петак, април 12, 2024

One gorke suze posle

Slične objave

Podeli

Sofija Mandić

Sosija Mandić (Foro: dijalog.net)

Posle dva masovna ubistva i brojnih naknadnih napada i pretnji oružjem, Srbijom teku „one gorke suze posle“. Tako je 2010. Srđa Popović naslovio knjigu u kojoj tvrdi da je srpsko društvo osuđeno na takve suze, jer uporno odbija da prekine nit nasilja koja ga vodi u nove krugove nesreće. Popović tu pre svega govori o sistematskoj negaciji zločina učinjenih u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, iako bi se njegova teza mogla primeniti i na druge okolnosti. Čini se da su prethodne nedelje građane iz tog negiranja stvarnog stanja u društvu probudile dečja surovost sa jedne i dečja smrt sa druge strane. A vlast, zadužena da svim građanima omogući bezbedan život, i dalje ponavlja – sistem nije zakazao, kriv je neko drugi.

Usred nezapamćene tragedije gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić se krije, iako se do juče nenadležno petljao u sportsko opremanje đaka preko svojih ortačkih firmi. Sada đacima nema šta da kaže. Predsednik Srbije unezvereno priziva smrtnu kaznu, mašući medicinskim i istražnim podacima koje ne bi smeo da takne, a kamoli javno čita. Ministar prosvete koji je ipak podneo ostavku (iako je tvrdio da to neće učiniti) za nesreću optužuje internet i zapadne vrednosti. Čelnici policije zločin upoređuju sa video igrom. Niko traumatizovan, niko naročito tužan, svi ujedinjeni u odricanju od odgovornosti. Dani žalosti kasne, jer je srpska vlast operisana od saosećanja. Ona misli samo i isključivo o sebi i svom opstanku.

S druge strane, svi oni koji su nam 30 godina preko otrovanih medija servirani kao nacionalni neprijatelji – od Ljubljane, preko Zagreba do Prištine, uputili su reči saučešća i solidarnosti. Hvala im.

Predsednica Vlade je još jednom, a opet toliko očekivano i viđeno podviknula kako opozicija politizuje dve tragedije.

Ipak, način na koji se ophodimo jedni prema drugima, način na koji odgajamo nove generacije su vrednosna, a samim tim i politička pitanja prvog reda. Zna to čak i Ana Brnabić, zato se nesuvislo i nedostojno brani. Deca – to je opštepoznato i nesporno – uče po modelu. Kažite im šta god hoćete, ona će gledati šta radite.

A tekuća vlast je sve radila tako da deca koja su danas uzrasta njihove vlasti (10+) kao jedini društveni model ne samo uspeha, već i fizičkog opstanka vide brutalno verbalno i fizičko nasilje. Vlast je time zauvek okrvavila svoje ruke, čak i ako ova presuda ostane samo moralna. Neki su se ogrešili još pre 30 godina, poput Vučića, Dačića i Šešelja (koji je doduše jedini osuđen). Ovaj trojac sa svojom brojnom svitom nikada nije skrenuo sa puta mržnje. Neki su se u taj voz ukrcali kasnije, poput Ane Brnabić, Vladimira Orlića, Milenka Jovanova i druge sitne boranije koja imitira svoje nasilne idole. Ali svi su oni odgovorni za trenutno stanje u društvu. Čak i ako mogu da negiraju krivicu (u krivičnopravnom smislu), ne mogu da negiraju odgovornost.

Ne postoji jedan i tačan odgovor na legitimno pitanje kako smo došli dovde. Kada je sve zaista počelo? Svako će imati svoj odgovor i svaki će verovatno biti donekle tačan.

Da li je, recimo, smrt dece na Vračaru i u Mladenovcu počela onda kada su roditelji današnje dece javno učeni da srpske snage u Sarajevu snajperom ne gađaju i ne ubijaju decu? A to je bila laž.

Da li je smrt dece počela kada je poslanik radikala, a danas ministar državne uprave i lokalne samouprave Aleksandar Martinović za govornicom Narodne skupštine rekao „da je relativno pitanje ko je dete“ i da ubijena deca u Srebrenici ne mogu da se nazovu decom, ukoliko su bila sposobna da nose pušku. Radikali su ovu mantru ponavljali godinama, a većina birača sa njom nije imala problema. U suprotnom, Martinović danas ne bi bio ministar.

Šta kaže ministar danas – da li je i dalje relativno pitanje ko je dete? Da li su deca ubijena u osnovnoj školi na Vračaru i u Mladenovcu deca? Ako jesu, kako to? Jedno od njih je nosilo oružje. Ali ćuti ministar Martinović, ovoga puta nema komentar.

Da li je prihvatljivost oružanog obračuna u školi podržana strogo čuvanim grafitom u čast Ratka Mladića, nešto niže niz Njegoševu ulicu, pored koga je dete koje je pucalo u Ribnikaru izvesno, a možda i svakodnevno prolazilo?

Priprema za masovno nasilje počela je na neke od ovih načina. Možda i na neke druge. Nije toliko važno precizno ustanoviti kako i kada, ali važno je priznati da traje predugo i da dolazi sa vrha društvene i političke moći. Ne dolazi spontano, sa ulice, zbog interneta. To mogu biti samo sporedni razlozi.

Na kraju, mada ne najmanje važno, predsednik države, po osnovnom obrazovanju pravnik, najavio je snižavanje starosne granice za krivičnu odgovornost maloletnika sa 14 na 12 godina. Ta „mera“ je van nadležnosti predsednika (iznenadili bismo se da uradi nešto što je njegov posao), a istovremeno se radi i o neskrivenom populizmu i spasavanju rejtinga.

Pre svega, čak i da zakon bude promenjen, on se ne može primenjivati retroaktivno, odnosno ne može se primeniti na trinaestogodišnjaka koji je ubio devetoro osoba u OŠ „Vladislav Ribnikar“. Za ovaj događaj niko neće biti kriv, ali će odgovornih, kako je već rečeno, biti mnogo. Oni se već danima kriju ili javno brane od optužbi za koje znaju da im pripadaju.

Kada su u pitanju konkretni podaci, treba napomenuti da je 2015. tekuća vlast izradila nacrt izmena i dopuna Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica. U tom nacrtu, a izričito u njegovom Obrazloženju Vlada kao predlagač staje na jasno stanovište da je starosna granica od 14 godina za krivičnu odgovornost maloletnika adekvatna. Štaviše, da je ovu granicu potrebno dodatno terminološki učvrstiti i razjasniti.1 Kako se od izmena 2015. odustalo, drugi pokušaj izmena i dopuna istog zakona odvijao se nedavno, 2021. I tada je Nacrt izmena utemeljio starosnu granicu od 14 godina kao prihvatljivu, uz određene dodatne obaveze policije i tužilaštva kada je reč o evidenciji i prijavi dela koja su u zakonu određena kao protivpravna, a koja su učinila deca mlađa od 14 godina.

Jednostavno, vlast do 3. maja ove godine uopšte nije razmišljala o maloletnim učiniocima krivičnih dela, iako je prema poslednjim dostupnim pravosudnim podacima iz 2021. tokom te godine izrečeno čak 12 odsto više sankcija maloletnicima u odnosu na prethodnu. Među maloletnim učiniocima krivičnih dela preko 90 odsto su dečaci. Šta se dešava sa našim dečacima? Niko nije pitao, nikoga nije zanimalo.

Tekuća vlast u prethodnih 10 godina nije razmišljala o preduzimanju preventivnih mera, a ni o pomeranju starosne granice za krivičnu odgovornost maloletnika, iako je imala ozbiljne razloge da razmatra oba pitanja. Kriminal među maloletnicima je bio toliko nevažan da Zakon o maloletnicima nije promenjen čak ni iz drugog pokušaja, uprkos dvotrećinskoj većini koja je postojala u Skupštini.

Pomeranje starosne granice za krivičnu odgovornost zbog jednog slučaja je neozbiljna i neodgovorna. Svako ko menja pravilo zbog jednog, a ne skupa opravdanih okolnosti završava u slepoj ulici. Nažalost, takve nepromišljene promene propisa su naprednjačka specijalnost. Ukoliko se reči predsednika o pomeranju granice magično obistine, radiće se samo o odrazu filozofije vladajuće većine – ona se održava, a u određenoj meri i naslađuje novim nasiljem i novim represivnim merama. Linearna kriminalizacija dece mlađe od 14 godina samo bi značila svaljivanje na njih svoje odgovornosti za višedecenijsko nasilje, u kome su se današnji maloletnici zatekli ni krivi ni dužni.

Peščanik.net, 08.05.2023.