Možda bi sva ta patologija koja plavi javni prostor i tvrdi kako su Mali Senta, Mitić i Kecman kriminalci, a Radoičić, Veselinović ili Koluvija nevinašca, nekoj budali bila i zabavna kada ne bi tražila krv. Ovako, samo jaka baza otpora u javnosti može zaštititi njihove živote
Zoran Preradović
Kada je ono pre neki dan u intervjuu Skaj njuzu Aleksandar Vučić rekao da ne može da izruči Milana Radoičića jer Srbija ne priznaje Kosovo, da mu je ovaj bio blizak saradnik, ali ne prijatelj, srpski predsednik je izgovorio bar dve dezinformacije. Najpre, vraćajući se koju godinu unazad, valja podsetiti da je u februaru 2018, neposredno nakon ubistva Olivera Ivanovića, Vučić poručio da ne poznaje Radoičića: „Možda je bio na nekom skupu na kojem sam bio i ja, ali ne znam kako on izgleda, niti sam sa njim razgovarao“, rekao je tom prilikom Vučić. Prilično čudno, imajući u vidu da je u junu te iste 2018. Radoičić postao potpredsednik Srpske liste, SNS-ove ispostave na Kosovu i Metohiji. Dakle, reč je o notornoj laži, ili Vučić, ipak, na tako važne pozicije postavlja ljude sa ulice, kako je opisao svog saradnika.
Osim toga, tvrdnja da Srbija ne može da izruči Radoičića Kosovu jer ne priznaje Kosovo bi bila u redu da nije jedne sitnice. Naime, Viši sud je nakon puštanja da se brani sa slobode Radoičiću izrekao meru zabrane napuštanja Srbije i ulaska na teritoriju Kosova. Pa ako je po predsednikovom, Radoičić ulaskom na Kosovo ne napušta Srbiju, koje i naš Ustav prepoznaje kao teritoriju Srbije. Dakle, ne krši uslove odbrane sa slobode. Ovo bi najbolji student Pravnog fakulteta morao da zna. Ovo nas, opet, vraća na ukidanje srpskih institucija na Kosovu, uključujući pravosuđe, policiju i još štošta… To Vučić već dobro zna, i zna ko bi zbog svega toga Srbe sa Kosova mogao učiniti balkanskim Jermenima.
Da ne govorimo o tome da je Radoičić bio u pritvoru koliko da popije produženi espreso, a da mu se na teret stavljaju teška krivična dela nedozvoljene proizvodnje, nošenja i prometa vatrenog oružja i eksploziva, kao i teška dela protiv opšte sigurnosti, za koja su predviđene višegodišnje zatvorske kazne.
Ali to je već priča o državi koju je Vučić napravio i u kojoj se ni trećim okom ne vidi gde prestaje vlast a počinje mafija. I uzalud je što je Njujork tajms otvoreno pisao o vezama klana Veljka Belivuka i državnog rukovodstva i podzemnoj horor kući, i kakve veze ima što ne znamo ko je ubio Olivera Ivanovića, Staniku Gligorijević, kako je umro Vladimir Cvijan i ko je odgovoran za pad helikoptera u kome je stradalo sedmoro ljudi. On je postao patron vaskolikog političkog i kriminalnog ološa koji danas definiše Srbiju kao najnebezbedniju zemlju u Evropi.
Otuda bi valjda trebalo da verujemo na reč MUP-u koji je saopštio da je Radoičićev kum i poslovni partner Zvonko Veselinović saslušan u policiji zbog službene beleške inspektora Slobodana Milenkovića da je naručio i platio 500.000 evra za organizovanje ubistva Malog Sente, kao i inspektora Dušana Mitića. I još da je prošao poligrafsko ispitivanje, taj „Sveti gral“ režimske bezgrešnosti čiji su „strašni sud“ prošli mnogi – od predsednika koga niko nikada svojim očima nije video kako oko ruke stavlja taj pojas nevinosti, iako je Nebojša Stefanović potvrdio a Pink ekskluzivno preneo da je Vučić prošao, pa sve do Veselinovića pre nekoliko dana.
Dakle, trebalo bi da poverenje poklonimo toj istoj policiji i tom istom sistemu koji je pripremao likvidaciju penzionisanog policijskog pukovnika Dragana Kecmana, koji je istraživao ubistva Slavka Ćuruvije i Milana Pantića. „Ako kažemo istinu, ako kažemo neke stvari, neće biti dobro… Ja ne smem da kažem. Iskreno“, ispričao je Kecman u intervjuu za Insajder.
Zašto je sve ovo važno? Zato što ovo pokazuje da je srpska policija mnogo više od pendreka i marice. Ona je mesto gde se, pored ostalog, čuvaju najprljavije tajne ovog režima – tog konglomerata stranaca, domaćih političara, pandura, tajkuna i članova podzemlja. Tamo se dobro zna ko je posećivao Šilerovu i ko je kakva zaduženja imao u ubistvu Đinđića, zna se ko je igrao šah sa Dušanom Spasojevićem, ko je u sprezi sa škaljarcima a ko sa kavčanima, ko je regrutovao Belivuka i ko je sadio u Jovanjici…
I možda bi sva ta patologija koja plavi javni prostor u Srbiji i tvrdi kako su Mali Senta, Mitić i Kecman kriminalci, a Radoičić, Veselinović ili recimo Koluvija nevinašca ili čak i junaci, nekoj budali bila i zabavna kada ne bi tražila krv. Ovako, samo jaka baza otpora u javnosti može zaštititi živote Milenkovića, Mitića ili Kecmana. Desi li se nešto njima, ta ista javnost znaće gde može da nađe ubice.
Za sada, valja nam nekako preživeti biznismene sa ručnim bacačima.
NIN, 12. oktobra 2023.
