субота, јул 13, 2024

Pola veka od Karasijevog gola na atinskom Karaiskakiju

Slične objave

Podeli

Krediti za ljetovanja, afera Votergejt, ‘Kamiondžije’ i ‘Pozorište u kući’ – godina koju je obilježio poluvolej Stanislava Karasija u posljednjim sekundama utakmice Jugoslavija – Grčka.

Piše: Bojan Tončić

Bojan Tončić (Foto: Dragan Banjac)

Eh, bila je to teška godina, valjda jedna od onih u kojima je srednji sloj ostavljao “fiću” zauvek u porodičnim albumima, odlučujući se da pruži šansu “stojadinu” sa servo upravljačem, pa makar i uz štednju koja je, inače, partijskom poslanicom proklamovana na svim nivoima. Godina kakvu će znatno kasnije sebi svojstvenim minimalizmom opisati Džoni Štulić u Nedjeljnom komentaru (“Investicije su probile plafon troše se krediti/svuda mnogo paranoje svi su do grla u krizi”).

Ne verujmo mnogo novinskim napisima o krizi, samo dve godine kasnije Tito će, iz ideoloških razloga, odbiti članstvo u  Evropskoj ekonomskoj zajednici, danas za dobar komad ondašnje domovine nedostižnoj Evropskoj uniji.

Sad se već u pozadini čuje tema Zorana Simjanovića  iz nezaboravne serije Grlom u jagode; te 1973. porodice su roptale, odričući se zimovanja, ili, pak, odlučujući se za jeftinije aranžmane za letovanje; nekako se uživalo u statusu države koja se za sve pita, u najtiražnijem dnevniku (podatak distributera) Politika čitali su se tekstovi o aferi Votergejt, postupku impičmenta protiv predsednika SAD Ričarda Niksona, otvaranju  Svetskog trgovinskog centra u Njujorku, koji je sa 110 spratova u tom momentu bio najviša zgrada na svetu, o kineskim i francuskim testovima hidrogenske bombe.

Sve bilo je muzika (ne svima)

Mike Oldfield objavio je legendarni album Tubular Bells, Bahami su izborili nezavisnost i, baš kao Gvineja Bisao, postali članica UN, Henry Kissinger postao je američki šef ddiplomatije, nakon što je poslednji američki vojnik napustio Vijetnam. SFRJ je prekinula diplomatske odnose sa Čileom, deset dana nakon puča generala Augusta Pinočea, u kojem je ubijen predsednik Salvador Aljende.

Nije kod nas bilo sve idilično, osnovan je Jugoslovenski savet za zaštitu i unapređenje čovekove okoline, a u novinama su bili katastrofični podaci i o tome da je  jedan dan udisanja beogradskog vazduha isto što i pušenje 20 cigareta (kakav li je danas taj ekvivalent); pokazala se ideološko-represivna priroda samoupravnog socijalizma, Lazar Stojanović, autor filma Plastični Isus dobio je još dve godine zatvora, Dušan Makavejev napustio je Jugoslaviju, osmoro profesora šezdesetosmaša sačuvalo je posao zahvaljujući autonomiji univerziteta, zatvorska kazna smanjena je filozofu Mihajlu Đuriću sa dve godine na devet meseci (osuđen zbog antinacionalističkog predavanja i autorskog teksta o ustavnim amandmanima).

Bilo je različitih vrsta represije (sa ljudskim likom), i anestezirajuće kombinacije, došle su Đina Lolobriđida i Džozefina Bejker; gledale su se Kamiondžije i Pozorište u kući, Sutjeska i Leptirica.

Kolektivno upravljanje bez odgovornosti

Ozbiljno se zakuvalo u Fudbalskom savezu, reprezentacija je mnogo pre nego Predsedništvo SFRJ dobila, umesto selektora Vujadina Boškova, sistem kolektivnog upravljanja, selektorsku komisiju kao organ u kojem su kolektivno upravljali predsednik Miljan Miljanić, te članovi Milan Ribar, Sulejman Rebac, Tomislav Ivić i Milovan Ćirić (o odgovornosti nije bilo reči). Pogledi nacije (štagod to tada značilo) bili su uprti ka Saveznoj Republici Nemačkoj, u očekivanju plasmana na Svetsko prvenstvo, ali nije nam nekako dobro išlo, Španci su bili respektabilni protivnik;  došlo je dotle da smo morali da pobedimo Grke u Atini sa dva razlike.

Mali intermeco, bila je Jugoslavija mnogo uspešnija u drugim sportovima, te 1973. aktuelni šampion sveta u košarci; olimpijska zlata imali su Miroslav Cerar, Vera Nikolić, Đurđa Bjedov, ali, ništa nije tako palilo kao fudbal/nogomet. Ispoljavala se nezrela, neutemeljena nada, doživljavana su, sasvim lično, razočaranja i porazi.

Grčka je kao domaćin bez šansi da ode u Nemačku igrala na pobedu gotovo fanatično – špekuliše se o tome da su za takav ishod Španci obećali velike novce grčkim fudbalerima, da su nešto dali i unapred i koještajoš. Sastav Jugoslavije bio je verovatno najbolji u tom trenutku, pojavio se u timu i Džajić koji je tek odslužio vojsku, utakmici su završili Marić (Velež), Buljan (Hajduk), Hadžiabdić (Velež), Pavlović (Zvezda), Katalinski (Željezničar), Jerković (Hajduk), Petrović (Zvezda), Karasi (Zvezda), Bajević (Velež) Šurjak (Hajduk), Aćimović (Zvezda) i Džajić (Zvezda).

Imali smo utakmicu u svojim rukama…

Jugoslavija je na samom početku golovima Bajevića i Karasija povela sa 2:0, ali je do kraja poluvremena Grčka izjednačila. Pamti se i autogol Katalinskog za koji će se Škija iskupiti golom Špancima u majstorici. Ipak, Jugoslavija odlazi na poluvreme sa negativnim skorom, jer je sudija Kurt Tschentscher opravdano isključio Bajevića: trebalo je sa igračem manje dati dva gola za majstoricu.

U drugom poluvremenu treći zabija Ivica Šurjak, ostalo je 17 minuta da se postigne željeni rezultat. Svi su gledali ka levom krilu, očekujući neki Džajin volšebni lažnjak, ili da nekog od naših pogodi u glavu. Ko je na youtubeu gledao snimak (preporučujemo), čuo je Vladana Stojakovića kako počinje hladnokrvnu odjavu: “Šta da se kaže, imali smo utakmicu u svojim rukama. Posle jednog nervoznog početka naši navalni igrači iskoristili su dve šanse i već posle dvadeset minuta vodili smo sa 2:0. Tada smo bili presrećni, tada smo verovali stopostotno u našu pobedu, da mi  putujemo u SR Nemačku. Ali onda…”

U tom trenutku na levoj strani polovine Grka napravljen je faul. Vladanko misli da je od njegove odjave važnije šta se dešava na terenu (nema manijakalne statistike, nema morona za mikrofonom, ne bi iskusni as izgovorio “njegov centaršut” ni za šta na svetu). “Da vidimo šta će se sada desiti…”

Slobodan udarac izveo je Hadžiabdić, lopta je doletela na drugu stranu, dvojica Grka obaraju Šurjaka, kontaju, ispravno sasvim, da nijedan sudija neće dosuditi penal protiv domaćina u poslednjim sekundama meča, skače Pižon i glavom vraća loptu na sredinu šesnaesterca. “Skočio je Petrović, Karasi i da li ć…Gol! I gol, 4-2!” Da li je to mogućno? Da li je mogućan ovakav trenutak sreće za naše navijače, a verujem iza sve vas, dragi gledaoci”, odjekuje Vladankov glas. Ne stiže da udahne: “Karasi je bio strelac ovoga gola! (…) Zaista, nismo nikako mogli verovati u ovo što se sada desilo. Ali, Karasijev šut odškrinuo je vrata. Otvorio je mogućnost da igramo tu treću utakmicu sa Španijom”.

Živjeti normalno

Epilog znamo, tipično za jugoslovenske fudbalere, na Vald stadionu u Frankfurtu Jugoslavija je pobedila Španiju sa 1:0 golom Katalinskog, na Mundijalu u Nemačkoj zabeležila nova maštanja, razočaranja i šibicarsku prevaru igrača kojima je obećana devizna premija, a dobili su predavanje iz patriotizma.

Stanislav Karasi ušao je u legendu. Trojici novorođenih muških beba koji se zovu kao i on kumuje, jedan je čovek doživeo infarkt čuvši da je pao i četvrti gol.

U bogatoj karijeri igrao je Karasi za francuski Lil, belgijski Antverpen, a nakon toga mali fudbal za Bafalo i Njujork Erouz. “Uvek sam bio jugoslavenski fudbaler. Mislim da će političari konačno shvatiti da mi, sportisti, treba da stvaramo prijateljstvo između naših novih država. Ovo je početak novog druženja sportista na Balkanu i mislim da ćemo gurati i izgurati ponovo jedan nivo na kojem ćemo normalno živeti i da će se sportisti normalno pojavljivati u gradovima u kojima su dobijali najveća priznanja”, kazaće Karasi 2013. za e-Novine, nakon utakmice veterana Splita i Beograda na Banjici.

Pola veka kasnije, manje mlade generacije imaju čega da se sećaju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.