Dikcijom presude Haškog tribunala (Šainović i drugi) srbijanska vojska i policija su od kraja marta do početka juna 1999. godine, u široko rasprostranjenim i sistematskim akcijama, sa Kosova protjerale najmanje 700.000 albanskih civila.
Piše: Bojan Tončić
Zločini i zločinci se ponovo vraćaju kući: na beogradski aerodrom Nikola Tesla sleteli su 8. oktobra, personifikovani u pripadniku udruženog zločinačkog poduhvata Sretenu Lukiću, deportacije, prisilno premeštanje, ubistva i progon kao zločini protiv čovečnosti. Komandant Štaba MUP-a Srbije za Kosovo i Metohiju osuđen je presudom Žalbenog veća Haškog tribunala na 20 godina zatvora; izdržao je, lelekali su njegovi branioci i poštovaoci, više od dve trećine kazne, kao da je reč o obavezujućem pravilu, odnosno utemeljenoj pretpostavci da se za to vreme zlikovac resocijalizovao.
Vlasnik Medalje Obilić, kojom ga je za ratne zasluge na Kosovu odlikovao Slobodan Milošević, istina, beleži u biografiji i nagrade koje je, kako navode poljske vlasti, dobijao kao savesni robijaš; tek, Poljaci, čiji je štićenik i abonent bio, propisuju za njegova ratna dostignuća samo 15 godina zatvora. Srbijanski je ratni heroj vraćen u pritvor u Ševeningenu, potom u Srbiju, kao kazna koju će ona doživeti kao nagradu. Nije bilo razloga za to, istina, zapovednik zloglasne srbijanske kaznene ekspedicije neće moći da ponovi počinjena krivična dela, što, naravno, ne znači da je, kazali bi pravnici, postignuta svrha kažnjavanja. Štaviše, znači da se Tribunal ponovo, nakon, recimo, prevremenog oslobađanja Nikole Šainovića i Vladimira Lazarevića, te presude o nevinosti Momčila Perišića, delegitimisao u ovom segmentu svog delovanja. Dokazi, pak, koje je prikupio, nesporni su i otvaraju prostor za suđenja pred domaćim sudovima (kojih neće biti).
Počelo je, onako, tek u primisli zlonamernika opasno: “Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Ali, bez obzira kakve da su, bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na polju Kosovu”, izgovoriće juna 1989. Slobodan Milošević na Kosovu polju, povodom 600 godina Kosovske bitke.
Nastavljeno je stilski doteranije, baš književnički: “Moguća su planska preseljenja i razmena stanovništva, što je najteže, najbolnije, ali je i to bolje od života u mržnji i međusobnom ubijanju”, najaviće javne kartografske aktivnosti jedan od kreatora srpskih nedosanjanih mapa Dobrica Ćosić (Politika 26. jula 1991.).
Nekog mora da boli
Došlo je i do terenskih radova, a to obično valja prepustiti profesionalcima kakav je Sreten Lukić.
Dikcijom presude Haškog tribunala (predmet Šainović i drugi) srbijanska vojska i policija su od kraja marta do početka juna 1999. godine, u široko rasprostranjenim i sistematskim akcijama, sa Kosova proterale najmanje 700.000 albanskih civila. “Deportacije i prisilna premeštanja praćeni su masovnim egzekucijama civila, među kojima je bilo i žena, dece i staraca. Zločini su počinjeni u okviru delovanja udruženog zločinačkog poduhvata koji su činili najviši zvaničnici Srbije, čiji je cilj bio trajna promena etničke strukture Kosova.”
U nemilosrdnom progonu gorele su opljačkane kuće, ubijani muškarci i dečaci, nemoćni civili. “Gotovo su svi zločini počinjeni 1999. godine izvršeni po istom obrascu. Vojnici bi ušli u selo i isterali meštane, kosovske Albance, iz njihovih domova. Potom bi odvojili muškarce od žena, dece i starijih. Isterivanje iz domova i razdvajanje muškaraca bilo je praćeno zlostavljanjem, uvredama, pljačkom i uništavanjem imovine. Nakon što bi izdvojili muškarce, ženama, deci i starijim bi bilo naređeno da idu u Albaniju. Zadržani muškarci su streljani u grupama. Njihova tela su potom spaljivana ili odnošena na skrivene lokacije (Fond za humanitarno pravo, Dosije 145 brigada)”.
Tada je bilo izvesno na čiji je bol mislio Dobrica Ćosić. Bilo je i mnogo ranije, ali to je već ista priča.
Svi ste vi Sreten Lukić
Svaka sličnost sa srebreničkim genocidom namerna je, razlika je, između ostalih, u tome što realizaciju sličnim rukopisom potpisuju starije sestre svih državnih bandi – vojska i policija Srbije, a učestvuju još i kriminalci, desperadosi, legionari, robijaši iz srbijanskih kaznionica.
Jedan je prećutani detalj prekinuo mnoge živote, možda je, ako ima savesti, obeležio i život besmisleno oslobođenog komandanta Štaba MUP-a Srbije na Kosovu. “Kako se niko u Srbiji nije zapitao zbog čega nema zarobljenika i kakve su to Vojska i policija kad nema zarobljenih? Ključna zapovest u operacijama Vojske i policije na Kosovu bila je: ‘Nema zarobljenika!’”, rekla je u jednom intervjuu Nataša Kandić, osnivačica Fonda za humanitarno pravo.
Nakon neuspešne terenske realizacije etničkog prekomponovanja nisu presahli snovi srbijanskih nacionalista koji bi, ovoga puta “mudro” i bez srljanja, da se domognu Muratovog turbeta, i opojnih mirisa crvenih božura. “Ja se zalažem sa razgraničenje sa Albancima. To da imamo teritoriju za koju se ne zna ko je kako tretira i šta kome pripada… To je uvek izvor potencijalnog sukoba, potencijalnih nedaća i mnogo problema. Da li ćemo u tome uspeti ili ne – to je već druga stvar”, rekao je avgusta 2018. predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Država Srbija je predano radila na tome da uspe, još za vakta Sretena Lukića, ali, nije uspela. Lukić je slobodan čovek, ali se još ne zna da li i kada odgovarati i, namerno odaberimo Operaciju Reka, oni koji su povlačili oroze i u selu Meja ubili 274 muškarca i dečaka. Ubice ukupno 350 muških osoba u selima Dobroš, Ramoc, Racaj, Korenica, Molić, Brovina, Guska, Nivokaz, zapadno od Đakovice, 27. i 28. aprila 1999. Ljudi čiji su posmrtni ostaci pronađeni u sekundarnim i tercijernim grobnicama u Batajnici, dvadesetak kilometara od centra Beograda.
Zločini kao državni posao
Prema komandantu Lukiću, Srbija je bila velikodušna; pospetooktobarska vlast produžila je snove Miloševića i njegovih akademika, a Lukić je unapređen u čin general-pukovnika. Bio je pomoćnik načelnika Resora javne bezbednosti i načelnik Uprave pogranične policije u MUP-u u Beogradu. U januaru 2001. imenovan je za pomoćnika ministra i načelnika RJB. Uz podršku Vlade Srbije, nakon obelodanjivanja haške optužnice u predmetu Šainović i drugi, organizovane su demonstracije dve i po hiljade policajaca, pripadnika Žandarmerije, studenata policijske akademije, penzionisanih policajaca, konja i pasa u centru Beograda, u čast Lukića i odbranu zločina i zločinaca. Policajci su istakli parolu “Svi smo mi Lukić” i demonstrirali protiv optužnica za ratne zločine po komandnoj odgovornosti. Govorili su da je MUP Srbije na Kosovu “časno obavio svoj posao”, koristeći rečenicu apostola Pavla: “Ne dozvoli da te zlo pobedi, pobedi zlo dobrim”. Što se može izraziti i brojkama – prognano je više od 700.000 kosovskih Albanaca, najmanje sedam hiljada ih je ubijeno, ili se vode kao nestali.
A general koji nije imao čega da se boji, budući da će pred Tribunalom kazati da nije kriv, ipak se predao, dobrovoljno – kad su ga uhvatili na spavanju i u pidžami premestili u Ševeningen. Možda ne samo ornamentalni detalj, u Hagu je presuđeno i višegradskom monstrumu Milanu Lukiću, generalovom rođaku, a generalu se pripisuje ekspresno izručivanje njegovog rođaka vlastima Republike Srpske, da mu “sude” zbog kriminalnih akcija po Srbiji.
Vratio se, eto, Sreten Lukić – kao da nije ni odlazio. Kao da mu nije suđeno i, kako-tako, presuđeno. Kao da i u njegovom sudskom predmetu nije dokazano da su zločini bili planirani državni posao, baš kao što je kasnije planirano i realizovano (još se realizuje) njihovo zataškavanje i podsmevanje bolu žrtava. Valjda kao poslednje u nizu dostignuća morbidne kreativnosti i neljudskosti. Neka malo predahne i – eto ga, poput Veselina Šljivančanina, na tribinama vladajuće Srpske napredne stranke, ili u Glavnom odboru Miloševićeve Socijalističke partije, uz kolegu po optužnici i robiji Nikolu Šainovića. Možda će i da piše, general Nebojša Pavković sačinio četvorotomni kosovski ratni dnevnik, može i Lukić da smandrlja neku kupusaru.
Predmet Lukić, dakle, nije zatvoren, kao ni zdravstveni karton obolele Srbije; malo je razloga za optimizam (nema ih). Nevinost sa državnom zaštitom caruje, policajci vežbaju gađanje na mestu masovnih grobnica, tik pored novosagrađene pravoslavne bogomolje, na toponimu koji je režim odabrao za memorijalni centar sa spomenikom Srbima postradalim u ratovima devedesetih.
Aljazeera Balkans
