Aleksej Kišjuhas
Sezona praznika traje li traje, pa u Srbiji pevamo sa pucanjem.
Srpski Božić kao paradu nacionalizma i kiča ponajbolje je ilustrovao Dušan Petričić za rahmetli Nin.
Slično je bilo i za tzv. srpsku Novu godinu i za tzv. Dan Republike Srpske. Onda se u tradicionalnim kupaćim gaćama plivalo i narajcano utrkivalo u hladnoj vodi. Vaistinu, davaj proruske salate, parizera i igara.
A ukoliko nam se ta versko-patriotska gužva ne dopada, ima da ćutimo, da se odselimo, ili da nas ubiju.
Jer su novinari (Vanja Đurić, Željko Veljković, redakcija Cenzolovke) i svi koji ne mirišu ovakva slavljenja bili predmet organizovanog linča po tabloidnim novinama i televizijama, a zatim i jezivih pretnji smrću po društvenim mrežama.
„Udar na Božić i sve srpsko“ glasio je jedan od naslova, jer kako se usuđuju da vređaju crkvu, srpstvo i – srpsku tradiciju?
I Ljiljana Smajlović je za Euronews proruski poručila da „opozicija“ sve „srpsko“ proglašava prostaklukom, da im „tradicija ne valja“ i da su im „naši običaji užasni“.
„Ako ne priznajem običaje, protiv kojih se može biti buni moj um i moje osećanje, odmah viču: kvari moral! Razvraća društvo!“, davno je napisao baš srpski socijalista Svetozar Marković.
KOJA TRADICIJA: U odbranu i zaštitu uniformisane devojčice Pavline Radovanović, i koju niko nije zaista napao, ustao je i ministar odbrane Miloš Vučević.
Iskazao je „duboko poštovanje i divljenje“ prema njoj jerbo „izvodi srpske tradicionalne, kosovske i patriotske pesme“.
Osvrnuo se i na „maliciozne komentare novinara“ kojima je smetalo „što ona tako mlada shvata značaj tradicije i nacionalnog duha, koji se najbrže diže pesmom“.
O tom dizanju drugi put, pa uzmimo samo pesme kao egzemplar ovakve pseudotradicije.
Naime, šta je uopšte tradicionalno u pesmi Hriste bože, raspeti i sveti (Odlazimo da se ne vratimo) koju posvuda peva ta sirota devojčica, i zbog čega se preti novinarima?
Ovu pesmu je krajnje nedavno, 1988, napisao Ljubomir Simović za dramu Boj na Kosovu.
A bila je i himna Crvenih beretki, koju su pevali pre nego što odu u svoj državno-sponzorisani pokolj.
O kakvoj onda tačno tradiciji pričamo?
Slično tome, šta je naročito tradicionalno u pesmi Pukni zoro, a koju za Dan RS redovno pevaju hor, policija i vojska u Banjaluci?
Dotičnu je 2010. napisao slovenački muzičar Manjifiko, i za film režimski prokazanog Dragana Bjelogrlića. Džabe, kad je Milorad Dodik, neopterećen činjenicama, rekao da su ovu pesmu bili pevali srpski vojnici tokom Prvog svetskog rata.
Pa je sa harmonikašem u prostorijama Predsedništva Bosne i Hercegovine otpevao dotičnu numeru, kao i stvar Srpkinja je mene majka rodila. A koju je, na tekst Ljiljane Jevremović, 1995. prvi put otpevala Indira Radić, a popularizovala – Cakana.
Pa, krajnje cakano, zar ne?
Drugim rečima, nijedan od ovih nacionalističkih pesmičuljaka uopšte nije tradicionalan već krajnje – novokomponovan. Idemo dalje.
Pesmu Đenerale, nek je tvojoj majci hvala, koja se danas vezuje za Ratka Mladića i gde se komotno pevuši o „bandama arnautskim“, napisao je izvesni Gavrilo Kujundžić 1998.
A kultnu Veseli se srpski rode, koju neobično štuje i Novak Đoković, napisao je pravoslavni pop Ivan Crnogorčević 2019. godine.
Bilo je to povodom famoznih litija, odnosno radi svrgavanja prozapadne vlasti u Crnoj Gori.
I to nam je muzička tradicija?
Pa ima li nešto malo drevnije u nacionalizmu podgrejanog srpskog sveta od pesama izmišljenih u prethodne tri kilave i turbonarodne decenije?
Tradicija nam je tanka, a popkulturno iskustvo palanačko.
Ali se zato tradicionalno pevalo i pucalo protiv muslimana u Priboju, Kotoru, Višegradu, pa čak i u Srebrenici. I to je ono što zaista smeta dobrim ljudima, a ne muzika ili tradicija.
BREGOVIĆEVSKA TRADICIJA: Uzgred, možda najbizarniji primer izmišljanja (muzičke) tradicije u službi nacionalizma je čuvena pesma Bijelog dugmeta – Đurđevdan. Kao i sa Pukni zoro iz šatro Prvog svetskog rata (a ne filma iz 2010), tvrdi se da je Đurđevdan nastala u Sarajevu u Drugom svetskom ratu, i kad je ustaški režim 1942. transportovao hiljade Srba u logor Jasenovac.
Priča ide ovako: u nehumanim uslovima u stočnom vagonu, jedan čovek je „iz ponosa i prkosa“ prvi put zapevao „Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni“, i što su zatim prihvatili i pevali ostali zarobljenici sve do Jasenovca.
Ovu lažnu vest ili potpuno izmišljenu priču, uz ukradene motive holokausta ili Šindlerove liste, prvi je objavio jedan opskurni nacionalistički portal 2012, a zatim je prenose gotovo svi mediji u Srbiji (a neoprezno i Danas).
U stvarnosti, Đurđevdan je pesma koju je napisao – Goran Bregović 1988. Zvuči neobično, zar ne?
Mora da je malo starija i tradicionalnija? A nije. Napisana je za film Dom za vešanje Emira Kusturice, a onda i objavljena na Dugme albumu Ćiribiribela.
Bregović jeste iskoristio muziku jedne romske ljubavne pesme (Ederlezi) i čije su reči: „Đurđevdan, svi moji prijatelji igraju oro, slave slavu, svi Cigani majko, a ja siromašan moram da gledam“.
Ovu pesmu su ubrzo prihvatili navijači Crvene zvezde, a Đurđevdan kao svoju slavu, pa je fekalija pogodila ventilator.
Dok stvarna inspiracija Bregoviću uopšte nisu bili sarajevski Srbi u vozu za Jasenovac, već – Vasa Ladački novosadskog Đorđa Balaševića, odnosno stih „Kada nisam s onom koju volem“ (Bregović: „A ja nisam s onom koju volim“) i o čemu je otvoreno govorio.
ZLOUPOTREBA: Tradicija je jedna od onih zgodnih reči koja se uredno zloupotrebljava, ako ne i otvoreno izmišlja.
A nije to ništa novo. Antologije ovakve etnografije i nacionalističke popkulture odavno je napisao i priređivao Ivan Čolović.
Džabe, kada niko više ne čita knjige, već samo gleda Jutjub ili sluša podkaste.
Kao duboke misli tada se izmišljaju i citati Ive Andrića, a kao stvarne reči Nikole Tesle koriste rečenice iz drame Tesla ili prilagođavanje anđela Stevana Pešića iz 1995, i koje Tesla nikad nije rekao.
Kao što je i podosta kosovskih motiva, citata i ostalih zaveta jeftino preuzeto iz filma Boj na Kosovu Zdravka Šotre iz 1989. godine.
Svaki običaj ili tradicija se jednom morala pojaviti prvi put.
Međutim, kvaka je u tome što je većina nacionalnih tradicija širom sveta – od japanskih samuraja do škotskih kiltova – stvorena neobično nedavno, u 19. ili čak 20. veku. A u našem muzičkom i društvenom slučaju, u poslednjih par godina ili decenija raspada.
Patriotsko-muzičku tradiciju nam proizvode Manjifiko, Bregović, i turbofolk estradni umetnici poput Radiše Uroševića, Mitra Mirića, Indire Radić, Cakane i Baje Malog Knindže. Sve su to varijacije na temu Ko to kaže, ko to laže (Srbija je mala) i Ne može nam niko ništa (jači smo od sudbine).
I zato u pitanju nije nikakva tradicija, već samo ideologija – tradicionalizma i nacionalizma.
A koja je politička i simbolička funkcija, i osnovni motiv ovih popularnih pojanja po državnim proslavama, te porodičnim svadbama i sahranama?
Samo jedan, a to je – borba protiv modernosti i modernog sveta.
I jedna Velika Srbija 2.0.
Muzička poruka ili suština je u samozadovoljnoj samoizolaciji i povratku nekakvoj neomonarhiji, autokratiji, četništvu i plemstvu, odnosno srpskom svetu kao novofeudalnom i mitološkom srednjem veku iz slikovnice za umno nedorasle. Sve umesto mrske demokratije, ljudskih, manjinskih i ženskih prava.
Dakle, u svojim pesmama koje „dižu nacionalni duh“, mi zagovaramo povratak u budućnost izmaštanog herojskog i zlatnog doba, u svetoj borbi protivu modernog sveta.
Kojeg se usput plašimo i koji ne poznajemo dovoljno, iako iz daljine kapiramo da se tamo živi bolje nego ovde.
Zato niko ne peva Vostani Serbije i otuda narajcana idealizacija lažne prošlosti.
Povratak u mistično doba pre Francuske revolucije i Dositeja, uz prateći strah od svega što je dinamično, moderno i pluralističko.
Zato deder tradiciju, iako je upadljivo plitka, izmišljena i novokomponovana.
I Kosovo i „kolektivni Zapad“ su tu samo izgovor, mi pevamo pesmu protivu – modernog društva.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
