среда, фебруар 21, 2024

Okrenimo se Evropi

Slične objave

Podeli

Piše: Zoran Vuletić

Politika koja je dovela do ratnih zločina na prostoru Jugoslavije 90-ih nikada nije osuđena u Srbiji već se naprotiv, tiše ili glasnije, brani i opravdava zavisno od toga koja je partija trenutno na vlasti.

Političari su bili dužni (i još uvek su) nakon promena 2000. da objasne do kraja kako je došlo do razaranja bivše zajedničke države i kakve je posledice to razaranje ostavilo. Đinđićeva vlada je hrabro krenula u taj proces i bez obzira na svu opstrukciju predala Miloševića Haškom tribunalu.

Nažalost, ta odluka je momentalno homogenizovala antihaški lobi, Koštunica to naziva državnim udarom i postaje institucionalni pokrovitelj tog lobija. Vrlo brzo se u društvu pravi atmosfera koju koristi deo zloglasne JSO i njihovi komandanti koji organizuju i realizuju atentat na premijera Đinđića.

Nakon atentata širom se otvaraju vrata antihaškoj politici i Koštuničina vlada 2004. izglasava prvi zakon o pomoći optuženima za ratne zločine. Odnos prema zločincima postaje vertikala oko koje se formatiraju i sve druge magistralne političke odluke, praktično se abolira Milošević i sa nepromenjenim SPS-om se formira nova vlada.

Optuženi se predaju kao nacionalni heroji, od njih se prave novomučenici koji idu na poslednju prekomandu da polože život za Srbiju. Javnosti se sistematski objašnjava da nas EU i SAD ucenjuju sa namerom da nas potpuno unište.

Takav nehumani i neljudski odnos prema najgorem rezultatu politike 90-ih, bez trunke empatije prema stotinama hiljada ubijenih i milionima etnički raseljenih ne može nam doneti ništa drugo od ovakve države.

Pored lobotomirane javnosti opstaje mural Ratku Mladiću, simbolu zla, pravosnažno osuđenom za genocid. Zapadni sistem vrednosti ne dozvoljava ovakve stvari i to je glavni razlog nesklada u kome se Srbija decenijama nalazi u odnosu na EU kojoj deklarativno teži.

Svi političari 17 godina unazad pa do današnjeg dana posvećeni su isključivo što dužem opstanku na vlasti i apsolutno ih ne interesuje da rade na promenama neophodnim za društvo kako bi nas zapadni svet konačno razumeo. Interes svakog od nas je da Srbija bude punopravna članica EU.

Ovih dana se sa pravom bunimo protiv inkvizitorskog zakona o eksproprijaciji, protiv industrije (Bor, Sartid, Linglong, termoelektrana, RioTinta) koja zastarelom tehnologijom zagađuje životnu sredinu.

Da li je moguće da bilo koja vlast u Srbiji organizuje život bez restrikcija struje, sa elementarnim životnim potrebama u zdravstvu, školstvu, socijalnoj zaštiti i ostalim javnim uslugama, a da ne bude po cenu i na uštrb zdravlja zbog zagađene sredine jer MORA da se osloni na politiku Kine i Rusije koje koriste slabosti Srbije u svojoj spoljnopolitičkoj orijentaciji zbog čuvanja naših ratnih zločinaca i politike Srbije koja je pored susednih država uništila i sebe?

Moramo svi da se umijemo hladnom vodom, shvatimo da nije normalno da se divimo Ratku Mladiću. To je jedini put pomirenja sa susednim državama, povratka EU integracijama i način da nas zapadno društvo razume i prihvati.

Sve drugo je duboko promašena politika koja će i dalje iz nužde da pravi aranžmane sa Kinom i Rusijom koje ne mare za ljudska i radna prava, a ekologija im je poslednja rupa na svirali. Izbor je lak, okrenimo se Evropi koja nam još uvek daje šansu.

Autor je predsednik Građanskog demokratskog foruma

(Danas)