уторак, мај 28, 2024

Pisac između tri rata

Slične objave

Podeli

Svetislav Basara

Loši dani za satiru, definitivno. Em je ratni đavo odneo šalu, em se srbska politička scena ućutala, donekle čak i upristojila, em se i Ljilja Smajlovićka – neiscrpni izvor mojih nadahnuća i povod za plasman mnoštva klozetskih metafora – pozicionirala u low profile i zapala u mirotvoračko naricanje.

„Samo da rata ne bude“, zaključila je na kraju svoje kolumne u Nedeljniku. Smajlovićkinom zaključku prethodio je jedan znakovit pasus, citiram: „Kod nas je barem privremeno primirje. Svejedno, nisam spokojna, jer možda će i ovde sve da krene po starom ako u vladu ne uđu oni koji se sada nadaju da će ući u vladu, ako se ne primaknu kolaču vlasti.“

Duboko onespokojen spoznajom da je Smajlovićka nespokojna, nakon prvog čitanja inkriminsanog pasusa pomislih da dama ne zna šta priča, ali znajući da rečena dama uvek zna šta (i zašto) priča samo što to uvek napiše tako da izgleda kao da ne zna šta priča – to joj je modus operandi – ponovo pročitah pasus. I ponovo mi ništa ne bi jasno.

Nije mi bilo druge nego da pasus podvrgnem metodi close reading. Krenuo sam od početka. „Kod nas je barem privremeno primirje.“ S tim sam saglasan. Kod nas (i ne samo kod nas) primirje je uvek privremeno. Ali i privremenost ima svojih dobrih strana, lepo mi je to davnih godina objasnio veliki blaženopočivši pesnik Brana Petrović, jednom predratnom zgodom, uz vinjake u kafani „Banovina“.

Goloruki narod već beše počeo da puca, video je Brančilo šta se sprema, bio je nespokojniji od Smajlovićke, mnoga njegova mračna predviđanja su se ostvarila, ali je na kraju stvar okrenuo na zajebanciju i rekao, citiram: „Gledaj to s vedrije strana. I mi ćemo biti pisci između dva rata.“ (Ti su iz nekih razloga posebno cenjeni u srpskoj književnosti, mada drugih i nema.)

Posebno me je onespokojila Smajlovićkina slutnja/predskazanje – „možda će i ovde sve da krene po starom“. Zašto me je to onespokojilo? Kako zašto? Jeste mi drago to što sam pisac između dva rata, ali ne bih baš voleo da budem pisac između tri rata, malčice too much, a, stari moji?

Ali ko mene pita između koliko ratova ću ja biti pisac. O tome odlučuju „oni“. Koji oni? E, to je pitanje od 1.000.000.000 sendviča. Saglasno Smajlovićki, „oni“ su oni iz rečenice „ako u vladu ne uđu oni koji se sada nadaju da će ući u vladu, ako se ne primaknu kolaču vlasti“.

A ko se to nada da će ući u vladu (a da mu ne uđe). Koliko se ja razumem u srpsku politiku – a znam ponešto o tome – ulasku se nadaju bukvalno svi, mislim svi punoletni Srbi. (Drugo je pitanje ko će ući, a kome će ući.)

Ostaje nejasno ko su – i šta će uraditi – „oni koji ne uđu u vladu“, pa da „sve krene po starom“. Neki teoretičar zavere bi rekao da Ljilja cilja (kakva rima) na Dačića, koji bi u saradnji s jednom prijateljskom velikom silom mogao da „krene po starom“, ali to samo govori koliko teoretičari zavere ne poznaju Smajlovićku. Ljilja u stvari cilja na sve, da bi na kraju oni koji uđu u vladu mislili da je Ljilja ciljala na njihove protivnike.

(Famozno, Kurir, 27. maja 2022)