Dragan Banjac
Nedavno je manje poznat istoričar umetnosti čije vas prezime u prvi mah odvede do poznatog slikara poprilično oblatio bivšeg beogradskog gradonačelnik (1982-1986) Bogdana Bogdanovića (Beograd, 20. avgust 1922 – Beč, 18. jun 2010). U tom je prikzu bilo svega, najviše zavisti, one koji mali po pravilu ispoljavaju prema velikima.
Istoričar umetnosti piše da se „usuđivao da izjavljuje“ da je Bogdanović bio najgori gradonačelnik od kada takva funkcija u Beogradu postoji, ali od Bogdanove srmti (poslednjih dvanaest godina) pokušava da bude „manje drastičan“. Kačio mu je komunizam i totoizam (to čine bivši komunisti velike kibikaže), da je izabrao da bude emigrant iako mu nije pretila opasnost… Istoričar nije u pravu, opasnost mu je i te kako pretila i o tome nešto kasnije. Da, istoričar Bogdanoviću osporava strukovno znanje. O svevišnji!
A mogao je da kaže da je Bogdan bio stvaralac zanesenjak, Srbin, Jugosloven, građanin sveta, arhitekta, graditelj, pisac, filozof, profesor Beogradskog univerziteta i posvećenik bratstva boljih, humanijih ljudi, kako je napisala Anđelka Cvijić.
Neimar je rođen na današnji dan pre stotinu godina. Njegovi kameni cvetovi i druge humane poruke stoje širom bivše zajedničke domovine koju je on mnogo voleo. Njegov večni umetnički paraf ostaće u Jasenovcu, Beogradu, Mostaru, Vlasotincima, Kruševcu, Leskovcu, Prilepu… Mogao je istoričar umetnosti da navede šta je ovaj mudrac govorio na trećoj sesiji Beogradskog kruga (25. aprila 1992): „Razmišljam o jednoj od mnogobrojnih banalnosti današnjeg građanskog rata. Nije mi jasna ta vojna doktrina koja nalaže kao jedan od prvi ciljeva, možda i kao prvi – rušenje gradova. Civilizovani svet će, ranije ili kasnije, s ravnodušnošću slegnuti ramenima na naša međusobna klanja. Šta bi drugo? Ali rušenje gradova neće nam nikad zaboraviti. Bićemo – i to baš mi, srpska strana – bićemo upamćeni kao rušitelji gradova, novi Huni… Da ne zaboravimo još jednu dijaboličnu okolnost! U pitanju su lepi, vrlo lepi, najlepši gradovi: Osijek, Vukovar, Zadar; sada su na redu Mostar i Sarajevo. Udar na Dubrovnik – užasavam se da to kažem, ali moram – bio je namerno usmeren na primerak izuzetne, gotovo simbolične lepote. Napadači podsećaju na ludaka koji lepoj ženi baca u lice sonu kiselinu i pritom joj obećava novo, lepše lice! Da nisu u pitanju samo podsvesne konfuzije primitivaca, dokazuje namera da se porušeni barokni Vukovar obnovi u nekom nepostojećem srpsko-vizantijskom stilu.Ova, ozbiljno obećana, krajnje neozbiljna arhitektonska skalamerija opet otkriva vrlo mračne pobude…
Kad bi naši teolozi bili malo vispreniji, priču o srpsko-vizantijskom Vukovaru shvatio bih kao najavu nebeskog Vukovara koji je sleteo na zemlju da materijalno obeleži privremeno središte obećane nebeske Srbije. Međutim, ako zamisao da se nasilno promeni ličnost jednog namerno razorenog grada posmatra jednostavnije, onda vidimo da je u pitanju samo suluda ratnička ideja, kao što je, recimo, bila zamisao da se stara Varšava pretvori u prah i pepeo e da bi se, na istom mestu, jednom sagradila tevtonska Varšava.
Gledam ubice gradova u živom uzorku. Zamislite da sam mogao da studentima prikažem jednog Vučurevića, Šljivančanina, Biorčevića… čak su im i imena mitska! Kako bi se tek dobro, uz njihovu pojavu u amfiteatru i uz njhove reči, objasnila mračna strana priče o dobrom pastiru i zlom gradu, o Sodomi i Gomori, o magijskom rušenju zidova Jerihonskih, o lukavstvima vojnog maga Epeja i o rušenju gordog Iliona, ili o kletvama zapisanim u Kur’anu da će svi gradovi sveta biti porušeni, a neposlušni građani pretvoreni u majmune.
Jednom prilikom, u jesen 1992. godine Bogdanović je rekao: Pozvaću se, nostalgično, na davnašnju izjavu do koje mi je i da-danas stalo. Jednog srećnog dana možda će neki ni (pravi) jugoslovenski ustav počinjati rečima: U našoj zemlji sve su memorije ravnopravne. Načelo bi se stavilo nasuprot podeli nacionalnih istorija na dobre i progresivne, na manje dobre i jedva dobre. Sda više nema zajedničke zemlje, a rat za suprematiju uspomena je otpočeo, surov i prljav.
Ima neke mračne ironije u tome što su te danas zavađene uspomene sve odreda iskrivljene ili sasvim izmišljene. Nepoznavanje istorijskih činjenica nadoknađuje se šarenim predrasudama. Dobar deo poluobrazovanog srpskog puka, opijen Miloševićevim „vraćanjem dostojanstva“, ubeđen je da su Srbi u srednjem veku jeli uz pomoć zlatnih kašika. Zabluda je bila bezazlena i lako bi se mogla odložiti među slična novokomponovana sećanja da ne prikriva i neke ćoškaste implikacije. Dok smo mi vešto baratali zlatnim kašikama (uzgred . „kašika“ je turska reč), drugi su, valjda, zahvatali čorbu dlanovima, pa ih to spušta za jedan stepen niže u današnjim našim nadmetanjima…
Bogdanović je govorio da moderni varvari zatiru i groblja sa istom sistematičnošću sa kojom razaraju i gradove. A kako su i groblja neka vrsta gradova, opet se javlja onaj isti panični strah od nagomilane „tuđe“ memorije i opakih okultnih, nerazumljivih poruka. Pritom, rušitelji ne znaju – odakle bi znali – da, nasrćući na uspomene svojih bližnjih, kidaju lanac sopstvene antropološke memorije.
Etnički čiste kulture ne postoje. Zabluda da postoje posebno je pogubna na Balkanu gde se bogatstvo modela upravo i sastoji u hiljadugodišnjim prožimanjima. Da bih bio jasniji, navešću još jedan primer: mi u Srbiji, s pravom smo ponosni na kamene kenotafe, tzv. krajputaše. Iako su u pitanju obeležja ratnika, najčešće palih u bojevima sa Turcima, nije teško utvrditi da ovi spomenici parafraziraju obrise turskog „nišana“, a taj, pak, izvodi svoje daleko poreklo iz preislamsko-arapskih, feničanskih, hebrejskih betila (beatilus)… Da li bi nam naš krajputaš više ili manje kazivao da je autohtona srpska simolična forma?
Srbija i Srbi će završiti u ćorsokaku civilizacije, proročki je najavio Bogdanović. Stoga ne čudi da se njegov grad, umesto njemu, počast – i to na njegovom Vračaru – čini zlikovcima. Novim uništiteljima njegovo Beograda bliži i draži su Draža Mihailović, Ratko Mladić i Vladimir Putin.
Jednog dana u redakciji Naše Borbe poziv iz Beča. Treba te Bogdan Bogdanović. Potrčao sam. Godinama smo bili bliski, ali me je tada iznenadio pitanjem: Šta misliš, da li da se vraćam? Dugo sam znao njegov beogradski (454 692) telefon u Maršala Tolbuhina 78 i onaj bečki (6061811) na adresi Davidg. 9/7 1100 Wien, a sada treba da mu kažem – da li da se vraća. Pokušavam da stvar prebacim na neozbiljnu ravan, na šalu. Podsećam ga šta je o ovoj „sredini“ svojevremeno rekla (Ovo je jedna usrana malograđanska rupetina) glumica i zajednička prijateljica Sonja Savić. Bogdan insistira. Voleo bih da te vidim, ali Beograd ne zaslužuje ni tvoje crno ispod nokta… Pozdravi Kseniju…
Dolazio je. Ksenija i on su svratili u beogradsku Rotondu (kafe „Galerija“). U povratku ih je u ulazu presreo za sitno plaćen idiot sa kapuljačom i uz malo guranja Bogdanovićevoj supruzi oteo tašnu. Istog dana inspektor beogradskog SUP-a mi je rekao da je cilj incidenta da se „aristokrati“ kaže da nije poželjan u svom gradu. I da mu se gadi njegov posao.
Tokom rata u Bosni i Hercegovini sreli smo se u Sarajevu. U restoranu „Lovac“ Borka Pavićević, Obrad Savić i naši divni sarajevski domaćini među kojima su bili Senad Pećanin, Mimo Šahinpašić, Adil Kulenović… Išli smo u Mostar. Stajao je pred svojim delom , dugo ćutao i nakon što se poklonio izvadio maramicu. Mostarac koji nas je sproveo i obezbeđivao (zahvaljujući što sam ga povezao sa drugom iz Vojske u Srbiji) i policijska pratnja u „hrvatskom delu“ stajali su kao ukopani.
Beograde, je li te sram? Ako nije – treba da jeste!
