Aleksej Kišjuhas
Davnog 25. februara 1994. godine, na susretu između predstavnika gradova Hanzeatske lige, sve u balskoj dvorani gradske kuće u Hamburgu, svoj antologijski govor je održao i tadašnji predsednik Estonije – izvesni Lenart Meri.
Prvo je pohvalio demokratski ili „slobodni svet“ kojem Estonija nastoji da pripada nakon nedavne nezavisnosti od Sovjetskog Saveza (1991). A zatim je dalekovido pozvao na odbranu i zaštitu tog sveta.
Naime, estonski predsednik još tada upozorava Zapad na ponašanje Rusije koja usvaja nacionalističku i osvajačku retoriku, gromoglasno odustaje od svake demokratije, uz prateća i preteća osećanja ogorčenosti, te agresivne nostalgije za dobom kada je Rusija bila „velika“.
„Pošto pripadamo zapadnoevropskom društvu, ali živimo u zemlji koja je geostrateški ranjiva, razvili smo snažniji instinkt od mnogih Evropljana za uočavanje problema i pretnji koji se nalaze u našoj blizini. Moj narod i ja sa zabrinutošću gledamo na to kako Zapad ne shvata šta se trenutno sprema u Rusiji“, poručio je.
Šta je tačno zabrinulo Merija i Estonce još 1994. godine? Sasvim konkretno – Rusija na Balkanu. „Bili smo zapanjeni kada smo videli da je Zapad pozvao ruske trupe i tenkove u Sarajevo. Još od Bizmarka i Berlinskog kongresa 1878, politika Zapada je bila da, zarad mira, drži Ruse što dalje od Balkana.
I nakon Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države i Zapad uložili su preko 80 milijardi dolara da bi titoizam održali u životu, a Sovjete podalje od Jadrana“. Retorički je zapitao i sledeće: „Da li državi koja se i sama bori sa najtežim nerešenim etničkim i etičkim problemima, treba verovati da deluje kao arbitar i mirotvorac u drugim državama koje takođe imaju etničke probleme?“. U Srbiji, Bosni, Crnoj Gori, i na Balkanu uopšte, isto pitanje važi i danas.
Dramaturg, režiser i predsednik Meri je izneo svoju zabrinutost i zbog iracionalnosti ruske spoljne politike i ruske političke filozofije kao hegemonog i orvelovskog smatranja da je Rusija „jednakija od drugih“ država nastalih na ruševinama sovjetske imperije.
I zato što podgreva svoje hladnoratne fantazije i polucije, te imperijalne ambicije, vodeći osvajačke ratove u Gruziji (1991-1993) i Moldaviji (1992). Zbog istorijskog iskustva Estonije, Meri je upozoravao Zapad na opasnosti od popularne i naivne (real)politike umirivanja i smirivanja, neprovociranja ili pak dodvoravanja Rusiji. Jer tolerisanjem (i profitiranjem od) ruskih imperijalnih ambicija, podmazanih naftom i potpaljenih gasom, samo „pomažemo neprijateljima demokratije u Rusiji i drugim postkomunističkim državama“. Zvuči poznato?
Umesto toga, demokratski Zapad bi mnogo odlučnije morao da doprinese širenju ideja demokratije, slobode, odgovornosti i mira. Kao i stabilnosti i bezbednosti svih zemalja istočno od nemačke granice, odnosno „u čitavoj Centralnoj Evropi, od Baltika do Jadrana, uključujući tu i Ukrajinu“, proročki je sipao Lenart Meri.
Još jednom, bila je to 1994. godina. A da li je imao ko da ga sasluša? Da ga čuje, shvati i razume? Pa, biće da neko ipak jeste. Naime, u neverovatnom i ironičnom zapletu, koji samo istorija ume da napiše, među zvanicama na ovom susretu u Hamburgu bio je prisutan i tadašnji zamenik gradonačelnika Sankt Peterburga. I tokom Merijevog govora o Rusiji i Zapadu, ovaj niži ruski zvaničnik je demonstrativno napustio skup, odnosno gnevno izjurio iz prostorije. NJegovo ime i prezime? Bio je to izvesni – Vladimir Putin.
Da, isti onaj Vladimir Putin, koji je, (u dan!) tačno 28 godina kasnije, pokrenuo svoj osvajački pohod na Ukrajinu. Naime, ovaj skup u Hamburgu dogodio se 25. februara 1994, a invazija na Ukrajinu je započela 24. februara 2022. Uz to, Dan nezavisnosti Estonije takođe pada 24. februara, a tada je i okončan Euromajdan u Kijevu. Slučajnost?
Ko zna, možda je ovaj događaj ili govor bio okidač za Putinovu hroničnu ozlojeđenost i ličnu traumu? I za osećanja da se prema Rusiji postupa nefer, te da su joj nepravedno oduzeti moć i pozicija svetske supersile. Jer, Putinovo (ne)vešto opravdanje za agresiju na Ukrajinu je famozno „širenje NATO na Istok“. A prema istraživanjima, mnogi u Srbiji su mu olako poverovali.
Međutim, ostavimo u stranu temeljno isprane umove u Srbiji tom rusko-srpskom propagandom. Zato što i mnogi „realistički“ mislioci i diplomate na Zapadu danas, poput Henrija Kisindžera, Džefrija Saksa ili Džona Miršajmera, takođe imaju razumevanja za rusko ponašanje kao ranjene zverke. I oni smatraju da nije trebalo čačkati rusku mečku „širenjem na Istok“, te reklamiraju istu hladnoratnu logiku o vaskolikim „sferama uticaja“.
Kao da države i društva ne čine i nekakvi ljudi, već samo boja na geografskoj i geopolitičkoj karti. I kao da je u pitanju društvena igra ili partija „Rizika“, sa tenkićima od plastike. Prema takvoj vizuri, manje države mogu da budu jedino objekti, a ne i subjekti istorije.
Nažalost, sličnu perspektivu usvajaju i mnogi levičari. Na primer, Janis Varufakis je pozvao na sporazum između Moskve i Vašingtona koji bi garantovao da Ukrajina ostane neutralna (kao da Ukrajina ne postoji ili se ništa ne pita). A progresivna ekonomistkinja Marijana Macukato se zapitala šta bi uradile Sjedinjene Države ako bi Meksiko pristupio ruskoj ili kineskoj bezbednosnoj alijansi. Dakle, Rusija radi isto što bi uradila i mrska Amerika, i to je velikosilno tako. Što su relativizacije i mrsomuđenja kojih se naslušasmo u našoj Republici i njenoj Ćirilici.
A evo jedne blesave ideje. Šta ako bismo o tome – priupitali same države i građane Istočne Evrope? Zvuči šašavo – ali njih leđa više ne bole? Umesto što im analitičari sa Zapada mudruju gde (ima da) pripadaju?
Dok usput ignorišu i suverenost, istoriju, kao i političku realnost ovih država. Upravo zato su glasovi iznutra, poput govora Lenarta Merija u Hamburgu 1994. godine toliko značajni, ilustrativni i dragoceni. Naime, od Finske na severu do Bugarske na jugu, ključno formativno iskustvo za istočnoevropske države u 20. veku bila je (in)direktna sovjetska, odnosno ruska kontrola ili diktat.
I opasnost od Rusije, a ne od NATO. Iako su Mađarska ili Čehoslovačka bile formalno nezavisne države, one nisu bile slobodne u vođenju svoje unutrašnje i spoljne politike. I čim su pokušale da i malčice skrenu sa kursa propisanog u Moskvi – Rusija ih je vojno napala i okupirala. Slično tome, proruske vlasti u Poljskoj ili Istočnoj Nemačkoj brutalno su gušile proteste i svaka nezadovoljstva i slobodna mišljenja.
Dok Ukrajina nije bila ni formalno nezavisna, te je ukrajinski otpor kolektivizaciji za posledicu imao masovnu glad i pomor miliona ljudi (Holodomor) kao plansku odmazdu Moskve. Dakle, aspiracije država Istočne Evrope za članstvo u NATO ili EU, predstavljaju i prirodnu i društvenu posledicu jednog istorijskog iskustva represije, smrti, gole sile i/ili trajnih bezbednosnih pretnji i rizika.
I zato, jednom za svagda: NATO se NIJE „proširio na Istok“. „Istok“ je aktivno želeo da pristupi NATO. Razlika nije samo semantička, već i suštinska. Od 1999. do 2020, mnoge države evropskog Istoka samostalno odlučuju da uđu u NATO – nije NATO odlučio da uđe u ove države.
Kao što je, bez pitanja, bila ulazila (i ulazi) Rusija. Neverovatno ali istinito, ove države nisu ni razmatrale članstvo u nekakvoj ruskoj odnosno Evroazijskoj uniji. Iz navedenih istorijskih razloga, Zapad i evroatlantske integracije predstavljale su onaj poželjni politički pravac za gotovo sve države Istoka od Baltika do Jadrana. A šta onda nama u Srbiji nedostaje ili tačno fali?
Uz sva ograničenja zapadnih liberalnih demokratija, i njihove kilave primene na evropskom Istoku, vrednosti demokratije, blagostanja i slobode ostaju izbor i ona bolja mogućnost u poređenju sa opcijama koje nudi Rusija.
Stotinu mu specijalnih operacija, možda je upravo zato Vladimir Putin toliko frustriran i nesrećan? Pa demonstrativno ustaje, napušta i paradno lupa vratima na tom susretu u Hamburgu iz 1994. godine? Možda se zato toliko uskopistio? Jer (skoro) niko sa istoka Evrope – više ne želi u društvo sa njim? I beše mu nepodnošljivo da uopšte sasluša i suoči se sa tom neprijatnom istinom? A ukoliko mu je nedostajalo društva, bolje da je posetio prodavačice ljubavi sa Reperbana, odnosno Sankt Paulija, u tom sjajnom i vaskoliko slobodnom hanzeatskom gradu Hamburgu.
Dakle, na ovom istorijskom događaju, i koji ljutito, uvređeno i kompleksaški napušta petrogradski zamenik gradonačelnika Putin, estonski predsednik Meri poručuje i sledeće: „Mi želimo, a rekao bih i moramo, da budemo bezbedno usidreni na Zapadu. Tek sa ove bezbedne pozicije, a ne iz nekakve Zone sumraka, moći ćemo da preuzmemo svoju ulogu mosta između Istoka i Zapada“. Estonci su i pre trideset godina dobro znali šta žele, gde pripadaju, te ispravno predosećali šta planira Rusija. I bili su u pravu. I zato, ne treba nama Aleksandar Vučić kao nekakav Šarl de Gol, treba nam Vučić kao Lenart Meri. I da, uprkos skaradnom kašnjenju, najzad čvrsto usidrimo svoju državu i društvo na Zapad. A budimo zatim famozni mostovi između Istoka i Zapada do kraja vremena ako želimo, i ako nas to pali. U suprotnom, sumrak će biti sve dublji.
Dramaturg, režiser i predsednik Meri je izneo svoju zabrinutost i zbog iracionalnosti ruske spoljne politike i ruske političke filozofije kao hegemonog i orvelovskog smatranja da je Rusija „jednakija od drugih“ država nastalih na ruševinama sovjetske imperije. I zato što podgreva svoje hladnoratne fantazije i polucije, te imperijalne ambicije, vodeći osvajačke ratove u Gruziji (1991-1993) i Moldaviji (1992)
(Danas)
