Sva istraživanja pokazuju da je šansa za promenu u Beogradu ogromna, ali garancije nema. Ako se desi, mogao bi to biti početak nezaustavljivog procesa, možda i prilično brzog
Vera Didanović
Dva su se razloga pojavila za zaključak da je vlast Aleksandra Vučića „zatvorila krug“, što bi trebalo da predstavlja najavu njenog skorog kraja: jedan je ponovno izvlačenje na scenu pre šest godina „rashodovanog“ Tomislava Nikolića, čoveka zaslužnog za dolazak SNS-a na vlast. Njegova uloga bi, prema procenama, sada trebalo da bude povratak razočaranog desnog dela biračkog tela, a čak se nagađa i o kandidaturi na predsedničkim izborima 2027.
Drugi povod za sličan način razmišljanja je podmetanje restriktivnih medijskih zakona pred poslanike parlamenta na brzinsko usvajanje, na listi od ukupno 60 tačaka dnevnog reda, među kojima je i budžet za 2024. Zato se govori o „davljenju medija“ kojim je, u vreme Slobodana Miloševića, kao ministar informisanja, Vučić započeo obitavanje na državnoj funkciji na republičkom nivou i „zatvaranju kruga“ u vidu činjenice da sada ponovo poseže za tim oblikom štetnog delovanja.
Sve to, s obzirom na stanje u zemlji, lepo zvuči, ali teško da je ostvarivo samo uz pomoć magijskog mišljenja i bez ozbiljnog doprinosa opozicije. I to, kako ukazuje prosta matematika, zasnovana na dosadašnjim izbornim rezultatima i nalazima istraživanja javnog mnjenja, oba njena dela – i građanskog, odnosno prozapadnog i nacionalno-konzervativnog, u osnovi proistočnog (koji je „kidnapovao“ termin „patriotski“, a da se niko protiv toga nije ozbiljno pobunio).
A čak i da se ostvari famozna saradnja dva dela opozicionog spektra, moglo bi se ispostaviti da je za konačni završetak naprednjačkog doba potreban višeetapni proces – tako što bi, recimo, vlast prvo pala u Beogradu, gde je i na izborima u junu 2022. opozicija osvojila oko 70.000 glasova više, ali nije bila sposobna da to materijalizuje.
U stanju višegodišnje preplavljenosti Vučićem, pad SNS-a u Beogradu imao bi efekat bombe dalekog dometa: ako bi građani videli da su promene zaista moguće, pa još i ako bi se nova gradska vlast rukovodila opštim interesom i zaustavila štetne projekte, došlo bi do buđenja društva i bujanja želje za oslobađanjem od okova koji dave Srbiju. I bio bi to nezaustavljiv proces, možda čak i prilično brz.
Nešto se već promenilo – vratila nam se izborna neizvesnost. Sva istraživanja kažu da je šansa za promenu u Beogradu ogromna, ali garancije nema. Za takav ishod, u uslovima medijskog (polu)mraka i neobuzdane zloupotrebe državnih resursa od strane vlasti, potrebno je mnogo temeljnog i istrajnog opozicionog rada, zasnovanog na mudrom planiranju. I to od juče, a na terenu ga nema ni danas.
Formalno, doduše, nije kasno: izbori još nisu raspisani, mada je sve više pokazatelja da će Aleksandar Vučić ovoga puta održati reč i da će parlamentarni, pokrajinski, beogradski i lokalni izbori u jednom broju opština biti održani 17. decembra, odnosno za manje od dva meseca.
Vreme koje uveliko curi, međutim, opozicija i dalje troši na dogovore o izbornim kolonama. U vreme pripreme ovog NIN-a, na prozapadnom delu spektra delovalo da je dogovor o jednoj koloni (Srbija protiv nasilja) izvestan, dok je na suprotnoj strani vladala prilična neizvesnost, sa, reklo bi se, nešto većim šansama za formiranje bar dva bloka (u jednom bi, verovatno, bili već udruženi Dveri i Zavetnici, sa nekoliko poznatih intelektualaca kao pojačanjem, dok bi drugi blok, ako se uopšte napravi, mogao da obuhvati Novi DSS, Narodnu stranku i Dosta je bilo).
Svi detalji o listi Srbija protiv nasilja trebalo bi da budu poznati do pojave ovog broja na kioscima, jer se, između ostalog, čeka jedno istraživanje javnog mnjenja koje se odnosi na Beograd i moglo bi biti važno za konačni izgled tog dela dogovorenog paketa. Ukoliko se nešto ne poremeti u poslednjem trenutku, može se očekivati da, osim stranaka koje su učestvovale u organizaciji protesta protiv nasilja, na listi bude i Srce Zdravka Ponoša, ali i predstavnici SDS Borisa Tadića.
Izgleda i da je pronađeno rešenje prema kome ne bi postojao jedan nosilac republičke liste, a finalizacija zajedničkog plana za Beograd tek je dolazila na red. Do medija je došla priča o dva potencijalna kandidata za gradonačelnika, iz dve grupacije koje u glavnom gradu najbolje stoje – Dobrica Veselinović iz Zeleno-levog fronta i profesor FON-a Vladimir Obradović, poslanik sa liste SSP. O kandidatu za premijera sada se ne pregovara.
Prema do sada dostupnim istraživanjima, u Beogradu bi građanski blok mogao čak biti izborni favorit. Miloš Jovanović, lider Novog DSS-a, poslao je jasnu poruku da je spreman na saradnju, koju olakšava činjenica da na tom nivou vlasti ideološke razlike nisu naročito opterećujući faktor (Jovanović je, inače, kolegama sa desne strane spektra kao uslov za udruživanje postavio obavezivanje da neće biti saradnje sa sadašnjom vlašću, ali od Dveri i Zavetnika nije stigao jasan odgovor).
Na republičkom nivou izvesno deluje jačanje opozicionih snaga i dovođenje SNS u poziciju u kojoj zavisi od volje godinama malretiranog Ivice Dačića. Zato već sada postoje procene da bi, zahvaljujući ponavljanjima izbora, Srbija mogla čekati novu vladu čak i godinu dana.
Jasno je i da će se naprednjaci svim raspoloživim sredstvima boriti da spreče ili makar umanje izborni gubitak. U varijanti sa formiranjem velikih opozicionih blokova, stari recept podmetanja lažnih opozicionih lista i atraktivnih „novih ljudi“ na njima ne deluje naročito obećavajuće – što ne znači da konačni spisak izbornih učesnika neće biti veći od pominjanog jednog bloka na građanskom i dva-tri na desnom polu. Aleksandar Ivković, urednik European Western Balkans, recimo, brojao je moguće opozicione stranke na raznim listama i primetio sedam „ni tamo, ni vamo“ – LSV, GDF, Glas, advokat Stojković, Rade Basta, Zorana Mihajlović, SRS. U međuvremenu, pojavila se i nova desna organizacija u kojoj je Branimir Nestorović, a košarkaš Vladimir Štimac izrazio je želju da se „kandiduje za gradonačelnika“, mada nije jasno na kojoj listi, s obzirom na to da nema direktnih izbora za tu funkciju.
Ako je, opozicionim udruživanjem, smanjen mogući zbunjujući uticaj lažnih kandidata, to se ne može reći i za drugi oprobani metod, dostupan prebogatoj organizaciji koja u Srbiji kontroliše sve – postizbornu kupovinu poslanika i odbornika. Pažljiv izbor kandidata tu je od ogromne važnosti, ali nema garancije da neće promaći i neki primerak iz poznatog roda – preletača.
Naziru se i teme o kojima ćemo slušati: dok vlast bude otvarala puteve, obećavala blagostanje i herojsku borbu za Kosovo, s desne strane će prvenstveno stizati optužbe za izdaju i protivljenje francusko-nemačkom planu, dok će se građanski pol više baviti temama životnog standarda i bezbednosti građana.
Istovremeno, kampanjom za koju se, već sada, može prognozirati da bi mogla biti najprljavija do sada, vlast će opozicionare terati u defanzivnu poziciju, u kojoj se brane od optužbi. Čini se, međutim, da se priča o „bivšoj vlasti“, 619 miliona, naredbama stranih ambasadora, NATO lokatorima, „Kurtijevim plaćenicima“, tastu i lošim ocenama u gimnaziji, prilično izlizala. A Vučićeva priča o opozicionarima starijim od njega – u situaciji kad su na drugoj strani u prvim redovima mnogi očigledno mlađi kadrovi – deluje kao prilično očajnički potez čoveka koji ima najbolji uvid u raspoloženje građana.
Birači u Srbiji vole lidere, a opozicija, ni na jednoj strani političkog polja, nije uspela da izgradi snažnog vođu. Istraživanja u koja smo imali uvid, međutim, pokazuju konstantan pad rejtinga SNS, koji se sada uočava i kod samog Vučića. U takvim okolnostima, udruživanje uz solidan stepen ideološke srodnosti i istrajavanje u koordinisanom nastupu sa jasnim ciljem, može da ima efekat snage za kojim nezadovoljni građani vape kad kažu da nemaju za koga da glasaju. Odgovornost opozicije za budućnost Srbije sada je, zato, ogromna, ali još ne znamo da li je svest o tome dovoljno izgrađena.
NIN, 26. oktobra 2023
