уторак, фебруар 27, 2024

Putinov rat i mir

Slične objave

Podeli

Piše: Novica Milić

Dvadesetčetvrtog februara 2022. godine snage ruske armije započele su veliki napad na Ukrajinu bombardovanjem tzv. “stateških tačaka” svog suseda. U televizijskom obraćanju koje je Vladimir Vladimirović Putin ranije snimio ovako započet i objavljen rat nazvan je “specijalna vojna operacija” (военная спецоперация) a za ciljeve ove “specop” naznačeni su “denacifikacija” (čitaj: rušenje legitimne ukrajinske vlasti, pre svega predsednika Volodimira Zelenskog) i “demilitarizacija (u prevodu: uništenje ili barem bacanje na kolena ukrajinske vojske), kao primarni ciljevi jačanja bezbednosti same Ruske federacije koja se osetila ugrožena ne samo od strane Ukrajine (tamo je, po ruskom vođi, “instalirana” prozapadna marionetska vlast), već i od strane NATO saveza.

Desetak sedmica pre napada je Putin nagomilao blizu dve stotine hiljada ruskih vojnika na svojoj zapadnoj granici prema Ukrajini i na severu u Lukašenkovoj Belorusiji, što je, uz postavljanje posebnih jedinica pomorske pešadije i flote u Crnom moru i na od 2014. godine okupiranom krimskom poluostrvu, bila trianguacija jedne snažne vojne mašinerije pripremljene za invaziju. Sve se to videlo i čulo, i mada je Kremlj neprestano odbijao da će napasti – Putinovi najvažniji ljudi poput portparola Peskova, odnosno Zaharove, uz Lavrova, koji obnaša i funkciju šefa kremaljske diplomatije, govorili su da su glasine o agresiji samo “zapadnjačka histerija” – samom napadu je prethodilo zvanično priznavanje separisanih područja Luganska i Donjecka kao “nezavisnih država”, što je Duma u Moskvi (njena uloga je da glumi ruski parlament) najpre predložila vrhovnom “kagebejščiku” i novom (od 2000. godine) “hazjajinu” Putinu a onda aminovala i samu “specop”.

Deset dana kasnije, kad beležimo ove redove, Duma je – jednoglasno, razume se – usvojila zakon po kojem će se zatvorski na do 15 godina kazniti svako ko ovaj rat nazove ratom, nedaj bože agresijom, već je u opticiju u ruskom prostoru i svetu dopušten jedino zvaničan naziv “specijalne operacije”. Hrabri unutrašnji protesti protiv rata ugušeni su hapšenjima blizu deset hiljada ljudi, a ruski mediji su stavljeni pod kontrolu vlasti: neki koji su važili za “slobodne” (bili su zapravo poluslobodni) ugasili su se sami. Informatički mrak u Rusiji pojačan je sprečavanjem dostupnosti stranih medija, zabranom emitovanja ili reemitovanja zapadnih televizija, blokadom internetskog informisanja i tzv. socijalnih mreža. Unutrašnja zvanična propaganda je dobila na visokom intenzitetu. Putinova Rusija je počela da klizi u stanje okupiranog društva, slično za sada stanju iz doba Brežnjeva, a kako su osnovne poluge vlasti one čiju kičmu predstavljaju tajne službe, uz aparate administrativne i fizičke represije, postoji opasnost po same Ruse da kliznu i dublje, ka vremenu Džugašvilija i logorskog sistema. Prvi elementi su već tu.

1.

Iako je ruska agresija vidljiva i medijski široko dokumentovana, iako je na nju upozoravano desetak dana pre napada, izgleda kao da je i Ukrajince i Evropljane zapanjila, iznenadila, šokirala. Rat u komunikaciju ljudi sa svetom i sobom unosi snažan epistemološki učinak telesnog: kogniciju, selekciju i obradu informacija od strane intelekta u trenucima izbijanja rata, a i znatnim delom u njegovom toku, određuje opasnost u kojoj se tela nalaze kao biološka tela. Ovo sužavanje, kontrakcija duha i razumevanja događaja koji se odvija teče po poznatom principu “redukcije kompleksnosti”, principu inače važnom za ljudsko razumevanje sveta kad se složenost tekućih procesa redukuje, svodi kako bi se uopšte shvatalo šta se zbiva (jer masa konkretnosti prevazilazi mogućnosti poimanja). “Redukcija kompleksnosti” prisutna je u svakom stanju, na njoj počivaju logike uopštavanja, odnosno generalizacije kad se određenom aproksimacijom (zanemarivanjem specifičnosti i desingularizacijom sličnosti kao parametrima) i reevalucijom (vrednovanjem jednih elemenata kao važnijih na račun ostalih) uspostavlja konfiguracija za interpretaciju, za posredovanje događaja kako bi razum razumeo šta se zbiva. Ta se konfiguracija nameće kao konceptualni okvir unutar kojeg se događaj smešta, ali taj je “okvir” više niz hijerarhijskih strata nego što je puko uokvirivanje, kao što je i konceptualni aparat maska: iza navodnih pojmova su skriveni interesi, a naročito afekcije, afekti, instinkti i strasti. Ovo ničeovsko uspostavljanje “pojmovnog kolumbarija” navika je ljudskog intelekta, podržano od strane dva i po milenijuma evropske metafizike: isticanje prvenstva intelekta nad telom, duha nad čulima, pojmova nad afektima, zvuči dobro i ima ne retko dobre posledice – razvoj civilizacije, naročito naučno-tehničke, svedoči o tome – ali ima i svoju lošu stranu (i ne jednu, ali redukujmo i mi ovde jednu dugačku istoriju duha), jer u ime duha i njegovih “sublimacija” potiskuje telo. Tek se u novije vreme, na tragu Ničea (koji je tu donekle sledio Spinozu iz Etike, a Spinoza u Etici je pola govorio o Duhu, a pola o Afektima), nakon Fukoa pojavilo istraživanje epistemološkog položaja tela, ali je ovo novo otkrivanje tela kao problema za saznanje (i ne samo saznanje) često banalizovano seksualizacijom kroz akademske feminizme i LGBTO+fantazme, a biopolitička misao Fukoa razblažena u univerzitetske rapsodije i opevana kroz oktave poena za karijeru.

Pominjem feminizam i njegovu akademsku sveopštu degeneraciju jer je biopolitički pogled na rat jedan od presudnih za shvatanje rata. Recimo, dok je politički feminizam (borba žena za jednaka politička, pa i ekonomska prava, pre svega) velika tekovina modernog doba, i nešto čega sam bio i ostao verni saputnik, potiskivanje pola u ime roda, odnosno telesne elementarne distinkcije između muškog i ženskog zarad “novih” i ostalih “fluidnih” identiteta, zamagljuje jedan od najvažnijih uvida u prirodu rata: da su muškarci u položaju aktivnih, međusobno poništavajućih žrtava, a da su žene pasivne žrtve, utoliko veće i važnije jer su najznačajniji nosioci biomoći kao instinkta i volje za životom. Da se žene pitaju, i da se njihovi odgovori knjiže, ratova bi bilo zacelo mnogo manje.

Kao što bi i razumevanja rata kao ljudskog fenomena bilo uspešnije ukoliko bi epistemologija bila pod manjim pritiskom metafizike konceptualnosti i potiskivanja afekata. Kao što bi i činjenica gde ti se telo nalazi kad izbiju oružani sukobi bila više uvažavana za doživljaj događaja rata i poimanje opasnosti kao neposredne, direktne biopasnosti. Posredovanja, indirektne generalije na koje nas je tradicija mišljenja o ratu navikla verovatno služe i kao instrumenti duhovne samoodbrane – da ne bismo poludeli od strahota rata – ali ne treba nikad smetnuti s uma, mada to nije nimalo lako, da u ratnom metežu od položaja naše guzice zavisi ukupni naš opstanak, kao što ne treba smetnuti s uma ni da je položaj iste i njen raspored u konstelaciji politike uveo, još u doba Francuske revolucije, u ideologiju koncepcije levice i desnice, oko čijeg se definisanja, programiranja i akcionog potencijala spore intelektualne elite već preko dva stoleća. Biopolitika se, čak i kad se nastani samo u mozgovima – a možda najviše tada – vraća kao senka koju vučemo za sobom i koje nijedno svetlo ne ukida. Pa rat nije samo Klauzevicev “nastavak politike drugim sredstvima”, već je i politika “nastavak rata drugim sredstvima”, što je prvi naslutio Rejmon Aron, a izrekao upravo Fuko, i to u seminaru o potrebi odbrane društva, gde se i razvila misao o biopolitici (i kad neko navodi Fukoovo Rađanje biopolitike kao rodno mesto te misli, onda je to pouzdan znak da zapravo Fukoa nije ni čitao). Pišući prošle godine Jagnje iz bezdana (knjižicu o balkanskim ratovima devedesetih) doživljavao sam povremene emocionalne, skoro somatske spazme dok sam proveravao pojedine strahotne događaje i podatke iz doba od pre dve-tri decenije. Telo uvek govori, čak i kad ćuti.

Zašto sve ovo pominjem u osvrtu na Putinov sadašnji rat? Zato što sam uveren da se ne može razumeti bez biopolitičke perspektive. Kad je ruska armada počela invaziju prvih je dana Putin – naročito od časa kad je Šojgu i Gerasimovu naredio stavljanje ruskih nuklearnih potencijala u stanje pripravnosti – u zapadnim medijima opisivan kao “lunatik”, kao poludeli, iracionalni vođa. Svakako je zaličio na ludaka: niti se nuklearno oružje tako olako stavlja u stanje pripravnosti, niti se to čini javno, na televiziji. Niti cilj “denacifikacije” ukrajinske države pije vodu (Zelenski je, barem, jevrejskog porekla kome je familija stradala u holokaustu), uprkos drekama visokih ruskih zvaničnika i promotera Putinove agresije. Kartapolov, predsednik komiteta Dume za odbranu sinoć je na državnoj ruskoj TV, u udarnom terminu, izjavio: “De facto, mi smo u ratu sa NATO-m”, a dan ranije je Solovjev na istom kanalu ustvrdio: “Džo Bajden je nacista. Američki kongresmeni – demokratski i republikanski – su nacisti. Nemački kancelar je nacista. EU lideri su nacisti… jer njihove sankcije su pokušaj da se sačuva naonacizam u Ukrajini”. Isti je voditelj, najpoznatiji na državnim kanalima, neka vrsta ruskog Marića s Hepija, besneo što mu Italijani konfiskuju luksuznu vilu na jezeru Komo, i pozivao se na svoje “sveto pravo” privatne svojine.

Kao što ni rat Putinove Rusije protiv Ukrajine svakako nije samo “specijalna operacija”, već mesecima ranije planirana masivna i masovna vojna operacija, najavljena, da ne bude zabune, još u leto prošle 2021. godine u Putinovom autorskom članku, eseju u kojem je na ipak jasan način izneo razloge za ovo što će uslediti. Though this be madness, yet there is method in ‘t, kaže Polonije za Hamleta u Šekspirovom Hamletu: “mada je to ludilo, ipak u tome postoji metod”. Pa tako i kod Putina: a kako je metod (methodos) put (pravi, što ne treba uzeti samo u užem metafizičkom značenju ispravnosti kao istinitosti, već kao pravu, najkraći put između dve tačke) ulančavanja razloga, uspostavljanja niza u sudovima, njihovih hijerarhija i daljih izvođenja ka konkluzijama, tako i u Putinovom razmišljanju postoji logika. Ona je po svojem karakteru “aberantna”, ali je logika u načelu jedna pogolema “aberacija”, verovanje da se u ime neke “norme” može ustanoviti i onda ispraviti “devijacija”, odnosno “defekt” optike leće ili ogledala. Ukratko, ovde ćemo se najviše baviti pitanjem koja je vrsta racionalnosti (makar bila i “racionalnost”) koja je povela Putina i njegovo okruženje da započne ovaj rat, katastrofalan po učinku i kretanju (katastrophe je ne samo loš, poguban ishod, već veliki preokret, obrt).

2.

Šta je Putin napisao u svom autorskom ogledu pre više od pola godine? Naslov tog uratka strateške važnosti je “O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca”. To je i osnovna teza: Rusi i Ukrajinci su jedno, tačnije Ukrajinci su Rusi koji su to u novo doba, poslednje dve-tri decenije, zaboravili jer počeli da se petljaju sa “Latinima”, odnosno Zapadom (to otprilike misle i Rusi o Srbima, kad su uopšte čuli za njih, kao što slično misle Srbi o Crnogorcima i ostalima naokolo). Ova ruska nacionalistička teza postoji već odavno, ali je osnažena u Rusiji naročito nakon raspada Sovjetskog saveza od strane novih ruskih ideologa, pa se na nju zalepio i Putin.

Odatle slede ne samo konkluzije ovog ili onog tipa, već i potreba za akcijom. Ali zadržaću se malo oko Putinovog obrazloženja, jer zadire u pomenuti “metod ludila”. Naime, prizvan je geoistorijski ili hronopolitički moment koji će voditi geopolitičkom zaključku: današnja Ukrajina je označena kao postojbina ruske stare države, u čijem je središtu ono što se u knjigama zvalo Старая ili Древняя Русь, “kolevka” ruske državnosti, arkhe njihove nacije-države. “Prava” Rusija, Russia Proper, ova današnja, prostire se od Sankt Petersburga preko Moskve do Urala, a onda preko Urala u Aziju duž Kazahstana, Mongoloje i Kine sve do Japana, a nekadašnje, “istorijske” etnije obuhvataju uz Ruse, i Beloruse (u ime kojih vlada Lukašenko), još “Maloruse” (to bi bili i Ukrajinci). Ali sve su to, za Ruse, tvrdi Putin, Rusi. Ergo, današnja Ukrajina je izmišljotina, sa slabim uporištem u istorijskoj tradiciji, odnosno i bez tog uporišta, kad se metodski “redukuje kompleksnost” i “sublimišu” generalizacijom “singularnosti”. Današnja Ukrajina, kao država, fikcija je koju održava Zapad, a ta je država sada na poslu uspostavljanja Ukrajine i kao nacije, već prema logici moderne istorije o političkoj strukturi države-nacije. To da se Ukrajinci osamostaljuju od ruskog kolonijalizma zanemareno je.

To je jedan krak Putinove argumentacije. Oslanja se na istoriju (na šta se, kroz redukcije, može sve interpretirati u svoju korist), i služi legitimaciji akcije koja je onda logičan zaključak: Ukrajina je fikcija, ta se fikcija može dovesti u pitanje, pa i poništiti. Ako zatreba i ratom. Drugi krak argumentacije je više afektivan nego što dolazi iz logike ili metoda jedne političko-istorijske kazuistike. Poslužiću se izrazom koji je poslednji veliki mislilac rata – ime tog Francuza je Pol Virilio, prevođen ponešto i kod nas – smislio za jedno od objašnjenja prirode rata. Virilio je govorio o “bunker arheologiji”: bunker, pak, nije samo ukopavanje u betonirane rupe i kanale zarad spasa tela, već ova biopolitička arhitektura (koja kasnije ima svoju arheologiju) određuje i politiku duha: postoji, sugeriše Virilio, bunker mentalitet, bunker duh, bunker subjektivnost.

Ta vrsta bunker subjektivnosti je zapravo mentalitet (“psihologija”) izgrađen u periodu Sovjetskog saveza, i pre, a naročito posle Drugog svetskog rata. Zapad je, kapitalistički, liberalno-demokratski, buržoaski, glavni protivnik, a kad se posmatra vojno, kroz NATO savez, i neprijatelj. Neprijatelj vreba. Oni koje vreba moraju ostati budni. Budnost je tu sredstvo vladanja masama, odnosno mehanizam za njihovu homogenizaciju kroz buđenje i jačanje straha. Što će reći putem biopolitike afekata: doziranje straha, upravljanje strahom, u interesu je vlasti, iako nije u interesu masa. Afekti i interesi – politička metafizika uzima ovo potonje kao instrument svoje racionalizacije, zanemarujući prve ili iz izvodeći a onda svodeći na druge – tu se ne samo razilaze, već se opet okupljaju izokrećući se: afekti masa su interes vlasti. Odnosno, strasne (afektivne) energije naroda, nacija, društva investicije su ono čime se vlast zanima u svom posredovanju – etatističkom, interpretativnom, komunikacijskom – tih energija. Malo psihoanalize ovde nije naodmet: još su kod Frojda afekcije investicije libida (libido je želja na visokom stupnju žudnje, ne nužno seksualna, ali svakako oslonjena na telo), a s Lakanom afekcije su ulančane u “označiteljsku strukturu”, odnosno u diskursivne formacije koje im pružaju tok kretanja, mrse ih i razmršuju, tkaju njima čineći uvek od tela više nego što je ono organizam: diskursivno telo u kojem kola neka moć.

3.

Konkretno, Rusi su zastrašivani decenijama, i to po dubini: Zapad je bio babaroga, i ostao je strašilo i nakon pada Sovjetskog saveza, čak i kad se trudio i predstavljao kao prijateljski. Iz strašila za vrapce Zapad je ponovo izranjao kao babaroga, a to znači i noćna mora, čak i u Jeljcinovo vreme: ako je Gorbačovu Džejms Bejker Treći, državni sekretar u administraciji Buša starijeg, obećao da se, u zamenu za ujedinjenje Nemačke, NATO neće širiti na Istok prema Rusiji (osim na celovitu, objedinjenu Nemačku), to je obećanje “zaboravljeno”: Bejkerovo not one inch eastward zamenjeno je širokim zahvatanjima, najpre krupnim koracima priključivanja NATO savezu Poljske, Mađarske, Češke pod Klintonom, zatim to isto sa Rumunijom i Bugarskom, uz već priključeni Baltik, pa u najskorije vreme Makedonijom i Crnom Gorom. Toliko širenje NATO saveza, osnovanog 1949. godine kao odbrambenog, upravo od imperije Sovjeta, Džordž Kenan (glavni arhitekta hladnoratovske containment politike) nazvao je a strategic blunder of potentially epic proportions, a Džordž Luis Gladis, papa američkih starijih istoričara, za ovo širenje NATO saveza napisao je da je ill-conceived, ill-timed, and above all ill-suited to the realities. Demonstracije sile, one pokazne i egzemplarne, u NATO bombardovanju Srbije 1999. godine, kasnije u intervencijama u Iraku, Avganistanu, Siriji, Libiji, van i bez kišobrana Saveta bezbednosti UN, sami su potvrdile da je NATO postao vojni instrument Zapada, pre svega SAD.

Ako su američki najviši autoriteti – ali već lišeni stvarnog uticaja, osim iz vlastite reputacije koja u našem dobu malo znači – ocenili da je širenje NATO saveza “strateška brljotina potencijalno epskih razmera”, “loše smišljena, loše vremenski postavljena i nepogodna za realnosti” današnjeg sveta, kako su to onda mogli drugačije ako ne i gore oceniti ruski autoriteti? Jeljcinove reforme nisu bile male, ni postignuća baš sitna, i nije Jeljcin samo pripiti medved nastanjen u Kremlju (kako su ga slikali ne samo zapadni mediji, već i prokomunistički ruski krugovi), ali je boljševička elita, ona koju je negovao i vaspitao KBG, manevrima uspela da za Jeljcinovog naslednika dovede tada u širim krugovima manje poznatog Vladimira Vladimiroviča Putina. Putin je školovan, obrazovan i vaspitan kao KGB oficir: služio je u Drezdenu do pada Berlinskog zida, potom je bio, kao zamenik gradonačelnika Lenjingrada, jedan od prvih graditelja novog ruskog kapitalizma, onog u kojem ruska tajna služba, preko razgranate mreže saradnika, “rezervnog sastava” (koji je zapravo aktivan), doušnika, manipulatora komunikacijama, ekonomijom, finansijama, političkim asocijacijama, prikuplja, koncentriše a onda plasira kapital. Svi su ruski tajkuni, tzv. oligarsi, svoja bogatstva stekli, održali, povećali ili izgubili milošću KGB-ovih šefova. Na vrhu te piramide je sam Putin, već u četiri mandata predsednik Rusije.

Važnije za naše razmišljanje jeste da je Putin oličenje bunker mentaliteta: nije teško zamisliti razvojni put (o tome svedoče biografije iz pera više autora) mladića koji, još kao lenjingradski huligan, jedino mašta da se domogne KGB značke; potom da kao tajni operativac pridobija i “obrađuje” potencijalne i stvarne špijune, da inkognito prelazi na Zapad, sarađuje sa teroristima iz Bader-Majnhof grupe, spaljuje papire poslednjih sati raspada Sovjetske države i pada režima u Istočnoj Nemačkoj, usred paranoje koja je zahvatila tadašnje kagebejce i boljševičke naslednike, a što je, paranoično-histerični sklop, psihologija i svakog tajnog agenta, s kojom izlazi na kraj formiranjem ličnih psiho-intelektualnih bunkera koji ostavljaju trajne tragove u njegovoj subjektivnosti. Putin je visokointeligentan, sa očito veoma izgrađenim čulom za opasnost i konspiraciju, i njegovo prvo savetničko i ministarsko okruženje, njegov inner circle, biće najvećma sastavljen iz kruga KGB – kasnije preimenovanog u FSB – lenjingradskih drugara. Prvo merilo je lična lojalnost, a na dalje krugove koji se šire od centra ka periferiji gledaće se kao na više ili manje upotrebljive instrumente, kao na expendables. Rusijom vlada Putinova administracija, prezidencijalni aparat, odatle stižu nalozi i samoj Vladi, ministrima i ostaloj birokratiji, a parlamentarne stranke je Putin grupisao u tri kolone: središnju, koja je njegova i većinska, levu komunističku neoboljševičku, i desne, krajnje desne “liberalne demokrate”, verovatno namerno izrugivanje liberalnoj demokratiji (onoj “zapadnoj”), jer je ova grupacija ekstremno nacionalistička, skoro neofašistička (njima je na čelu Žirinovski). Između Putinova kolona bi trebalo da bude privid nečeg umerenog, ali sve tri kolone ritualno i složno potvrđuju Putinove odluke, zakone, dekrete. U toj “upravljanoj” ili “dirigovanoj demokratiji” stvarno odlučivanje je rezervisano za uzak krug kremaljskih kagebejaca i Putina lično, u ovim vremenima ekstremistički nastrojenim.

Budući da je Rusija velike površine, i sa ogromnim prirodnim resursima, ekonomija se slabo razvijala, već se oslonila na izvoz tih resursa, najviše nafte i gasa, ruda i nešto industrijskih prerađevina. Rusija čini 2% planetarne ekonomije (poređenja radi, EU uz UK ima udeo od 21%, Kina 17%, SAD 24%). Efektivno ekonomski Rusija je patuljak. Ona je regionalna sila po vojsci, a globalna super power jer raspolaže nuklearnim potencijalom najvećim na svetu. Očiti su disproporcije, asimetrije, poremećaji ravnoteže. Oligarhijskim ustrojstvom finansijske moći upravlja vrh, a plasmani kapitala u strane ekonomije – u pitanju su ogromne sume, kojima zapravo raspolaže Kremlj jer su nominalni nosioci u njegovim šakama – služili su i u političke svrhe. Rusija ne samo da poznaje najveći stupanja razlike između najbogatijih i najsiromašnijih, već su “specijalne operacije” Kremlja već desetak godina usmerene na korumpiranje, razjedinjavanje i ako je i gde je moguće uspostavljanje “prijateljskih” vlasti po celom svetu. Rusija se mešala u razne izbore, ne samo u SAD, već svuda gde je mogla da nađe pukotinu; britanska upravljačka klasa je rado prihvatala oligarhijske pare kako bi od londonskog Sitija načinila finansijski centar, Nemci su jako oslonili na ruski gas, zapadni industrijalci otvarali fabrike po Rusiji zbog jeftinije a stručne radne snage, i svi su živeli dosta srećno čak i nakon što je Putin anektirao Krim 2014. godine. Gunđajući zarad svoje publike, ali bez snažnijeg stvarnog protivljenja, Zapad je legao na “rudu”, naročito ako je ova poslednja doslovna ruda energenata, sirovina, i para. A zauzimanje Krima je Putina ohrabrilo da počne da sanja svoje imperijalne snove, ne samo povratak “ruskog sveta” na ranije teritorije gde živi ruski živalj, sada odvojen od matice, već i da pokuša da ispravi grešku Gorbačova odnosno Jeljcina (sam je inače bio lični izbor ovog poslednjeg za naslednika) “najveću geopolitičku katastrofu”, kako je svojevremeno ocenio raspad SSSR-a. Imperijalni snovi su mogli da postanu sve uporniji, jači i vlažniji.

4.

Osvajanje i priključenje Krima moglo bi se označiti kao prelomna tačka. Nije samo Zapad suštinski zažmurio na aneksiju, što je ohrabrilo Putina, već je Krim snažno militarizovan i, uz uspostavljanje proruskih delova Donbasa kao od Ukrajine otcepljenih regija, poslužio za poslovičnu odskočnu dasku u sličnim poduhvatima u Gruziji, potom za vojne angažmane u Libiji i Siriji. Iz tačke u kojoj ovo pišemo, i samo nakon prvih deset dana rata u Ukrajini, koji je Kremlj verovatno posle Krima zamislio kao ne naročito problematičnu avanturu gde će ruske trupe biti dočekane ako ne dobrodošlicom a ono ćutke, što se izjalovilo usled snažnog ukrajinskog otpora – kao nacija Ukrajina se konačno oblikovala tokom poslednjih decenija samostalnosti i okretanja evropskom stilu života, a sad taj sentiment nacionalne pripadnosti cementira ruska agresija – Putin je počeo da primenjuje čečensku taktiku, rušenje gradova kao što je to uradio s Groznim kad je stupio na presto, uz sada stvarnu pretnju nuklearnim “akcidentom” osvajajući atomske centrale. Ukrajinski su pružili i nastaviće da pružaju veliki otpor, što će svakako odužiti rat, uvećati žrtve na obe strane, a što će dovesti i do ogromnog stradanja civila. Zapad će doturati oružje, prazniti svoje vojne zalihe kako bi ih punio novim, savremenijim, ali njegovo izbegavanje svakog direktnijeg učešća u ratu Ukrajinu Zelenskog ostavlja na cedilu, a čini ponašanje Zapada ambivalentnim.

S jedne strane, čini se kao da je Zapad (u prvom redu SAD i EU, uz UK) prespavao ekspanziju Putinove moći, uz povremena buncanja; s druge strane, deluje kao da su zapadni planeri, političke arhitekte, stratezi prikriveni u think-tank korporacijama, okupljeni oko tajnih službi i Pentagona, uvlačili Putina u zamku jednog dugog rata koji bi se mogao veoma nepovoljno završiti po Rusiju, njenom blokadom, iscrpljivanjem sankcijama, velikim i grubim odsecanjem od sveta, siromašenjem, buktanjem unutrašnjeg nezadovoljstva, pregrupisavanjem unutar režimskog aparata, ljudskim žrtvama. Izgleda da je Putinova end game bila osvajanje Ukrajine, a možda i Moldavije, njeno rasparčavanje, uspostavljenje svojih marionetskih vlasti, uz izvesno političko potiskivanje zapadnih sila i slabljenje EU, ali se može zamisliti – jer danas više nije ništa nemoguće – čak da Rusija na kraju ove krvave, skoro apokaliptičke balade doživi raspad, bilo da se periferije počnu od nje odvajati, bilo da cena rata, ako bude dugogodišnji, možda i decenijski, postane toliko velika da se državna teritorija ne može držati na okupu pa da Rusija sama doživi sudbinu svoje ranije imperije u liku Sovjetskog saveza. Teško je ovog časa, ponavljam, izmeriti dubinu, širinu, intenzitet i naročito posledice ovog planetarnog potresa koji se tiče ne samo Ukrajine u užem pogledu (koju je Zapad delom uvukao u sukob, da bi je de facto ostavio samu), već Evrope, takođe Amerike, ali i Azije, sa Kinom koja trenutno posmatra stvari kako bi iz njih izvukla svoje koristi. Evropa još pokazuje, kroz EU, visok stupanj svojeg jedinstva, ali to je biopolitički učinak ratnog šoka; na dužu stazu ona će pretrpeti gubitak svoje moći. Da li će SAD dobiti? I koja bi to bila vrsta dobitka, ukoliko ga bude bilo? To su još uvek pitanja za budućnost, ukoliko je i koliko je bude bilo. Odgovori su danas potpuno zamagljeni oštrom propagandom koja dolazi i sa Istoka i sa Zapada i za sada, uz sankcije, zamenjuje pucnjavu.

Što se Balkana tiče, on se razvrstao. Balkanski političari, njihovi “analitičari” i deo publike nastoje da ugrade svoje lokalne narative u ovaj novi globalni, a Srbija se drži svojih uobičajenih fikcija o “prijateljstvu” s Rusima, “neutralnosti”, “nesvrstavanju” i sličnih fantazija iz ranije istorije. Kako je neko već napisao, Srbija je “neutralna na ruskoj strani”. U svojim nastupima ovdašnji vožd je pun drame, kuknjave i paranoične histerije skoro do ruba panike, pa je narod već krenuo da prazni benzinske pumpe, novčane rezerve u evrima i rafove s robom. Zbog predstojećih izbora kroz mesec dana to će se sanirati, ali malo ko ume da kaže šta će biti posle. Doduše, kod nas malo ko i misli šta će biti posle. Srbija je ponovo, kao 1989. godine, na putu da još dublje zakorači na pogrešnu stranu istorije, kako se to obično kaže – zapravo na pogrešnu stranu geopolitike – a kako je ovde istorija inače teška i mučna, domaći smisao za hronopolitiku i biopolitička pamet su skoro pa ništavni. Srbi se busaju u grudi, jer još ne drhte od zime, i jedva da ikome pada na pamet da je među Ukrajincima i danas dosta onih koji će izginuti a poreklom su odavde, kroz seobe o kojima su pisali Piščević i Tekelija a romansirao u Drugoj knjizi Seoba Miloš Crnjanski.

Da, u Ukrajini još ima srpskih potomaka, tamo još postoji gradić Zemun, Ukrajinci su takođe pravoslavne vere. Ali današnji Serblji su većinom zahvaćeni afektom mržnje prema NATO savezu, zazorom od Zapada, bez iole jasne predstave o svojim interesima, mnogi se ponašajući kao navijači (zа Ruse) i “dobrovoljni davaoci” tuđe (ukrajinske) krvi.

Ovdašnje čulo za opstanak je dnevno, jedva sedmično, a na duži rok ono je odavno otupelo.

(Izvor: libreto, autor je profesor filozofije na Beogradskom univerzitetu)