijentacija u Srbiji koincidira sa dolaskom naprednjaka na vlast (2012) koji sistematski promovišu rusofilstvo. U jednoj skupštinskoj debati tadašnji predsednik Tomislav Nikolić je rekao: ”Ako bi se jednog dana postavilo pitanje hoćemo li biti kolonija Evropske unije, ili bilo kakav organizacioni deo Ruske Federacije, odmah bih glasao za ovu drugu varijantu”. Predsednik Rusije Vladimir Putin odlikovao je predsednika Srbije Aleksandra Vučića ordenom Aleksandra Nevskog za veliki doprinos u razvoju saradnje dve države (2019). Nikita Bondarjev, ruski ekspert za Balkan je svojevremeno u pismu srpskoj opoziciji istakao da je “najvažnije dostignuće Aleksandra Vučića u tome što je tokom njegove vladavine rusofilstvo u Srbiji postalo mejnstrim. Kritika Rusije i Vladimira Putina u Srbiji danas je jednaka je političkom samoubistvu”.
Srbija, kao i ostale zemlje regiona, tada su još nekonsolidovane, ranjive, nedovršenih identiteta i stoga podležu uticaju i pritiscima. Rusija je počela da razvija instrumente javne diplomatije s ciljem da paralelno jača i dejstvo meke sile. Kao strateški važna tačka prema Evropi, Srbija je u viđenju Kremlja pogodna da postane “ogledno dobro”, na kojem bi se ukupna rastuća moć Rusije uspešno manifestovala. Tim pre, jer je u Srbiji već dobro pozicionirana. Iako je formalno i egzistencijalno upućena na Evropsku uniju, proruski sentiment dominira kod većine građana Srbije. U javnom i kulturnom životu Srbije rusko prisustvo najizrazitije je predstavljeno prisustvom predstavnika ruske političke, naučne, kulturne i duhovne (crkvene) elite u medijima ukljujući skupove (najčešće sa geostrateškom i istorijskom tematikom).
Glavni cilj ruskog prisustva na Balkanu je opstrukcija i direktno suprostavljanje širenju NATO (primer ruskog ambasadora u BiH) i EU. Intenzivna inflirtracija Rusije na najosetljvije delove Balkana započela je nakon aneksije Krima i uvođenja zapadnih sankcija Rusiji, da bi vrhunac dosegla nakon agresije na Ukrajinu.
Rusija propagandno deluje preko svojih medija (Sputnjik), a srpski provladini mediji, bez ikakvih ograničenja, postaju produžena ruka daljeg ruskog prodora i najšireg mogućeg prisustva u političkom prostoru i životu Srbije. To je posebno došlo do izražaja tokom ruske agresije na Ukrajinu.
Osnovna poveznica sa Rusijom jeste otpor liberalnim vrednostima, uključujući i ideologiju ljudskih prava. Glavni kritičar ideologije ljudskih prava su Ruska pravoslavna crkva, a u Srbiji Srpska pravoslavna crkva.
Osim toga, Rusija sistematski podstiče tenzije u regionu, u Makedoniji u vreme održavanja referenduma o promeni imena, zatim u Bosni i Hercegovini gde podržava Milorada Dodika u sprečavanju institucionalizacije na nivou BiH. U Crnoj Gori podržala je državni udar koji nije uspeo, da bi zatim intenzivirala medijsku kampanju preko srpskih medija i određenih političara i partija i Srpske pravoslavne crkve. Njene mogućnosti u Srbiji su najveće, jer je duboko infiltrirana u SPC, službe bezbednosti, akademsku zajednicu, kulturu, pojedince, političare, partije i desničarske pokrete i NVO.
Ruska ambasada i ambasadori aktivno učestvuju u političkom i društvenom životu Srbije promovišući rusko-srpsko prijateljstvo. Ruski ambasador Čepurin je, između ostalog, isticao da je “misija ruskog i srpskog naroda da zajedno s drugim pravoslavnim narodima budu nosioci samobitnosti pravoslavne civilizacije”.
Tu tezu je veoma uspešno širio ruski filozof Aleksandar Dugin koji je čest gost u Beogradu. Uživa veliko poštovanje u akademskoj zajednici. Dugin je na predavanjima u Beogradu isticao da je “središte sveta u Srbiji”, te “da ko kontroliše Srbiju, kontroliše Balkan; kontroliše ogroman mediteranski strateški region. To je geopolitički aksiom za koji Srbi tako skupo plaćaju u svojoj istoriji”.
Moskva je takođe vešto instrumentalizovala srpsku frustraciju zbog poraza i neostvarenih aspiracija u regionu. Podržala je njihovu interpretaciju raspada Jugoslavije (poricanje bilo kakve odgovornosti Srbije). Rusija pothranjuje srpsku frustraciju i tezu da je Jugoslavija bila srpska zabluda. Isto tako i tezu o veštački stvorenim nacijama, poput, na primer, Makedonaca, Bošnjaka, Crnogoraca. Istovremeno, uticajni proruski konzervativni blok osnažuje rusku komponentu u srpskom identitetu, odnosno doprinosi “rusizaciji srpske nacije”, sa tezom o superiornosti pravoslavne civilizacije, vizantijskog nasleđa, slovenstva, uzajamnoj istorijskoj pomoći.
Osnovan je srpsko-ruski humanitarni centar (u Nišu) koga su od samog formiranja, pre deset godina, pratile kontroverze, među kojima i sumnja da je reč o ruskoj obaveštajnoj, pa i vojnoj bazi. S obzirom da je na osetljivoj lokaciji, nadomak NATO baze na Kosovu, Zapad prati sva dešavanja u vezi sa Centrom. Ruskom zahtevu da mu se dodeli diplomatski status nije udovoljeno upravo zbog reakcija Zapada. Predsednik Vučić i tu balansira tvrdeći da brine o interesima Srbije i da će javnost biti obaveštena kada bude bilo promena po ovom srpsko-rusko-niškom pitanju.
Nakon sve glasnijih zahteva EU da se Srbija zbog ruske invazije na Ukrajinu uskladi sa evropskom spoljnom politikom došlo je do promene odnosa prema Centru, a odluku o tome treba da donese nova vlada nakon formiranja.
Rusija je najglasnija oko mogućnosti da Srbija postane članica NATO. Upravo je ona i pokrenula intenzivnu anti-NATO kampanju, gotovo svakodnevnu, preko svojih medija, što su preuzeli i srpski mediji. Danas je anti-NATO stav većinski (do 80 odsto) što je upravo rezultat te kampanje. Jedan od ruskih argumenata protiv članstva Srbije je to što bi time dala legitimitet NATO intervenciji u SRJ 1999, koju je Rusija doživela kao „konačno poniženje“ od strane Zapada. Takođe, jedan od argumenata je što intervencija nije imala odobrenje SB UN. Rusija tada menja vojnu doktrinu i spoljnopolitički koncept, što koincidira sa Putinovim dolaskom na vlast.
U pohodu na Balkan Moskva posebno ukazuje na pogubnost liberalnih reformi odnosno zapadnog koncepta demokratije u čemu ima razumevanje lokalnih autoritarnih lidera koji se opiru uređenoj modernoj državi. Tako ambasador Čepurin ističe, kada je reč o Srbiji, da su “liberalne reforme, politika ‘vesternizacije’ od 2000, do 2010. godine doveli Srbiju do sloma socijalne države, deindustrijalizacije i opšteg propadanja”.
Iako su gotovo sve zemlje Zapadnog Balkana posljednjih godina bile meta proruskih dezinformacionih kampanja, na lokalnom nivou to nije bilo prepoznato kao bezbednosno pitanje. U Srbiji je svakako objašnjenje za to što je naprednjačka vlada bila glavni promoter preko medija pod njenom kontrolom.
Sve vidljivije rusko maligno i destabilizirajuće prisustvo na Balkanu vratilo je zapadnu međunarodnu zajednicu na Balkan, posebno nakon ruske agresije na Ukrajinu. S obzirom na fragilnost zemalja Zapadnog Balkana, njegova bezbednost je ponovo dovedena u pitanje, ali ne samo Balkana, već i Evrope. Rusija ima krajnje ograničene čak teoretske mogućnosti da vojno pomogne Srbiji, jer je okružena NATO članicama koje su, na primer, sprečile preletanje Sergeja Lavrova preko njihovih teritorija i tako osujetile njegovu posetu Beogradu. Ipak, Rusiija može održavati tenzije kao što je sada slučaj na Kosovu.
Srbija za Rusiju ima politički značaj, jer sa njene teritorije može da utiče na prilike u regionu, posebno preko Srpske pravoslavne crkve. Rusija uživa i veliku podršku srpskih nacionalista. Dominantni deo akademske zajednice, osim što je iliberalan, velike nade polaže u rusku podršku kada je reč o realizaciji “srpskog sveta”. “Srpski svet” kao kovanica ušao je u upotrebu 2013, po ugledu na “ruski svet”. Njihov antizapadni stav proizlazi, između ostalog, i iz razumevanja da je interes Zapada da dezintegriše srpski nacionalni prostor, odnosno spreči konstituisanje jedinstvene srpske nacionalne države, koja bi bila snažna balkanska politička jedinica oslonjena na Rusiju.
Srbija u suštini nema spoljnu politiku niti je do sada usvojila strategiju o spoljnoj politici u Skupštini. Njena spoljna politika je izraz njenih frustracija i nesposobnosti da prihvati novu realnost. Spoljna politika koja se oslanja na četri stuba (EU, Kina, Rusija i SAD) ukazuje da se Srbija nije odredila prema svojoj budućnosti. Još uvek je na snazi politika koja je dovela do brutalnog raspada Jugoslavije.
Držanje Srbije uz Rusiju znači održavanje klerikalno-totalitarnog sistema koji proroizvodi strahove od drugačijeg i održava status quo. Država i SPC sistematski promovišu takav stav. Kosovo služi samo kao moneta i Srbiji i Rusiji, a ustvari ga zloupotrebljavaju.
Bezbednosni i ekonomski interesi Srbije su vezani za Zapad. Srbija je već okružena EU i NATO i ostala je usamljeno ostrvo očekujući promenu geostrateških odnosa koji bi omogućili realizaciju njenih aspiracija, kao i vodeću ulogu u regionu. Ukoliko Srbija ne zauzme jasan stav u odnosu na Rusiju trpeće ozbiljne posledice, što će se odraziti i na njen ekonomski opstanak, na direktne strane investicije i, generalno, na ekonomski napredak.
(Autonomija, foto: N1)
Autorski tekst predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji je deo projekta “Analiza antizapadnih narativa u Srbiji” koji sprovode Nezavisno društvo novinara Vojvodine i portal Autonomija. Projekat je podržala Ambasada SAD u Srbiji.
