Aleksej Kišjuhas
Kao da u našem obrazovanju ne postoje mnoge druge falinke i rupe u znanju, nedostajale su nam jedino – nacionalne čitanke. Iz srednjih stručnih škola već su svetosavno proterane i Logika i Filozofija, bez mnogo pompe i bunta.
Dok je iz gimnazija proteran Ustav i prava građana, a i Sociologija se odavno klima i kinji. Zato je uvedeno intoniranje himne, i svako malo se drobi o uvođenju đačkih uniformi u škole.
Umemo li bolje od toga? „Za koga i za šta mi spremamo đake, ukoliko im nije potrebna istorija ljudske mudrosti, alati ispravnog zaključivanja, nauka o ljudskim pravima i poveljama slobode?“ – razborito se zapitala Marija Vasić, profesorka sociologije u čuvenoj novosadskoj gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“, osnovane još 1810. godine.
Pa, biće da ih spremamo jedino za etničke žalopojke, ako ne i za nove sukobe i rat. Nacionalne čitanke mogu biti samo implicitni priručnici za Predvojničku obuku (za dečake) i Domaćinstvo (za devojčice), bar prema vladajućem svetonazoru ili kulturnoj hegemoniji nacionalizma. Ali, krenimo redom.
U proleće 2023, usvojen je Predlog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima, i gde se našla i nacionalna čitanka, najavljena za jesen iste godine. Nacionalno osvešćeni mediji poput Večernjih Novosti o tome su izveštavali kao o prvorazrednom događaju u našem društvu i obrazovanju.
Pa nije bilo ništa od toga, ili je negde bitno zapelo. Sada je jesen 2024, i dotična nastavna sredstva su iznova najavljena kao jedno „Evo, samo što nisu“, iako je školska godina odavno počela. Uzgred, inicijativa za nacionalne čitanke započela je još 2021, a bila je podstaknuta filmom „Dara iz Jasenovca“ i govorom tada policajskog ministra Aleksandra Vulina da „udžbenik istorije mora da napiše država Srbija“. „Sada će država da napiše udžbenike“, ubrzo je poručio Aleksandar Vučić, jer vide da je to dobro.
A u međuvremenu, nekada ugledni i veliki (državni) Zavod za izdavanje udžbenika pripojen je kao puko odeljenje Službenom glasniku. U Novom Sadu, prostorije Zavoda ustupljene su Srpskoj pravoslavnoj crkvi, slava bogu i restituciji. Uzgred, sve je to već viđeno u Materi Rusiji, i gde niko mlađi od 25 godina života nije doživeo drugog vladaoca do Vladimira Putina.
Ruska vlada je usvojila zvaničnu obrazovnu politiku prema kojoj do 2030. godine valja „stvoriti patriotsku, visoko moralnu i odgovornu generaciju ruskih građana“, te omladina dobija novi predmet posvećen „osnovnim principima bezbednosti i odbrane Otadžbine“. Umesto lekcija posvećenih prvoj pomoći i ponašanju u vanrednim situacijama, sada će se učiti pucanju, pevanju i patriotizmu.
Pa je oko 193.000 prosvetnih radnika u Rusiji prošle godine dalo otkaz, jer ne žele da saučestvuju u tome (ni da ih đaci potkazuju vlastima zbog manjka patriotizma).
Na nekim univerzitetima već postoje obavezni predmeti o „osnovama ruske državnosti“, iznova radi promocije „patriotizma“, rađanja dece, i „ideoloških doktrina ruske civilizacije“.
Država je finansirala i kompjutersku igricu na ruske patriotske teme (gde akter ili heroj oslobađa Moskvu od mrskih Poljaka), a organizuje se i na stotine omladinskih kampova, konferencija i ostalih sletova koji promovišu ruski nacionalizam i raspojasani putinizam.
Natrag u Srbiji, nacionalna čitanka je kao obavezno nastavno sredstvo osmišljena tako da „na adekvatan način, đake upozna sa tradicijom, jezikom, umetnošću i prošlošću“, nedavnim rečima ministarke prosvete.
Ona za cilj ima „razvijanje ličnog i nacionalnog identiteta, razvijanja svesti i osećanja pripadnosti Republici Srbiji, poštovanja i negovanja srpskog jezika i maternjeg jezika, tradicije i kulture srpskog naroda i nacionalnih manjina na prostoru Republike Srbije“, kako navodi spomenuti predlog izmena Zakona.
Da li će u njoj zaista biti mesta za tradiciju i kulturu Mađara, Albanaca, Rusina ili Roma ostaje da se vidi.
Uzgred, najavljeno je i uvođenje većeg broja časova fizičkog vaspitanja, ali i vraćanje obaveznog vojnog roka. Vaistinu, za šta onda tačno spremamo srpsku nejač?
Za kompetencije pismenosti, matematičke i tehnološke kompetencije, digitalne kompetencije, kompetencije učenja i kako se uči, za interkulturne kompetencije – ili možda za nekritičku lojalnost državi, naciji i vođi? Za 21. ili za 19. vek? Za topovsko meso?
A šta mislimo o sledećoj blesavoj ideji? Da se napiše neki obavezni udžbenik, priručnik, nastavno sredstvo, šta li, o – nenasilju u školama? Kao da smo imali i da imamo taj problem u školama i društvu? Ili, umesto da rešavamo problem društvene nejednakosti, mi bismo radije da školski i nacionalno uniformišemo decu, i tako zasenimo golemo klasno raslojavanje.
Zatim, možda nam nedostaje i neko seksualno obrazovanje? Lekcije o bezbednosti na internetu, umesto lekcija iz državne bezbednosti?
Ma kakvi, zlo i naopako, glavni je problem što nam deca i omladina nisu dovoljno nacionalno svesna, već pod grešnim i inostranim uticajima.
Nacionalna čitanka je zato refleksija nacionalne frustracije, kako je o tome pisala Ana Jovanović za Peščanik, ali i sjajno analizirala Dubravka Stojanović u studiji „Prošlost dolazi“ (2023).
Samozvanim nacionalnim čitankama, srpski narod se zapravo – autofolklorizuje. Šta to znači? Kao što se i manjinske etničke zajednice u javnosti, medijima (pa i školskim programima) neretko svode na puki folklor, banalni nacionalizam, jeftini tradicionalizam, ili jedno „tancuj, tancuj, vikrucaj“, nešto slično se očigledno priprema i za srpsku decu po školama i unaokolo.
Jedno političko, ideološko i posve narajcano „upoznavanje đaka sa tradicijom, jezikom, umetnošću i prošlošću“, kao da o tome do sada nije bilo reči na časovima srpskog jezika i književnosti, istorije, te muzičke i likovne kulture. Ili, kao da postojeće čitanke već nisu dovoljno – nacionalne.
U pitanju je školski primer staromodne i duboko konzervativne obrazovne logike prema kojoj se deci ima govoriti šta treba da misle – umesto kako da misle. „Šta treba da znaju“, umesto da se pitaju sledeće: „A kako to znamo?“.
Dakle, umesto da kritički razmatraju i preispituju tradiciju, istoriju, književnost ili pak „Svet oko nas“, poslovičnim klincima i klincezama valja „preneti znanje“ kao da je u pitanju list papira, odnosno sadržaja osmišljenih u Ministarstvu sile, pardon, prosvete.
A globalni trend je odavno u pisanju zajedničkih (panevropskih ili regionalnih) udžbenika istorije nekada zaraćenih nacija.
I još je Danilo Kiš pisao o tome da je i književnost jedna i nedeljiva. Ili, kako je nedavno istakla književnica Lana Bastašić, „Za mene Andrić ne može biti važniji od Džojsa, niti obrnuto“.
Uostalom, šta je sledeće? Nacionalna fizika? Nacionalna hemija?
Nacionalna tablica množenja? Nacionalni Svet oko nas već imamo. Umesto širenja vidika u obrazovanju, mi ćemo da ih sužavamo. A staro je pravilo – što su nam čitanke nacionalnije, to se manje čita.
Iako su još uvek u najavi, izvesno je da će najnoviji udžbenici biti u funkciji nacionalističke propagande, odnosno apdejtovani priručnici za pumpanje nacionalizma.
DSZ i ONO za srpski svet. Samo još jedna lekcija u nizu iz istorijskog revizionizma, od Drugog svetskog rata do ratova devedesetih. Zatim, još jedno drobljenje na temu Srbije kao večite žrtve raznih nepravdi, umesto otvaranja tema o odgovornosti i krivici.
Najzad, i lekcija na temu srpske tradicije, vere i nacije kao otklona od vrednosti dekadentnog Zapada, odnosno modernosti i prosvetiteljstva. Naravno, bez kritičkog promišljanja skaradnog stanja javnog zdravlja, obrazovanja, društvenih nejednakosti ili životne sredine u našoj državi i društvu. A hajde da u prosveti i prosvećivanju zamislimo – racionalne čitanke?
Kao svojevrsne priručnike za odbranu i zaštitu od lažnih vesti, propagande i dezinformacija? I koje kritički preispituju tradicije, vere i nacije, umesto da ih obožavaju? Državu koja će kod dece i omladine promovisati kritičko, a ne nacionalno mišljenje?
Nedostaju nam racionalne, a ne nacionalne istorije, geografije, pa i kulture. Baš kao i racionalne obrazovne politike.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
