Aleksej Kišjuhas
Počele su Olimpijske igre i ceo svet se raspamećuje – Parizom. U pitanju je simbol, pojam, legenda, mit, ali i jedan od najpopularnijih i najlepših gradova na svetu.
Kako je takav grad uopšte moguć na kugli zemaljskoj? Jesmo li gledali ceremoniju otvaranja Igara na televizoru? Zaista gledali, a ne samo prevrtali očima zbog nekakvih gej i transrodnih osoba, hevi-metalaca i ostalih satanista?
Kada je, umesto jednog stadiona za loptanje, čitav Pariz postao golema i spektakularna pozornica za šou? Pa, uz dašak popkulturnog i nacionalnog kiča, brodovi sa olimpijskim timovima krstare Senom dok sportisti mlataraju zastavama?
A na urbanoj sceni je jedna vaskolika i neviđena prelepost. Uz kadrove katedrale Notr Dam, Trijumfalne kapije, Luvra, Versaja i neizbežnog (i veličanstvenog) Ajfelovog tornja, ali i ulica, ljudi, trgova, umetnosti, kulture i multikulturalnosti? Dakle, jesmo li vaistinu videli sve te široke avenije i bulevare, drvorede i mostove, i estetiku svih javnih i stambenih zgrada koja učini da ceo urbani prostor deluje kao neprekinuta celina i golema palata?
A opet deluje i nekako susedski ušuškano i kvartovski društveno, sa sve parkovima, trgovima i kafeima sa kroasanima i vinom na svakom ćošku?
Kako je to moguće? Jebiga, bilo je to krajnje planski, promišljeno, iako veoma grubo i vivisekcijski urađeno. I to takoreći – juče. Naime, ljudi obično ne znaju da Pariz uopšte nije izgledao ovako sve do kraja 19. veka. Od srednjeg veka bio je to jedan od najvećih i najvažnijih evropskih gradova, ali je urbanistički izgledao gotovo isto kao u tom srednjem veku.
Kao još jedan poveći evropski grad sa recidivima „mračnog doba“: uskim i krivudavim ulicama, prenaseljen, zagađen i prenapučen zaraznim bolestima (i zaraznim pobunama). Šta se dogodilo zatim? Za današnji izgled Pariza pobrinuo se samo jedan čovek, izvesni Žorž-Ežen Osman (1809-1891). I čiji su građevinski radovi od 1853. naovamo izmenili srednjovekovni Pariz za neverovatnih 60 odsto.
U pitanju je nestvarna priča o viziji i misiji, rušenju i izgradnji, te politici i društvu. Dogodila se verovatno najveća i najuspešnija urbana obnova u istoriji. I što je lekcija i za naše investitorske urbanizme, odnosno Beograde i Nove Sadove na vodama. Ali, krenimo redom.
Godina je 1848, i Parizom i Evropom bujaju revolucije. Francuski kralj Luj-Filip je svrgnut, a na njegovo mesto kao predsednik Francuske (druge) Republike dolazi Luj Bonaparta, inače nećak onog Napoleona Bonaparte. Samo tri godine kasnije, predsednik Bonaparta je organizovao državni udar i samog sebe proglasio za cara Napoleona III. Isto kao što je ranije učinio njegov poznatiji srodnik i čuveni korzikanski general.
Upravo tim povodom Karl Marks je legendarno prokomentarisao da se istorija ponavlja prvi put kao tragedija, a drugi put kao farsa. Napoleon III je nasledio Pariz ili svoju prestonicu kao prostor vrišteće klasne nejednakosti i vaskolike patnje, odnosno urbanog očaja, o čemu je ponajbolje svedočio Viktor Igo, te Balzak, Zola i drugi. I zato, ovaj poslednji francuski car je namerio da u potpunosti transformiše Pariz u modernu metropolu, šta košta da košta.
Taj zadatak je poverio ambicioznom i talentovanom državnom službeniku Žoržu-Eženu Osmanu, postavljajući ga za „Prefekta Sene“ (gradonačelnika ili gradskog menadžera, takoreći). Dobio je punu slobodu i otvorene ruke da iznova osmisli i radikalno obnovi Pariz od nule. Suština ovog plana bio je sistem velikih bulevara koji kreću od Trijumfalne kapije, a međusobno su isprepleteni manjim ulicama i trgovima.
Ali, bio je to i gigantski projekat – rušenja. Srušeno je oko 20.000 građevina (oko 120.000 stanova), koje je zamenilo 34.000 novih zgrada (preko 215.000 stanova). U potpunosti je uništeno na stotine ulica, koje su bile isuviše male, vijugave i srednjovekovne (širine oko pet metara), da bi na njihovo mesto došli široki, moderni bulevari (širine od 12 do 24 metra) poput Jelisejskih polja.
Cinici bi rekli da je Osmanov Pariz bio projekat poput rušenja Hercegovačke ulice u Savamali, ali puta hiljadu. Tačnije, puta 20.000, koliko je zgrada porušeno. S druge strane, Osman je izgradio i novi vodovod i kanalizaciju, uveo gradsko osvetljenje i sličnu urbanu infrastrukturu, zaista izvlačeći Pariz iz srednjeg veka u „Grad svetlosti“.
Proširio je trotoare i time stvorio prostor za kultne pariske kafee. Izgradio je Operu, javnu tržnicu i železničke stanice, i gomilu javnih parkova. Posadio je 600.000 drveća za 17 godina. I što već ne liči na ovdašnje napredne gradonačelnike i investitorske urbaniste. Da li su Mali, Vesić i Šapić čuli za Osmana? Pariz na vodi može da izgleda i ovako.
Osmanov najveći doprinos je njegov karakteristični tip zgrade („osmanovka“), pošto je nametnuo veoma stroga ograničenja kako novoizgrađene zgrade duž pariskih bulevara imaju da izgledaju (njihovu tačnu visinu, širinu, eksterijer i dekoracije). Sve su morale biti izgrađene ili obložene tzv. lutecijskim krečnjakom (tople, žućkaste boje), uz čuvene terase od kovanog gvožđa, a fasade su morale da se obnavljaju svakih deset godina. Nema tu kapitalizma i nadrizamisli investitora – svaka zgrada je imala izgledati isto, i nikako drugačije.
Sve to objašnjava upečatljivu uniformnost i prepoznatljivu estetiku pariske arhitekture. Ovako stroga pravila su postojala zato što su Napoleon i Osman želeli grad u kojem zgrade nisu pojedinačne, nezavisne strukture, već deo jedne šire celine, slike ili vizije. Ideja je bila da Pariz dobije jedinstveni vizuelni identitet.
Dakle, izgradnja modernog Pariza bila je veoma autoritarna po svojoj prirodi. Tvrdi se i da je Luj-Napoleon pokrenuo celu tu građevinsku gužvu da bi sprečio buduće pobune i revolucije. Naime, po malim i uzanim ulicama lako se postavljaju barikade, a to više nije bilo moguće po širokim bulevarima, zar ne? Svaka vojska ili policija će ih lako probiti i pohapsiti pobunjene. Osman je i grubo počistio nehigijenske radničke kvartove, i otvorio prostor za novu srednju klasu.
Stanovnici Pariza su – prezirali Osmanovu urbanu obnovu, pa i zbog decenija nesnosnih građevinskih radova (i na kraju je bio smenjen 1870). Opozicija je bogoradila protiv ogromnih javnih troškova za jednu carističku, totalitarnu, gotovo orvelovsku viziju grada. Tadašnji građani su kukumavčili i zato što pred njihovim očima nestaje „stari Pariz“; da je u pitanju skrnavljenje, vulgarnost, materijalizam, megalomanija, pa i nešto grozno „američko“. Ovakve kritike sada deluju čudno, jer Pariz (mahom lišen modernih oblakodera) turistima deluje baš nekako „staro“ i „tradicionalno“.
Iako to nije, već je buldožerima stvoren juče. Ljudi danas vole Osmanov Pariz iz istih razloga zbog kojih su prezirali Osmana do juče. Ali, sve što je danas „tradicionalno“, nekada je bilo skandalozno i moderno, što je još jedna važna lekcija. A suština je u sledećem – prelepe gradove možemo svesno planirati, stvoriti i izgraditi.
I to je priča o jednom od najvoljenijih gradova na svetu, i urbanoj pozornici za tekuće Olimpijske igre. Pariz jeste igralište, ekstravagancija i dekadencija. Kultura, umetnost, gastronomija, i lepota ljudskog roda. Naša bolja mogućnost. Ogromna celina i prelepa palata, ali i mesto gde se uredno giljotiniraju carevi i ostale autokrate. I što je takođe viđeno na ceremoniji, dok su Francuzi nedavno izglasali Novi narodni front umesto desničara.
Finih referenci i veštih fusnota bilo je tušta i tma. Rečima zvaničnika na ceremoniji: „Kolika je lepota ljudskog roda kada se ujedini, kao u olimpijskom selu, gde ljudi svih nacija i religija žive zajedno“. To jeste Pariz, mesto gde se snovi ostvaruju. Uostalom, ovaj sociolog i kolumnista se i venčao u Parizu, a jedna od njegove dve ćerke se zove Sena.
Pariz jeste grad ljubavi i grad svetlosti, odnosno prosvećenosti. Ali i urbane vizije i filozofije, i to je ono što nedostaje našim megalomanskim projektima izgradnje rušenjem. Ovako se gradi i misli grad. Olimpijske igre u Parizu? Važi, ali pre svega sloboda, jednakost, bratstvo i sestrinstvo. I to je, otprilike, to.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
