недеља, јун 16, 2024

Rodila majka dalabu

Slične objave

Podeli

Piše: Anita Baretić

Iskreno, ne znam, a strašno me i (ne)interesuje u koliki bedak je pao raspevani Dačić jer, očigledno, klizi ne samo u politički već i u pevački zaborav. Koliko je samo truda uložio da na raznim, samo njemu razumljivim jezicima, zapeva po diplomatskim i inim skupovima, sve u nameri da odbrani Kosovo, da poveća BDP, da stamani mrsku opoziciju, da ga Najveći Hodajući Srbski Sin voli beskrajno i večno…

Ali, avaj… Ovih dana, ori se pjesma, njojze hvala, sa svih strana, a naše muzičke dive Ivice nema među njih.

Sad, ne mislim na ove što su propevali ili će tek, na raznim privođenjima sa ili bez poligrafa, a koliko do juče su duvali u istu trubu, da ne kažem tikvu, sa Prvim Dirigentom, već na prave, muzičko-političke-rodoljubne talente.

Tako na primer, žandarmerija. Forma – horsko pevanje. Stil – otpada sve od mene… Znak za početak tačke daje lično Vulin, prva „truba“ naše političke umetničke scene, a sve se odvija pred vrhovnim komandantom koji je do stroja stigao nakon uspešno odbranjenog srpskog naroda na Kosovu.

U Raškoj. Dalje nije mogao, ili nije smeo, vrag će ga znati. A ni partituru nije poneo.  Gledam, sve onako, kršni momci, poza, stav, pušketine, sve i – pesma. U našoj umetničkoj javnosti odmah se začela polemika da li je narečena muzička numera pesma iz filma Boj na Kosovu ili pak, naknadno prisvojena tzv himna JSO, but, jbg, aktuelna je svakako.

Upravo se odvija po ko zna koja po redu odlučujuća bitka za Kosovo, ali samo u slučaju da branitelji imaju uredan PCR test, a ujedno se bije i bitka za oslobađanje zlikovca Zvezdana Jovanovića iz zatvora. Što bi više čovek tamo trunuo, pa samo je ubio premijera… Nije mu nađeno ni deset grama trave zaboga.

Mislim ja, naivna, ne može niže. Uvek može.

Direktno iz svog ofisa, uz pratnju harmonikaša kreatura Dodik zove svoju mamicu i zapeva joj u telefon. Ja znam da je majčinska ljubav bezgranična i bezuslovna, ali moja pokojna baka znala je reći za neke stvorove – Ovome ni majka ne bi rekla rano moja…

I tako.

Uhvatim sebe kako sa setom i žaljenjem vraćam u sećanje slike našeg ex predsednika Tome kako mlati sa nekim štapom izigravajući učesnika u kolu u nekoj zemlji u pizdincima, za koju možda ni pre, a ni posle toga nismo čuli. Ako i jesmo, ne znam zašto jesmo.

Dalje, Bilmez Od Jagodine. U kupaćim gaćama. Dere se i gura u bazen ubogog pevača sa sve mikrofonom. Pa ti prizori mi sada deluju kao svetli primeri naše scenske diplomatije koja nam otkriva koliko smo mi, živi bili, budalasti, pa nas to zabavlja i kravi nam led oko srca spram takvih umetnika. Onako, moraš  da nas voliš u toj našoj gluposti, baš kao što i verovatno mama sa one strane telefonske žice, voli svog sina budalu.

Ja se ne osećam kao ta mama. Osećam se kao mnooogo starija sestra, oduvek starmala, namćor u porodici, koju kriju kao gubavu jer ih bruka svojom jezičinom i lakše im je da je proglase ludom nego da se i sami zapitaju – Ima li ovim igrokazima kraja ili da puštamo redara da razvija ove bedevije?