Ivan Srdanović
Koliko se samo tugovalo za bipolarnim svetom koji je, avaj, nestao sa padom berlinskog zida! Koliko je puta ta žalopojka ponovljena po raznim kafanama i salonima ovoga, bar kada je reč o raznovrsnosti pogleda na svet, žalosno siromašnog grada.
Govorilo se da je ravnoteža straha od nuklearnog rata dobra stvar i da upravo ona štiti jadni svet od „šerifa“. Prepadani smo od globalizma koji je nametnuo „svetski policajac“ kao da multinacionalne kompanije nisu postojale pre otvaranja Kine i da ih nema na svim stranama sveta. Zbog mržnje prema Zapadu ozbiljni ljudi su zanemarivali čak i to što se očigledno smanjio ekonomski jaz između bogatih i siromašnih!
No, priča o ravnoteži straha i oružja ni izdaleka nije tako jasna i jednostavna kao što na prvi pogled izgleda. Spremnost naroda da trpi bedu i strada daje veliku prednost tiraninu te on može da bezobzirno žrtvuje koliko god je potrebno jaganjaca iz stada koje mu je od boga dato.
Uopšteno govoreći, kada je reč o divljaštvu diktator je uvek u prednosti u odnosu na onoga kome mandat za par godina ističe, a život mu je mio. Zato se moć tiranina ne može meriti sa onom koju imaju izabrane vođe u demokratijama. U njima, po logici stvari, lako može da prevlada šićardžijski duh građanina Prosečnog, a često i uskogrudost, sebičluk i strah. Ideja žrtvovanja nije nešto za šta bi se mnogo ruku u Evropi ili Americi podiglo.
Ali, kada se dogodi da diktator izgubi razum nastaje veliki problem.
Razumljivo je da se špijunima događa da ih vremenom obuzima paranoja. Godine rada koji se sastoji u sumnji da su ljudi koji vas okružuju vaši neprijatelji svakako da ima najblagotvornije dejstvo na maniju gonjenja. Sumnja podstiče strah i on lako može da u jednom trenutku sam proizvede neprijatelje, a zatim stvori mržnju.
Kako bi ovu opasnost predupredili, po Grejvsu, stari Grci su ubijali kraljeve posle određenog broja godina na vlasti. Putin je sebi i svetu učinio medveđu uslugu. Ostao je na vlasti duže nego što mu je njegov razum dopuštao. Izgubio se u spletu zavera, u sebi otkrio mesiju koji će preobraziti svet, načiniti novi svetski poredak po njegovo ukusu, pronašao Staljinovu figuru kao model i okrenuo se ektremistima širom sveta.
Rezultat svega toga je da u ludnicama imamo jednog Napoleona manje, a da svet i dalje nije bipolaran, jednostavno zato što to nikada nije ni bio.
Od kako je Ukrajina ponovo napadnuta zbog toga što većina njenih građana ne misli kao Putin, nailazim na razna „racionalna“ objašnjenja za taj napad. Tobože, ne može Rusija da ima u okruženju državu koja bi bila članica NATO, ali joj, zanimljivo, ne smetaju USA sa kojima se na istoku graniči.
Pominje se da su USA zamalo htele da izazovu nuklearni rat oko Kube 1962. godine. Ali, tada do rata ipak nije došlo, a u međuvremenu su se stvari bitno promenile pa danas rakete prelaze čitave kontinente. Treba li reći da čak i putničkim avionima uspeva da prelete Pacifik!
Priče o nekakvoj denacifikaciji koja treba da narodne mase da podseti na ono što se događalo u Nemačkoj nakon završetka rata mogu da zvuče mudro samo u glavama „noćnih vukova“, „levijatana“ i njima sličnih ljudskih zveri i čudovišta. Nažalost, istina je da nema te zemlje koja bi se danas mogla pohvaliti time da nema nacističkih grupa.
O ratu za mir, preventivnim udarima i sličnim glupostima ne treba trošiti reči. Naime, kada se tako gleda na stvari Džingis-kan je sasvim opravdano krenuo u osvajanje ostatka sveta. Ratovi koji su nakon njegovog pohoda usledili to nepobitno dokazuju. Dakle, iz ugla divljaka nasilje je uvek opravdano, jer u beskrajnom nizu pohoda doba mira izgleda kao obična sinkopa. Upravo je zanemarivanje pacifizma najbolji pokazatelj razorenosti jednog društva i stepena slobode koja mu je uskraćena.
Ipak, najtupavije zvuči priča o tome da nije kriv onaj ko napada već onaj koji se brani. Da bi se ovakva vrsta umovanja razumela i prihvatila sa odobravanjem potreban je nedokučivo nizak količnik pameti. Bez opreznog stalkera, nekog poput starca Zosime, pisac ovih redova se ne bi usudio da se naginje, a kamoli spušta u tako duboke duhovne provalije.
Jednom rečju Putin je bez sumnje u ovom trenutku uspeo u nameri da bude svetski lider broj jedan. Ne zbog toga što ima najviše oružja, ne zbog toga što ima najsnažniju ekonomiju, tehnologiju ili novac, o srećnim ljudima u njegovoj zemlji i da ne govorimo. On je to uspeo zato što je u stanju da žrtvuje koliko god hoće svojih građana, da uhapsi koliko je god ljudi potrebno da nastavi da vlada strahom ostalih. On je to uspeo zato što nema odnos ni prema svome ni prema drugima narodima, zato što nema odnos prema intelektualcima, pa ni bilo čemu što mu se može suprotstaviti.
Poslednje što je bilo potrebno čovečanstvu to je da čovek koji je po zanimanju bio špijun, dakle već paranoičan po prirodi svoga posla, postane diktator nuklearne sile, a onda počne da gubi razum. Putinova prednost je velika, jer ga je njegovo ludilo uzdiglo iznad ostatka sveta.
Ko makar i na tren ozbiljno razmisli o bilo kakvom Putinovom planu za Ukrajinu shvatiće da njega nema, da ga više ne može ni biti i da je nekakva dugoročna okupacija te zemlje neostvariva. Putin više nije političar. On je sada samo običan ludak, opasan utoliko što je teško suprotstaviti se onome ko je na sve spreman.
Normalan čovek bira da se ne sukobljava sa ludakom, jer je nepredvidljiv. Ludak je strašniji od lopova i razbojnika, jer se njegovi postupci ne mogu objasniti pohlepom, ili gramzivošću.
Tu je velika Putinova prednost u odnosu na ostatak sveta. Istina, on je ludačku košulju namenio i narodu koga, tobože, zastupa. Putin je, bez sumnje, krenuo zaumnim putevima kojima je Milošević vodio Srbiju u propast. Kada će se desiti Putinov krah teško je dokučiti, ali preciznost sa kojom je njegov monstruozni plan razotkriven, govori o tome da on u svom bliskom okruženju ima ljude koji nisu na njegovoj strani. Tu je šansa da ga se svet oslobodi.
Sa druge strane, toliko sve nalikuje na 1941, odnosno 1939. godinu da imamo razloga da se pribojavamo da granica posle koje je počeo svetski rat više nije tako daleko od nas. Kada samo pomislim da je Donald Tramp mogao da ostane na vlasti u Americi hvata me jeza, jer mi se čini da bi u tom slučaju Putinovo zlodelo možda moglo da prođe bez kazne i odmazde.
Nadam se da je to vreme prošlo, da je Putinu odzvonilo i da će svet, posle tragedije u Ukrajini postati žalosniji zbog stradanja nevinih, ali i mnogo oprezniji. Postaće i bolji, ako ni zbog čega drugog, a ono bar zato što će desničarske, klerofašističke i nacističke organizacije biti pogođene sankcijama i izgubiti finansijera iz Kremlja. Bez novčane podrške teško da će većina tih bezidejnih i arhaičnih pokreta moći da opstane, baš kao što su se pogasile bezbrojne komunističke i ultralevičarske organizacije.
Možda će se dogoditi još jedna dobra stvar: posle ove sramote Rusi više nikada neće moći da se hvale bajkama o odbrambenim ratovima i da, kada govore o fašizmu i nacizmu, upiru prstom na Zapad.
