Oproštaj sa globalizmom i pacifizmom

Ivan Srdanović

Iako sam bio svestan da će cenu globalizma platiti najniži slojevi zemalja Zapada, mislio sam da je to dobro, jer će bogate države lako zbrinuti one koje budu potonuli u siromaštvo.

Tako će , činilo mi se, zahvaljujući globalizmu Kina i Indija konačno rešiti problem gladi, a stanovnici Brazila i bivših republika SSSR se bar malo približiti zemljama izobilja.

Pokazalo se da je Brazilu novac poslužio za uništavanje šuma u Amazoniji, da je Indija počela ubrzano da gubi svoju nejaku demokratiju, da je Kina postala ekonomski agresor u zemljama Afrike i da se sprema za ratove protiv Tajvana i Indije, a da je Rusija, umesto svega drugog, odabrala put militarizacije i destabilizacije najpre Evrope, a zatim i čitavog civilizovanog sveta nudeći ideološki kič u obliku surovog pravoslavnog kapitalizma.

Ova poslednja je, po uzoru na Saudijsku Arabiju, počela da lako stečenim petro-dolarima finansira najgoru i najkonzervativniju desnicu širom sveta. Mesijanska uloga imperijalne Rusije koja na nekoliko mesta provejava u romanu „Rat i mir“, ali koju, treba istaknuti, ne izgovara Pjer Bezuhov, o tome kako je car namislio da Evropi vrati stari poredak (pre 1789), potpuno je pogrešno shvaćena u ovoj nesrećnoj zemlji. Možda je u mudroj Tolstojevoj glavi zasijao plamen slave vladara iz XVII i XVIII veka poput Petra Velikog, Katarine, Karla VI, Marije Terezije i Elizabete Tjudor ali je sasvim moguće da je pisac prosto preneo jedno od dominantnih mišljenja koja su među oficirima vladala u vremenu rata protiv Napoleona.

Pokazalo se da je veoma lako manipulisati građanima Rusije koji su desetine godina proveli sanjajući snove o svetloj budućnosti pri tome živeći u odricanjima, stezanju kajša i oskudici.

Dovoljno je samo upreti prst u pravcu spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja. Linijom manjeg otpora, nesposobno rukovodstvo zemlje prevelo je građane Rusije sa teških droga na još teže.

Tako je religiozni komunizam zamenjen komesarskom crkvom, a država ustrojena po modelu Iranske republike. Besomučno zidanje crkava, na žalost, ne znači, da su se vladari i ktitori-oligarsi pokajali i, uočivši svoje greške, rešili da se okrenu mislima o tome kako okrenuti drugi obraz i ljubiti svoje neprijatelje! Upravo obrnuto: ideološka mantra kojom se opravdava strahovlada više nije komunizam već, u slučaju RF, pravoslavlje! Ideološki neprijatelji nekadašnje diktature proletera su preko noći postali jeretici, unijati, katolici, protestanti i ateisti!

Ratom u Ukrajini vreme globalizma je, po svoj prilici završeno. Iako ostaje još da se vidi u koliko će čvrsti zagrljaj Kina stisnuti Rusiju i na koju će stranu uteći Indija, sasvim je jasno da je čovečanstvo još jednom vojnim sredstvima podeljeno i da se granična linija novog bipolarnog sveta upravo iscrtava u Ukrajini.

Na njegovom izdisaju mora se priznati da su u svetu, upravo zahvaljujući globalizmu, smanjene razlike između bogatih i siromašnih, da je manje gladnih nego ikada i da su obrazovanje i moderne tehnologije stigle i do najvećih zabiti čime je ipak pružena šansa mladim i sposobnim ljudima.

Žalosno je da ekonomski napredak jedva da je dodirnuo sferu politike.

I pored tehnologije koja omogućava češće izbore i možda čak i mesečno referendumsko izražavanje mišljenja, građanima se, ne samo u nerazvijenim zemljama već i u onim najrazvijenijim, nudi već olinjali sistem glasačkih kutija i listića sa zaokruživanjem raznih brojeva.

*

Moja naivna vera u pacifizam bila je osnažena sa padom Berlinskog zida. Tada je delovalo da će se sloboda preliti u prostranstva istočne Evrope i da se taj talas neće zaustaviti sve do obala velikog okeana. U tako otvorenom svetu, vladaće novac i sa njim u vezi stroga pravila igre koja će se vremenom, sama korigovati i popravljati.

Nisam imao ništa protiv razoružanja Ukrajine. Za mene je to bilo olakšanje jer su u vreme kada je, tada treća nuklearna sila u svetu – odmah iza USA i RF, ostajala bez nuklearnog oružja upravo to bila garancija da ga se neće, za male pare, domoći nekakvi bogati a sumanuti diktarori u kakvim Azija i Afrika nikada nisu oskudevali.

Bila je to, naizgled, sasvim lepa zamisao: Ukrajina ostaje bez nukelarnog oružja a Zapad joj velikodušno, u džentlmenskom duhu, garantuje mir i bezbednost.

Očigledno da sam bio naivan kada sam mislio da će posle pada Zida ostati samo još po koji diktator u Africi, Aziji, Južnoj Americi ili na brdovitom Balkanu. Bio sam gotovo siguran da zemlja poput Rusije ima dovoljno snažnu intelektualnu elitu koja će jednom za svagda prigrliti slobodu i parlamentarizam.

Uostalom, činilo se kao da i nema onih koji će ratovati. U novom svetskom poretku u kome ne postoji pretnja od „ujedinjenja proletera svih zemalja“ i u kome se robe i sirovine kupuju i prodaju po cenama koje ionako jedva da prelaze preko one granice koja se nekada nazivala ropstvom, malo je prostora a još manje interesa za ratovanje. Niske cene sirovina i radne snage ne dozvoljavaju da se uzalud troše meci.

Mislio sam da su poslednje čime diktatori još mogu ucenjivati svet životi i prava onih koji žive u njihovim zemljama. Ali, za borbu sa njima sve će manje biti potrebne intervencije stranih sila jer će, kako se to meni u jednom trenutku činilo, upravo novac globalizma i otvorenost svetske ekonomije učiniti da svest potlačenih građana poraste tako visoko da se sami u svojim zemljama mogu boriti za postepeno širenje sloboda i demokratiju.

No, meni su se pred očima stalno pojavljivale neke male i zaostale zemlje. Činilo mi se da su džinovi poput Kine, Rusije, Indije i Brazila u tolikoj meri uključene u svetsku ekonomiju da njihovim građanima više nikada ni na kraj pameti neće biti da se žrtvuju za nekakve nesagledive ratne ciljeve i misionarske poduhvate uporedive sa ratovima krstaša.

Pokazalo se da je pamćenje ljudi skromno i da se ratovi i sve nedaće koje idu sa njima lako zaboravljaju.

Ne čudi stoga što je tako veliki broj beogradskih analitičara i stručnjaka za belosvetska i čaršijska pitanja potpuno smetnuo sa uma da je Hitler Drugi svetski rat započeo pod izgovorom da se štiti od napadača.

Od tog koraka već mnogo puta zlouoprebljenog u poslednja dva veka nije puno potrebno da se čovek uz pomoć mentalne gimnastike po kojoj Putin štiti Rusiju tako što osvaja i razara Ukrajinu, vine u pravo političko zaumlje.

Teško da bi nekom ubici pošlo za rukom da se oslobodi kazne za zločin ukoliko kao razlog za umorstvo navede sopstveni strah da bi žrtva mogla njemu život prekratiti. Pogotovo ako je žrtva manja, slabija ili sasvim nenaoružana.

No, ono što je moguće Jupiteru nije moguće volu.

Putinu je, izgleda, gotovo sve dozvoljeno. Međunarodnom pravu i UN kao da ostaje samo da šire ruke i potvrđuju onu staru: „Jači ima prava da tlači!“

Čak i ako monstrumu iz Kremlja bude pobijena sva ona silna vojska koju je poslao na Ukrajinu, on će i dalje raketama velikog dometa moći da nesmetano zagorčava život ljudima koji se nalaze hiljadama kolometara daleko od Rusije – bombardujući, recimo Lavov.

Ako je diktatorima uopšte potrebno opravdanje za vođenje rata onda je ona priča o preventivnom ratu zaista najodvratnija. Primera radi: čak ni kada su postali deo koalicije na vlasti čelnici izvesnih militantnih stranaka u Crnoj Gori nisu odustali od teze o ugroženosti svoga naroda!

Iskustvo sa Putinovim krvavim pohodom je drugačije i opasnije od bilo koga posle Drugog svetskog rata! Ova skaredna mešavina Hitlera i Džingis-kana ne nudi svetu čak ni privid nekakve ideologije. Reč je o prostom i veoma glupom pokušaju da se sruši civilizacija, a svet pretvori u prah i pepeo (kako prete zvaničnici iz moskovske tvrđave).

Glasine o teškoj bolesti neuračunljivog diktatora još više zastrašuju: pod prstima čoveka u čijoj glavi se možda vrzma misao o tome da posle njega treba da nastane potop su dugmad koja svet mogu zaista da unište!

Ne treba gubiti iz vida ni činjenicu da je tiranin Putin izabrao najbolji trenutak za realizaciju svoje ludosti: vreme kada je čovečanstvo zamoreno pandemijom, njegova propaganda u antivakserskim pokretima dostigla vrhunac, a ekonomija zemlje kojom vlada počela da tone.

No, kakva god zla sudbina zadesila ruskog vođu i njegovu zlosrećnu zemlju, šteta je napravljena.

Pored toga što su izgubljeni brojni ljudski životi, što će ih, sve i da rat ovoga trena stane, još mnogo više biti upropašćeno, svet će morati ponovo da krene u ozbiljnu trku u naoružavanju.

Gomilanje oružja, dugoročno gledano, nikome neće biti od koristi i time je Putin opet pobedio. Makar bio i zadavljen u nekom od hodnika svoje tvrđave u centru Moskve, zlo seme koje je posejao nicaće još desetine godina i, ma koliko se svet trudio da počupa taj korov, zločinac će duhovno označiti prvu polovinu XXI veka.

Osim ako se gospodaru smrti ne prohte da zaista pretvori svet u prah i pepeo.

Žao mi je što se na ovaj način u šesdeset trećoj godina opraštam od pacifizma i ideje da je čovečanstvo dovoljno zrelo da ozbiljne probleme rešava sporazumima. Činilo mi se da su incidenti malenih diktatora (u koje ubrajam i bivšu SFRJ i Slobodana Miloševića) tek odsjaji, gotovo farsični, zla koje je svet prevazišao.

Nažalost, nisam bio u pravu.

(Autor je pisac i član Predsedništva Građaskog demokratskog foruma)